16/02/2010

Енергија језика 2

Подстакнута оним што је НАДГРАМАТИКА помишљам на израз савременог стваралаштва. Не знам шта би Винавер рекао за овај данашњи темпо живота и мишљења. Ако је у његово време, пре неколико деценија, језик већ био брз и тежио сажимању, какав је данас? Креће се скоро брзином светлости? Људи немају времена да се посвете симболима, или се пак, посвећују искључиво симболима, рачунајући да ће тако сажети израз и довести га до савршенства јединоисказаног.

НАДГРАМАТИКА= музика бесконачне реченице, музика израза

Ако је тачно да речи исказују покрет, изражавају свет, због свог ритма, ритам данашње речи и израза морао би бити лудачки брз.
„Ритам је време које мења речи и њихову рационалност“.
„Ми се, дакле, изражавамо и мелодијом, не само рационалном садржином речи, садржином која је уосталом зависна од те мелодије.“
(Р. Константиновић)

Овакво виђење поезије и њеног настанка је данас широко прихваћено: код неких свесно, код других не. Али, суштина остаје иста: реч нам открива и садржину и мелодију. И она живи кроз ту мелодију. Чини њену „музику израза“.
Надграмтика је винаверовски израз који открива бит песничког стварања. У њој реч постаје над-реч, именица постаје над-именица, придев, над-придев.
Надграмтика спасава од рационализовања, она открива ИЗРАЗ УНУТРАШЊЕГ ПОКРЕТА СВЕТА. Испољавати се одређеним средствима надгаматике, значи бити свестан АКТУЕЛНОГ РИТМА, и постати могућ у његовој повећаној, новој брзини.
„Основно за Винавера је: темпо живота је промењен, па према томе мора да се промени, са тим темпом да се усклади, и темпо нашег мишљења, нашег изражавања.“
(Р. Константиновић)
by Mrs Logic

Ствари се поимају у њиховој суштини, у ономе што је у њима најбитније. Човек је принуђен да апстрахује.
Апстракција је функција брзине, нека врста нашег одговора брзини. Она постаје средство које се намеће у брзини. А надграматика је језичко решење апстрактног стварања, или – језичко средство у стварању апстракције, јер ритам речи оспособљава за апстрактни доживљај и израз себе самих и светске суштине.

Потреба за апстракцијом је присутна у многим реченицама, стиховима. Ако је човек из прве половине XX века већ тада уочио потребу за изражавањем брзине мисли, онда данашњи човек ни не размишља о томе, већ се изражава у надграматичним облицима.
Ипак, лудило поетских токова данас је помешано са искреним изразом над-речи.

И чему води још већа брзина мисли и живота данашњег ствараоца? Неће ме чудити ако ускоро будемо читали песме састављене од тачака, цртица и заграда, које у свом знаковном смислу имају задатак да се додворе брзини.
Човек који је измислио :-) био је математичар. Оставио је знак који крије у себи много значења, углавном позитивних емоција. Овај знак учествује у комуникацији с намером да сажме израз, али носи са собом и одсуство тона, мелодије, надграматике. На тај начин долазимо до закључка да крајња апстракција води ТИШИНИ. Почиње да се ствара неки нови свет, нека нова формула изражавања која је савремена, поједностављена и дијаметрална ономе о чему се размишљало пре 90 година.

Остајемо неми и затечени пред ништавилом које се срушило из знака који није слика и није реч. Ко зна, можда је то неки нови почетак?

No comments:

Post a Comment