03/03/2010

Славица Мајин: „Како зауставити време“


Банатски културни центар, Ново Милошево, 2009.

Увек је било песама без песника и увек је било песника без Песама. Живети песму и живети са песмом није исто. Интересантно је колико душе појединих песника истрајавају у жељи да отелотворе своје мисли, да им језик нађе облик, мисли се оформе. За дивљење је када човек деценијама гради неки свој стваралачки свет, без размишљања о томе колико је такав свет стваран и вредан нечије пажње. Велики људи су они који верују у своју моћ стварања и који уживају у томе. Она друга група колерика који желе да створе неко савршенство, или они који у неком животном добу почну да одбацују све чиме су се заносили и о чему су маштали, стварајући свој уметнички свет, остаје јадна, погурена и не заслужује пажњу. Ако се не ствара под изговором да постоје „паметније ствари“ у животу, остаје се заробљен у свету, на маргини сопствене егзистенције која се не живи у потпуности. И такав човек осуђен је на пропаст. И то својим избором.

Славица Мајин је пример како се живи са поезијом. Непоколебљива у свом раду, истрајна и чврста у свом опредељењу да пронађе праву Реч, она је пример човека који не одустаје. Иако је почела да ствара у раној младости, све до данас она континуирано доноси нове песме. Небитно је каква јој је поетика, јер поетике није пресудна у личном доживљају света.
Хоћу да кажем да је изнад свега битан доживљај и стварање, а не припадништво некој школи, правцу или поетици.


Знам да се о високој (признатој, могу ли рећи „академској“?) поезији могу писати табаци. Али није ли изазов у маломе наћи велико? Или трајно? Или просто позитивно? И није ли живот провинцијског песника који истрајава у свом стваралаштву, прави пример поштовања поезије, или уметности уопште: не одрицати се нечега у шта се веровало док се није заглупило свакодневницом?




Сам наслов збирке „Како зауставити време“, нам сугерише два правца његовог тумачења: први доноси питање – како зауставити време? Други би могао да указује на то да се у књизи налазе размишљања и неки од одговора на само питање – читалац ће читајући стихове открити начин како зауставити време.
Иако не знамо шта је била намера аутора, сигурно је да је, парадоксално, самим обелодањивањем стихова, време заустављено. У тој шачици стихова, крије се једно трајање без краја. Јер, створивши дело, човек је продужио себе у вечност.

Поезија Мајинове је лична и крајње субјективна. У основи, то је луталачка поезија која у свом тражењу покушава да дође до одговора на многа питања пролазности, времена, љубави, стварања... Такође, она се тиче индивидуалних доживљаја и представља резултат размишљања о темама које песникињу воде кроз поетску егзистенцију. Песме су исповедног карактера, кратког даха, и доносе нам емоције и размишљања лирског субјекта кроз време које је остало иза. За њих су карактеристични статичност стихова, лексика у којој доминирају именице и придеви, без честе употребе глагола. Мисли се ређају једна за другом, и тако у бескрај.
Овакав однос према свету, испољава се и у формалном смислу: стих је слободан, а поетски искази, сем у ретким случајевима, нису омеђени интерпункцијом. Статичност слике сугерише мир и тишину, без покрета, а у наговештају да иза те слике трепери и буја живот, и рађа се неки нови свет.
Кораци, камен, звезде, Сунце, руке, повратак – су доминантни мотиви у поетском језику Мајинове. Они се безмало понављају у многим стиховима, а као метафоре, означавају главне преокупације песникиње: пролазност, вечност, љубав, бескрај. Стилистички, Мајинова се креће у једном утврђеном кругу својих метафора, али понегде блесне синестезија попут „шапат плави“, или „зелени мириси“, или један контрастно речити неологизам: „ниспутица“ (насупрот странпутици) или „смероказ“ (изведен аналогијом на путоказ).

