22/04/2010

Поетичност прљаве судопере

Када се спомене прљаво посуђе не могу да не споменем своју тетку, радилицу, вредну жену, мајку са села, која је приликом једне посете прокоментарисала моју лежерност након ручка реченицом:
„ПЕРТЕ СЕ СУДИ!“
С обзиром да је истог тренутка када је изговорила спорни исказ, била опчињена новим дешавањима још једне епизоде неке јужноамеричке теленовеле, ја сам у речи „ПЕРТЕ“ осетила синтаксичку функцију субјекта, док је „СЕ СУДИ“, био предикат. И није ми било јасно зашто ми она тако важно говори о неком тамо Пертеу који се суди у некој мени непознатој тв серији. Међутим, шум у комуникационом каналу био је отклоњен након њеног понављања истог исказа још неколико пута и прекорног погледа. Тај поглед је разрешио моју дилему: тетка је заправо рекла „Пер’те се суди“, односно „Перите се судови (сами како знате и умете јер је домаћица лења)“. Од тада исказ „Пер’те се суди“ насмеје ме кад треба да забијем главу у судоперу. А прљаво посуђе... Има га сваког дана. Некада више, некада мање. Увек је присутно да руши хармонију и ремети равнотежу ствари које треба да имају своје место у ормару или глави.



Случајно сам једног поподнева, након дана проведеног са крпама и усисивачем, и разним дезинфекционим средствима, наишла на две песме у којима се као један од доминантних мотива (или доминантни мотив) јављају „неопрани (прљави) судови (посуђе)“. Да, чекало ме је и то.
Елегија чистог посуђа.
Поезија лелуја на границама живота, нестварно истинита и мистично реална.
Када је песник у 19. веку узимао папир и оловку у руке, заведен лелујавом Музом, није имао намеру да пише овоземаљски осврт на сопствени живот. Узвишено надахнуто романтичарско биће је гледало у историју, у егзотични прелудијум емоционалног света, али и у интимну егзистенцију неких осећања заљубљености, патриотизма, па и рефлексију пролазности или других вечитих тема: љубави, Бога, смрти.
Данас, поезија не жели да буде „узвишена“. Деградација и искорак у обично наметнули су се као основни постулати савремености. Човек је удаљен од љубавног заноса, осећања су огрубела, патриотизам је флоскула, Бог не постоји, смрт је неминовност, а занос се осети на тренутак, најчешће у сну.

Песма „Прање новца“, чији је аутор Зоран Тркља, открива нам један од многобројних погледа на човека транзиционог друштва. У први мах чини се да је намера аутора била прање прљаве пластике са тенденцијом ка литерарном адвертајзингу. Када би се поезија читала као што се гледају комерцијални филмови, песник би од ових стихова могао и да профитира; овако, тешко да би му компаније које (не)намерно рекламира уплатиле за покушај уметничког маркетинга. Поезија је на граници рецепције савременог човека. Ретки појединци нађу времена да прочитају по који стих.
Лирски субјекат се овде појављује као жртва транзиције, као неко ко би, да је економски боље ситуиран, радо побацао сву пластику и амбалажу коју предано скупља. Међутим, где је у томе лирика?
У реду је: потроши, опери и користи, или
потроши и баци.
У сврху ангажованог односа према свету, песник себе назива „пиратом рециклаже“. На тај начин он извршава функцију каква му је дата као гласнику народа, на који утиче позитивном поруком: „Људи, рециклирајте!“. У огледалу друштвеног стања себе види као „брижну бакицу“. Јер наше старамајке нису бацале оно што може још да се користи. Сећам се своје која је чувала стаклене бочице од сирупа и пунила их водом када је возом одлазила на пут до Београда.
Међутим, суштина песме налази се у садејству између наслова и саме песме. Прање новца добија нову конотацију након песничке слике:
перем празне
кутије
маргарина
еурокрема
велике павлаке
фета сира
требаће
да се спакује
нешто
деци за пут
или
ужина за
посао
остатак
болоњезе соса

при чему новац игра главну улогу у постојању свих тих празних кутија. Економски потлачени људи бирају начине да се одбране од материјалне зависности новца и утицаја потрошачког друштва. Прање пластичних посуда је заправо прање новца, чиме чувамо себе од злодела према планети нашој Земљи, с једне стране, и с друге, очување интегритета људскости која се одупире материјалистичком погледу на свет. Стихови откривају појединца као жртву друштва, са развијеном еколошком свешћу, или суштинском штедњом. Шта је примарно од ова два, ни сам песник није, чини се, сигуран. Ипак, закључићу да је ова песма заправо побуна против друштвених аномалија, оличених најпре у маркетиншком потрошачком друштву.

