24/04/2010

World Book Day

Јуче.
Данас.
Сутра.
Дан за даном -

књига

„Књига (гр. βιβλίσυ, лат. liber) – збир језичких знакова писаних или штампаних на разним материјалима, с циљем да мисао забележе и пренесу другим људима. У току историје књига је имала различите форме и писана на различитим материјалима, који су и условљавали морфолошке преображаје самог писма. Плиније Старији у Naturalis historia пише да се у време Александра Македонског употребљавало за писање палмино лишће, лико (најчешће од липове коре), олово и платно. Познато је на основу бројних археолошких налаза, да су Асирци и Вавилонци писали на глиненим плочама. Писање на дрвету познато је Египћанима од најранијих дана њихове писмености. Словенски филолог Црноризац Храбар, из 10. века, у својој расправи О писменах говори да су се Словени у прво време споразумевали „режући“ на дрвету. До данас је сачуван велики број повоштаних дрвених таблица, обично диптиха.

Уобичајено је мишљење да тек са прерадом египатске биљке папируса, почиње права историја књиге. На овом материјалу сачувани су најстарији преписи античке књижевности. Папирус је надживео антички свет и био у употреби све до 11. века, када га је сасвим потиснуо пергамент, материјал од пресоване коже. Рукописи писани на папирусу имали су облик свитка, али од 6. века свитак потискује пергаментски кодекс - облик који ће из скрипторија прећи у штампарију и сачувати се до наших дана.


Најмлађа врста материјала, позната већ у средњем веку, а прихваћена и у време штампане књиге, јесте папир, али Кинезима припада првенство проналаска папира, чију су тајну сазнали Арапи у 8. веку. Све до појаве Гутенбергове штампарије (1453) књиге су се преписивале руком и често богато украшавале. Са појавом штампане књиге, почиње ново раздобље у историји наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“. - Упоредо са развојем и усавршавањем начина писања, мења се и усавршава и само писмо, пролазећи пут од пиктографског цртања-писања, до развијеног алфабета.“
(Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1992. стр. 360)

Узимамо књигу са полице. Не размишљамо откуд она ту. Све нам се чини једноставним. А у ствари, дуг је био пут. До данас. А после?
Цитатом из Речника књижевних термина није све речено. Остаје и пространство, предочено читаоцима који уместо полица претражују интернет, књиге чувају у „документима“, а читају са монитора.
Да ли се појавом интернета изгубила цивилизација књиге?
Сумњам. Само је променила облик. Као што је пергамент заменио папирус, штампарија је потиснула све што је до тада постојало, тако рачунарска технологија потискује штампу. Да ли тиме губимо? Да. Осећај олфакторног и тактилног доживљаја књиге. Пре неколико година, у додатку неких дневних новина, један књижевни теоретичар говорио је о важности очувања штампане књиге. Његови аргументи су достигли врхунац у гротескној слици објашњења како је њушкање и лизање књиге, онемогућено у контакту са монитором (?).

У сваком случају, књига као предмет постоји захваљујући тексту. Текст је оно што је примарно, не предмет. Мада, и предмет који крије духовну вертикалу треба да буде у складу са уметничким укусом, као:
визуализација вербалног.
И зато књигу не посматрам само као медиј, него и као уметничко дело које у споју речи, боје и линије доприноси комплетнијој рецепцији. Истина је и да неки купују књиге само да би попунили полице. 70-их година 20. века, књиге су се продавале „на метар“ и на тај начин вршиле неку терцијалну функцију, чинећи склад са ормарима и витринама. С друге стране, као предмету, човек је књизи наменио вишеструку функцију, у зависности од тога шта му је потребно: неко књиге користи за пресовање биљака, неко као четврту ногу стола, домаћице књигама притискају облатне, неки ходају са књигом на глави како би исправили држање, некима се књига нађе у функцији хладног оружја... Поред свих могућих функција, које се нуде, човек књигу чита.

Јуче је у свету (и Србији) био обележен Дан књиге. Можда ће овај празник имати већи (али и тужнији) смисао након неког времена. Данас се још увек прославља у ЧАСТ, а не СПОМЕН књизи. За неколико деценија од данас, ко зна како ћемо посматрати те објекте на полицама. Можда ћемо се са сетом присећати овог времена када смо могли да доживимо једно искуство какво се губи у ери електронских медија. У сваком случају, чини ми се да се одређени дани обележавају када појаве изгубе своју примарну функцију и приближе се неком апокалиптичном сценарију. Тако и пре два дана људи су се окренули Земљи и обележавали додељен јој датум, можда у знак сећања..?. И јуче су сви писали и причали о књизи. А где је заправо њено место? И ближи ли јој се крај? Зашто не би сваки дан био Дан планете Земље и Дан књиге?! Данас се осврћем на тему књиге, јер и данас је Дан књиге. А биће и сутра.

Ипак, о књигама најбоље говоре они који их пишу, они који живе од њих и са њима. У знак обележавања Дана књиге, један дневни лист је објавио ставове неких писаца о положају књиге данас.
„Светлана Велмар-Јанковић је указала на бојазан за књигу услед нових технологија, Михајло Пантић је навео да не страхује у том смислу, Љубица Арсић каже да би писци „предосетили ту угроженост и престали да пишу“, а Драгослав Михаиловић вели да га то питање помало плаши, а помало засмејава и истиче: „Лично не верујем да ће књига, она на папиру, у корицама, са својим мирисима и чарима, икада нестати.“ (Блиц)

Књига је предмет који крије неопипљиви бескрај. Истина је да се тај бескрај може назрети и у другим медијима, али мислим да је човек вековима уназад изградио један својеврсан однос са књигом, однос какав се гради са неким живим бићем које је својим постојањем
човеков најбољи пријатељ.

No comments:

Post a Comment