Формално, збирка је подељена у три циклуса: „Дани“, „Кораци“, „Око круга магла“.
Међутим, у сва три циклуса открива нам се опседнутост песникиње истим темама. То су простор, који тежи да се прошири у бескрај, и време заувек окренуто вечности („Бескрај“, „Очима ћемо упити звезде“, „Обмана“, „Сукоб у мени“, „У раскораку“). Песник је заробљен у тражењу пута бескраја и вечности, а у дотицају ових, јавља се и мотив повратка („Вратићу се“).
Песма „Молим за трајање“, даје срж песниковог опсесивног трагања за незаборавом, а открива се у свесном захтеву да се поништи заборав, и тиме да се продужи постојање. Борба са временом огледа се и у сукобу младости и старости („Доста је било“), када старост постаје одлучна у својој жељи да не изгуби драж живости и полетности.
Запитаност над временом и простором, као и луталачко, варљиво тражење одговора који не постоји, доводи до размишљања о сопственој егзистенцији, и наговештаја да пут којим се иде, неретко води у лудило („Кораци“).
Шта ће ми путеви
Кад су ми кораци празни.
Преваре понекад ноћи
Па се залута,
Онда је раскорак
Од самоће већи.
И онда опет
Празно одзвања
Путем док се иде.
Треба ли тада
Скренути с пута,
Ил’ корачајући
Скренути с ума?
И љубав, као други тематски круг, иако на моменте нагонска, остаје у служби главне теме песника. Она, у дотицају са временом, открива се као борба са пролазношћу и потенцијално ускрснуће младости, а увек као потреба за сигурношћу, и уточиштем. Он, мушкарац, као објекат певања, је лелујав и нестваран, увек на неком несигурном путу љубави, заљубљености, а без очекивања да ће постати ухватљив. Стихови љубавне тематике, најчешће представљају лик мушкарца који лирски субјекат час уздиже у висине, час га баца на земљу, на тај начин поигравајући се. Међутим, иза тог поигравања остаје пркос и вера у интимистичку победу оне која је изиграна („Он“).
Паралелно са љубављу, јављају се још два мотива које песникиња носи у себи, дубоко их проживљавајући, то су: равница и Тиса. Оба урезана у душама оних који одрастају и живе у том амбијенту, откривајући на тај начин једну танану линију локал-патриотизма („Дан кад ми се не пева“, „Изазов“, „Заталасани мртвак“, „Шта тада“, „Нема јадиковка“).

Трећи тематски круг, открива нам се као аутопоетички дискурс, као преиспитивање песникиње шта је то што ради, има ли стварање смисла, и које су праве речи. У овим песмама наилазимо и на обрачун ствараоца са публиком. Открива нам се чежња лирског субјекта за слободним изражавањем, без суда и критике оних који тумаче сваку реч, тражећи у њој смисао.
Тражим део простора
У коме звуке
У речи обликовати могу
Без бојазни за ехо.
(„Ономе кога не поменух“)
Песма „Отпловили су моји бели једрењаци“, по много чему разликује се од осталих песама ове збирке. Једна од тих разлика је присуство ироничног тона, који се прелива у сарказам, побуну и одбацивање свега што је додворавање и лажна мантија постојања. Песникиња се обрачунава са онима који су на било који начин вршили верификацију њеног живота, поступака и стварања. Она се поставља и као неко кога су многи газили, и згаснули њену вољу за лутањима и трагалачким сновима, као рањено биће које нема шта да изгуби, и живи у потпуности своју искреност, без лажног представљања. Чини се да потпуно верује у изречене стихове којима показује свој пркос према свету:
И ово мало моје римоване истине
Не допире до ваше свести,
Због чега жалим,
Већ храни вашу сујету,
Због чега не знам
Да л’ да вас мање или више жалим.
И на крају као осуда свих који „у туђем оку виде трн, а у свом не виде стабло“:
Ако се осетите близу мене,
Онда сте најближи себи самима.
Бежите онда од себе,
Јер у мени се никада нећете изгубити.
Запитаност да ли је на правом путу стварања, присутна је као дијалог са самом собом. Страх од потенцијалног посрнућа са стазе стварања на којој се налази камен, као симбол неукротиве вечности, које песникиња узалуд жели да се домогне, јавља се као доминантно осећање у песми „Дан иза камена“.
Слабост песника над стваралачким чином огледа се у лутањима, у тражењу одговора која је права реч, приближавајући се неком сулудом хипнотичком, надреалистичком стању у коме човек постаје лудак немоћан да искористи време и пронађе реч, па тако слуђен остаје недоречен („Карикатура“).
Очи затвара
Да траве ућути

