Обично тако иде... Помислим: систематичност је почетак сваког испољавања.
А онда: не пратим сопствене мисли и губим се у ономе што сам хтела рећи.
Почетак писања био је осветљен идејом. Али, та идеја се губи, сваки час исклизне из фокуса мисли. Па остане празнина. И потреба да се оформи облик који ће казати суштину.
А суштине – нема.
Пада критика на оно што се каже, јер није на правом путу. Тешко је испратити мисао до краја. Идеја заблиста, али ненадано изгуби сјај.
Па, остане лупетање и загуб, као пар без премца.
0 коментара:
Постави коментар