Енергија језика

У последње време ми се врзма по глави она Винаверова теза да изобиље води безизражајности, а ову људи посматрају као ништавило. Можда и није његова, али ја је памтим из његових есеја.
Да. Винавер.
 Брошура „Бергсоново учење о ритму“ из 1924. На једном месту он каже да је култура нека врста животне технике. И није неки „луксуз“, нити додатак животу. Култура је пре свега израз. Она настаје када обиље призора нађе свој израз. А старе културе... Нашле су смрт не од сиромаштва призора, како се претпоставља, него од обиља које није нашло свој израз. Неизражено обиље је страшна енергија која делује аутодеструктивно. Опасност не прети од сиромаштва, него долази ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том обиму, богатству.

by vbsouthern

Како каже Радомир Константиновић у есеју „Винаверова минђуша“, Винавер је живео у паници од могуће катастрофе безизражајности. Такав је био и у приватном животу:

„... задихан, неспособан да дође до оне праве речи коју је вијао... А кад би најзад проговорио, језиком који је био увек недовољно брз за његову мисао, и недовољно дубок за саму вест коју има да саопшти, он се мучио са речима, као да ће сваког часа да се угуши.“
(Р. Константиновић)

Винавер, који је био под великим утицајем Бергсона, а читао је и Хајдегера и Јасперса, био је убеђен да Ништа не постоји. Наиме, свет није празан, и не познаје празнину, већ увек једно огромно обиље. Одсуство и празнину измислили су људи, јер су глуви и слепи за непрекидно стварање које траје свуда око нас. Отуда Ништа не постоји, оно је фикција нашег духа, и јавља се у функцији садржаја који немамо, али који желимо.
Све је, дакле једна непресушна енергија, којом се „пунимо“, али од које морамо и да се „празнимо“. Техника пражњења од ове енергије је наше изражавање, и она најпре води рачуна о ритму. Ритам је садржан у самој енергији, он је јединствени и непроменљиви начин на који се једна енергија, једно животно богатство, увек испољава. Уколико смо свеснији ритма, утолико ћемо бити могућнији за живот.

„Ритам, садржан у стварности, која је једно превасходно кретање и трајање, јесте пут којим улазимо у стварност, наша веза са њом, начин за наше укључивање у њу... Ритам је наша свест о енергији, о њеној природи, која је увек дата у једном одређеном ритму.“
(Р. Константиновић)

Захваљујући Бергсоновом учењу, Винавер је у свом есеју „Језичке могућности“ из 1922. дошао до закључка да ритам српског језика и израза није адекватан новој епохи. Њему се учинило да су сви песници уклети јер су у власти трохејског ритма епике, тј. десетерца, који после наглог полета и поенте на почетку стиха (у првом чланку од 4 слога), доживљава малаксавање и одјек онога што је већ речено (у другом чланку од 6 слогова). На тај начин, одузето нам је трајање и скраћено време. Ово се односи на све Винаверове савремнике, укључујући и Дучића, као извиканог представника „европске савремености“ који се одупирао утицају народне епике.
Насупрот трохејском паду који је присутан у Дучића, Ракића, Пандуровића, Винавер се одушевљава прометејском инату Лазе Костића који је покушао да оствари јамб, и на тај начин очува акцију од почетка до краја стиха. Увођењем јамба, насупрот природи српског језика, уводи се заправо, отпор који стимулише изражавање, и позива кроз борбу на акцију.
Тако права опасност се јавља кад нема борбе и отпора, тј. када смо лишени акције у којој једино можемо да постанемо оно што још нисмо, а морали би да будемо, у којој стварно постојимо.

„Шта су отпори света него дозивање које нам свет сваког часа досуђује? Несрећа не постоји, само ако умемо њом да се послужимо... Овај оптимизам, који бих назвао виталистичким, зрачи из свих Винаверових текстова, ваљда управо зато што су они увек писани у присуству опасности да можемо да се изгубимо у свету, да не нађемо свој израз и језик, своју технику, са свешћу која је диктирала напор и опрезност, радозналост, и надасве огромни рад.“
(Р. Константиновић)

Питам се колико је присутан данас овај жар трагања за правим изразом... И који је доминантан ритам у песмама савременика? Српска поезија је одавно напустила окриље епског десетерца, али још увек је некако успорена. Можда је ствар у самој природи језика, невезано за форму изражавања. С друге стране, можда ово обиље песника представља заправо борбу самог језика за живот, за правим изразом? Јер ако посматрамо језик као живи механизам, открићемо да он није удаљен од наших живота како се то на први поглед чини. И као да ми остајемо слуге његове, заправо у заблуди да владамо њиме, а покорни му. Без отпора.
Обиље које данас постоји можда јесте борба за опстанак, а можда је и немогућност и слабост ове генерације да се изрази, да нађе суштину која треба да се искаже. И да ли то обиље заправо води редукцији постојећих значења и смисла стварања? Можда оно наговештава ништавило са којим ће се борити песници за 10 – 20 година?

Остави, остави, макар свиснуо,
Сумње болећиве тешке покорности,
Прени се, прени - срце стиснуо,
Трагом потонулим глухе суморности.

Долазе, долазе тамним клепетом
Извори прадревни вечне сањарија.
Свет нам је, свет нам је старе играрије
Занесен вековним глухим трепетом.

Чујеш ли, видиш ли тајних токова
Где се расклапају грдне бездани -
Сањаш ли, слутиш ли слатких сокова
Страховит лековит занос звездани.

(Станислав Винавер, Остави)