У устима азбука
Речи не може да сложи.

Зубима кида
Дан по дан
Неког давно
Прелистаног календара

А цела му глава
Пуна црног клијања.
Свесна немогућности проналаска правог израза, али спремна на тражење, макар се оно састојало у лутању, Мајинова овом збирком оставља печат једном времену, једном животу.
И ако се вратимо на наслов збирке, можемо закључити да је песникиња, свесно или не, дала одговор на основна своја питања о вечности и бескрају: самим ступањем на сцену стварања, човек оставља траг у времену и на тај начин га зауставља и чува себе од заборава, а препуштајући се путевима имагинације у тренуцима стваралачког налета, дотиче бескрај у својим илузијама.
Само стварањем и уметничком изражајношћу, човек се штити од пролазности. Само уметничко стваралаштво дозвољава човеку да се прошета бескрајем.

Иако је Мајинова тражила одговоре, они су се, парадоксално наметнули у бити тог тражења. И у том раскораку, искристалисао се корак напред („У раскораку“).
Неизречени погледи
На трагу су почетку

Пробити опну трајања

У бескрају
Нема лутања

Зауставити се и рећи
Речи те не дотичу време

Спотакнуте
У простору
Падом дозивају спас
И тако, песник живи и живеће, био признат или не. Једноставно неки људи не могу без онога што их води, што им даје снагу да испрате још један дан. Једна од многих је и Славица. Збирке поезије се објављују и објављиваће се. Питање је само како. У овом осврту на један трагалачки и стваралачки живот нисам желела да видим мане.
Да поновим, и у малом вреди пронаћи велико, или бар вредно пажње.

Али оно што ми се намеће као нешто што није ствар избора јесте површина мора, књига као предмет за духовну обраду. Збирка „Како зауставити време“ је настала 2009. Објављена је у издању Балканског културног центра из Новог Милошева. На страну све, мора се признати да је срамно и непримерено одштампати књигу, ма каква она била и ма чија била, са толиким бројем словних грешака! Ипак, неко чита и књиге малих издавача. Ипак, има нас, који волимо да бунаримо и откривамо нешто велико у малом (ко је још чуо за Славицу Мајин?). Услед тако огромног броја грешака, често сам се питала да ли је то неки неологизам песникиње, који нема баш никаквог смисла, или поново погрешно слово! Јер у поезији важно је свако слово, свака реч нас води кроз мелодију и значење стиха. И зато су неопростиве овакве грешке. Да занемаримо овај пут и граматичке пропусте којих такође има – приписаћемо то песничкој слободи..?!
У сваком случају, позитиван утисак прочитане збирке квари једна крајње прозаична и непотребна појава, која нигде није добродошла. Овако немаран однос издавача према поезији говори и о доминантној култури у којој је важан производ, његов квантитет, али не и квалитет. Зашто је било тешко уступити песме пред штампу неком лектору и коректору који ће иза себе оставити чисту и исправну мисао?

У сваком случају, са или без словних грешака поезија Славице Мајин можда на овај начин дође до неких нових читалаца. Можда не. Али, као један од могућих погледа на уметност, и као сведочанство да је постојао процес стварања, ова збирка ће оставити траг у бескрају, као још једна црта повучена у вечном трагању за изразом.

No comments:

Post a Comment