28/01/2010

Опасност поезије

Данас сам се чула са једним пријатељем. Каже: „Не треба се играти поезијом. Опасна је то работа! Није то нимало безазлено...“ Каже: „Може те одвести у лудило и смрт.“ (Боже, сачувај!)
Знам да није ништа наивно. Тј. сада сам признала себи да није. Јер нису сви песници лезилебовићи, чанколизи и дангубе. Слутим да није ни опасно. Нису сви ни лудаци који бунцају у неком делиријуму, покушавајући да сублимишу неку од својих неуроза.
Поезија јесте озбиљна работа која ме гони на размишљање, промишљање и домишљање о животу, срећи, љубави, као и о људима, друштву, историји, и што да не – смрти, или еуфемистички речено – пролазности.

„Шта ћу када ме тера неки ђаво да се поигравам њоме и речима“, рекох збуњено пријатељу.
Иако нисам стваралац, уживам у доживљајима које ми пружају стихови неких тамо песника. Да ли се плашим? Можда. Мада не знам чега. Да бих се могла потпуно предати симболичким значењима речи? Па хајде, овако, сматрам да се иза сваке речи, сва срећа, крије безброј значења, па никад не знам да ли су баш она „опасна“ за моју егзистенцију. И да ли је значење које сам пронашла баш оно „опасно“.


Не будем лења... Отворим страницу познатог нам Гугла. У пољу за претрагу откуцам „опасност поезије“. И једва пар резултата ми се појави, а сви у вези са поезијом Бранка Миљковића. Могли смо и претпоставити, јер ко га зна, памти га по стиху:
„Исто је певати и умирати.“
И ништа више. Једноставно, нису спојиве одреднице „поезија“ и „опасност“.
Да сам се забринула, јесам, али више за пријатеља него за себе, а још мање за опстанак поезије у смутним временима када је свако узима у уста (па и ја).
Који су разлози да почнемо да читамо, да се отиснемо у пловидбу семантичког бивствовања песме? И да ли ћемо бити срећнији ако не дозволимо себи слободу читања? Мислим да мој пријатељ тежи спутаности не би ли нашао оправдање за не – читање. Или површно читање. У сваком случају, за читање поезије, тј. за њено ишчитавање потребна је храброст, као и време. Данашњем читаоцу недостаје и једно и друго.
Замислите савременог читаоца како је, уместо да чита „Купохоличарку“, предан промишљању стихова:

„Ништа из ништа
Згрувано у ништа
Даје све ништа.
Шта желиш више од
Ишчезлог ништа?
Пламен кратко траје
Вечно гаси се...“
(Ј. Стерија Поповић „Надгробије самоме себи“)

Где је онда тај мали шраф у механизму капиталистичког потрошачког света? Он је тамо негде, прети да попусти, искочи и направи хаос. А друштву је најмање потребан хаос и побуна. Као и лични, јединствени идентитет који неће конформизам.
У том социолошком смислу, мој пријатељ је сасвим у праву: поезија јесте опасна! Јер она открива истине, значења и разбуђује успавану гомилу која се тетура омађијана сервираном (не)културом у просечном потрошачком друштву. Тако гледана, ако наводи на размишљање и употребу мозга уместо хипнотисаног слепила некултуре, поезија јесте опасна.
Мој пријатељ свакако није мислио да је поезија опасна у том социолошком смислу. Он је, плашим се да кажем, можда, мало уплашен да га речи не одведу на странпутицу, далеко од понизности и овоземаљске скрушености. Жао ми је што робује нечему што је релативно и подложно разним интерпретацијама.
Можда се једног дана пробуди и увиди да је права опасност поезије у њеном не – читању.

No comments:

Post a Comment