Месецима уназад покушавам да створим неку систематизацију савремене српске књижевности. Нарочито ме дотиче поезија. Трудим се да увидим особености постојећих „поета“ и песника. А тешко је наћи им место у неком вредносном систему лутајући виртуелним ходницима Интернета. Наравно да су ту и књижевни часописи, али њих је готово немогуће пронаћи на киосцима и у књижарама. И онда, по ком вредносном суду да се руководим и изаберем следећу књигу за читање, или прелиставање?
Услед доступности АДСЛ-а, и недоступности књижевних часописа, све се више ослањамо на Интернет и приче у вези са њим и на њему. Тај монументални простор нам пружа обиље могућности, али и информација које се губе, или чак противрече једна другој.
Питам се какав утисак може да стекне неко ко прати српску књижевну сцену путем Интернета, јер није у могућности да дође до часописа. Да ли је оно што се објављује у виртуелном свету барем у неку руку репрезентативно стање српске књижевности уопште?
И ту наилазимо на хаос. Хаос у речима, хаос на делу. Па кажемо: добро, полако, једно по једно. И дођемо до закључка: каква су ово све лутања, лупетања и разуларености људскога ума!
Превише је писаца, превише је сајтова, превише је блогова који објављују радове и преносе информације. И онда се питамо како у шуми речи пронаћи праву реч, у поплави мотива пронаћи онај јединствени. И где се губи црта оригиналности? И да ли вреди у свему томе да се трудимо и оставимо свој траг? У реалном свету без сврсисходности, у виртуелном, као могућност тренутне комуникације. Много се пише о тзв. књижевним круговима, о томе да је за сваку промоцију потребан лични књижевни критичар. Кажу отприлике, да сваки писац има свог критичара... Јадају се људи да им је тешко јер немају „бабе и стричеве“, већ „по правди Бога истинога“ желе да објаве своје чедо – дело.
Ја то не знам јер (за сада) нисам ни писац ни критичар, већ пуки читалац, и као такав морам признати да ми је чудно то колико људи има иза себе једну или више песничких збирки. Зар се поезија тако лако пише и објављује? Зар је могуће да је сва та поезија спремна за читање? Није ли то доказ да данас свако може да објављује?
Ипак, и само спомињање „по бабу и стричевима“ односа писац – критичар, ме растужује. Ако је неко изговорио Реч, а остао ућуткан јер је непознат, постаје већи уметник од свих гласноговорника иза којих стоје и академски и естрадни кругови. За те људе оригиналних мисли које нико не чита, Интернет је плодно тле на коме могу оставити трага.
Међутим, колико је стварно људи који имају Нешто да кажу, и то на начин сродан поетском облику и универзалном смислу? ...
И још нешто: зашто у виртуелним ходницима не налазимо дела, или барем одломке, несумњивих ауторитета поетске реалности?
И тако: превише питања, ниједан одговор. То сам ја.
0 komentara:
Post a Comment