Убрзо након ове, уследила је песма Јелене Стојковић Мирић „Неодговори“ у којој „неопрани судови“ дахћу за вратом жене чији се живот граничи са лудилом. Импресивна прва строфа, као надреалистички пример персонификације, отвара нам врата једној поетској причи која се завршава сладуњавом реминисценцијом на поезију Мике Антића.
Појела ме телефонска слушалица
свађам се са мрвицама на столу
леђа ми лижу неопрани судови
сечем жицу док пузим ка вратима

И ти неопрани судови су израз буновне егзистенције жене на корак до лудила које јој се увлачи у овом животу. Као да опрани судови говоре о човеку с овог света, рационалном и свесном овог живота. Неопрани су ту ако је лирски субјекат жељан слободе која на моменте додирује тачке лудила. Ред у судопери значи ред у животу.

Затим је уследило
GoooooooooooooooooGL - овање
и издвојило се још пар стихотвораца који су у свој рад уплели мотив судопере. Указала бих на „Празник“ , песму Марка Антића, која методом контрастног поређења на упечатљив начин говори о двојности људске природе, о лажном представљању, о иронији прослављања. И неопрани судови се налазе тик уз све негативне појаве и представе садашњости. У сваком стану се крије прљаво посуђе и смрди заједно са свим друштвеним и личним падовима. А све упркос представи лажне прославе Нове године.
сенилне деде
камен у бубрегу
ментално заостали брат
сестра клептоманка
неопрани судови
правоснажна судска пресуда
војни позив
каменац у веш-масини
манијакални комшија
син наркоман
ћерка спонзоруша
невраћена позајмица
неплаћени рачуни и кирија
минус на банковном рачуну
....
прљава завеса
кроз коју скоро да и
не допире
сунчев
зрак.

Прљаво посуђе као и све прљаво, духовно или морално посрнуло, осликава корак ка дну и мраку у коме се светлост бори за постојање једног свог зрачка.

Указом на последњу од примећених песама, „ТВ свијет“, Емсудина Пашановића, откривамо једно од решења које се нуди као могуће у савременом свету медија. За прљаво посуђе потребно је пронаћи средство чишћења. А та средства се нуде путем кратких видео спотова са јасном поруком којом се гледаоци убеђују у ефикасност рекламираних производа. Они не ослобађају човека хаоса, већ га везују за један виши ниво прљавштине: културне, интелектуалне, при чему се открива еквиваленција:
ЧОВЕК = КУПАЦ.
Да не спомињем и негативан утицај производње хемијских средстава на планету... У сваком случају, ТВ има одговор на питање како средити живот, дотерати мисли. И ревносно опрати посуђе.

Стваралачка перспектива отвара нова тумачења свакодневних појава. Од 50-их година 20. века, од Васка Попе, песништво добија једну нову димензију. Поетика свакодневних ствари се намеће као један од могућих идејних претпоставки лирског стварања. Тако данас песници виде смисао и у слици неопраног посуђа. Оно постаје средство изражавања, иза којег се крије људска прича 21. века.

Прљаво посуђе је метафора посрнулог друштва, или појединца који је скренуо са рационалне стазе доживљаја света. Оно ремети хармонију и постаје знак иза којег се крије критика и одбацивање постојећих система. На тај начин, долазим до закључка да је мотив прљавог посуђа, као и процес прања, одвео човека у једну другу димензију стварања, најчешће са тенденцијом у покушају, да се обичним стварима прида неки виши метафорички смисао и на тај начин се поетизује нешто банално и прозаично.

No comments:

Post a Comment