13/05/2010

Наши дани


... Насупрот Скерлићевом мишљењу да је поезија обавезна да шири оптимизам и друштвени активизам, Дис је песимиста и резигнирани индивидуалиста. Али, чини се да у неким моментима он своју резигнацију не успева да одржи на висини, већ се опушта и из њега проговара рањено биће, које своју бол исказује кроз критику друштва са којим повремено губи борбу, дозвољавајући му да га онеспокојеног поведе далеко од луцидности усамљеног појединца. Такaв огорчени став који представља личну критику света, налазимо у песми „Наши дани“. У њој Дис излази из уског круга само свог интроспективног поимања света. Он кроз ове стихове даје своје виђење друштва у коме живи и открива се као неко ко није уско везан искључиво за сопствену егзистенцију, већ уочава и свет око себе.
Стихом „умрли су сви хероји и пророци“, означава се раскид са романтичарским заносом присутним до почетка XX века у српској поезији. Романтизам је вођен заносом и уздизањем духа који је тежио да препозна херојски оптимизам. Насупрот њему, Дисово време је пад, опадање вредности идеала. У овоме можемо препознати синусоидни историјски развој људског друштва – после успона следи пад: након ослободилачких револуција и полетнога духа, следи декаденција и суноврат у припреме за Балканске ратове. Свет у коме песник живи има поремећен систем вредности: оно што у моралном смислу чини дно и шљам, испливало је на површину и диктира ритам живота који тоне у руглу нељудскости.
Исмејане све врлине и поштење
Понижени сви гробови и животи.

Дис има представу о важности историјског континуитета. У том смислу, песмом се асоцира на „Светле гробове“ Ј. Ј. Змаја по коме генерације учествују у стварању бољег друштва и будућности. Он је свестан да родитељска жртва изгледа узалудна када се одступа од универзалних идеала. Само исписане странице историје остављају успомену на „џинове“, оне који су уложили живот да буде боље, али не и колективни напор да се створи боље време. Појединац не може сам учинити много, али у колективу у савремености и у историјском континуитету може много тога. Оно у чему песник види још већу невољу и срамоту, јесте летаргичност друштва јер не постоје ни јауци, камо ли протест. У отпору Дис види основну људску, покретачку мисију.
Ипак, у последњој строфи наилазимо на наговештај да ће историјски развој поново прећи у синусоидној равни у позитивни део, из таме у светлост, а онда ће представници те генерације судити онима који су оставили за собом хаос, који су зауставили развој и морално до дна посрнули.
Да ли је потребно наглашавати паралелизам између онда и сада?
Има ли оних који не виде пророчке речи песника? ЊИХОВИ дани су НАШИ дани. До када?






No comments:

Post a Comment