18/02/2010

Филија - Емпирија

И данас сматрам да је поезија јединствена филозофија живота. Једина ненаметнута истина, без емпиријске подлоге, загледана у дно душе као огледало неизоставних егзистенцијалних ствари. Почетак дана пре почетка времена, када „Бог створи реч и реч беше у Бога“, наговестио је суштину човековог мишљења.

Сада смо запитани над свачим, и свему успевамо да нађемо одговоре. Славимо победу науке и мислимо да је она предводница филозофије, а ова „мудрољубива“ јадница се бори за ваздух и грца на залуталом путу. Поезија многима постаје пучки подражавалац живота, самотна и увређена, заостала на реалном путу самосталности.

Песма својом кратком формом на први поглед даје простора и времена човеку да је брзо прочита, да је усвоји као мелодију речи, као истину. Али, то није тачно.



Поезија заправо тражи много више времена и простора. И простор на полици, да би се разумела, мора бити велики јер је за њено тумачење потребна многобројна литература. Једна песма тражи мноштво мисли. Уколико је поезија универзална, нама је потребна читава мала библиотека не бисмо ли је схватили.
И зато, више се не питам зашто данас људи не читају поезију...
Нисам сигурна да ли читаоци бестселера могу да се посвете читању поезије. И да ли је и једна збирка песама у скорије време била бестселер? (И само питање ми звучи непотребно, јер се одговор зна, а и логичан је... Шта ја хоћу?!)
Е, сад, ако је поезија мање читана, или није никако читана, долазим до закључка да ни данашњи човек није богзна како образован.

Па, онда... Куда иде овај свет? И да ли је време да се помирим са утилитаристичким начином размишљања, да је наука и чињенично стање света, једина права основа за даљи развој друштва, с обзиром да су уметност и филозофија бачени на маргину?...

No comments:

Post a Comment