28/05/2010

Објављивање


Разлика између песама штампаних у књигама или часописима, и оних на Интернету је у томе што се оно написано и остављено на нету, лако може учинити актуелним, a у ствари то није. Заправо потребна је способност и навика гледања датума када је нешто написано, или када је нешто настало. Јер постови не жуте, слова не бледе, остају иста годинама. Штампани часопис или књига нам говоре о временској дистанци која постоји од момента када је тај предмет дошао у наше руке, до садашњости, и натраг. Да не спомињем како је исти папир могао да претрпи извесне незгоде, типа проливене кафе или сока, или, у горем случају, да послужи и као подметач или тањир за бурек. А све то иде у прилог времену. Као сведочанство, као печат.
Оно што дође у cyber сферу, остаје некако недодирљиво и – вечно. Барем у материјалном смислу речи. Друга је ствар да ли је вечна и Реч овековечена у датом тексту. Јер:
није све изГОВОРено и - РЕЧено.
У сваком случају, ако и нема Поезије, има покушаја. И поезија заиста често прераста у покушаје, а губи се као уметност. (А ко може да осуди онога ко је покушао, а није успео?)
Међутим, оно што је данас сигурно у real life-у јесте да је за објављивање поезије потребан (шта?) новац или (ко?) већ обелодањени, тачније ширим масама, познати познаник. Тако, они који пишу поезију могу да је објаве под различитим условима, нагодбама или ценама. Лепо је то што постоје разни конкурси који помажу да се дође до прве збирке. Најбоље је када су анонимни. Али већина њих је за МЛАДЕ, тј. за писце до, најчешће, 30 година. И то је у реду. Али питам се шта је са оним људима који деценијама пишу, а нису објавили своју књигу песама. Tаквих је сигурно много, јер некаквом чудном логиком, што су старији, људи су подложнији утицају детета-мудраца у себи. И тако, неки педесетогодишњак има иза себе брдо неких стихова, али нема кинту и не зна како да објави оно што ће остати иза њега, и можда његовим потомцима послужити као папир за потпалу. А, такви људи ретко користе Интернет. И тако остају недоречени. А можда су нешто рекли. Зато би требало организовати и конкурсе за прву објављену књигу људима преко 50 година, као опозит онима са 30. (Хе, хе, када би неко ово и читао, па размислио?!?)


Интересантно је колико људи у Србији, малој земљи, пише и објављује управо поезију. Не знам да ли је било икада да се поезија више писала, а мање читала (неки паметнији од мене су писали о томе). Како било, ако немаш иза себе књигу, то ће чинити твоју био-библиографију штуром, непотпуном, или чак неважном (нема везе што у тој твојој књизи не постоји У од уметности, важно је да ти себе видиш као ствараоца). Некако се очекује да имаш иза себе нешто одштампано.
Е сад, онај ко нема, и не може да плати, у доба Интернета, може да остави своје записе негде на некој страници или у свом простору који се очекује да ће бити посећен. Некаквом упорношћу и триковима, који су миљама далеко од стварања и уметности, писац, ако има среће, може доћи до читалаца. Можда чак буде и читанији од свог колеге који је одштампао своју збирчицу.

Било како било, мене са полице посматрају две збирке. А нешто размишљам да ли сам се на Интернету данас мимоишла са две добре песме.

3 comments:

  1. Занимљива забиљешка... објавити књигу - рецимо пјесама, данас је веома лако (нешто новца и САМОИЗДАТ је ту), али написати пар добрих текстова је већ нешто теже...
    Познајем многе који објавише, и то им само служи за „фризирање“ биографије али нису читани. Своје „умоТВОРОВЕ“ дијеле баби, теткама, стричевима и даљним рођацима...

    ReplyDelete
  2. Јуче сам написала овај текст, а данас набасала на сличан - http://kisobranblog.com/?p=2685

    ReplyDelete
  3. Поштовани Миро,
    тек сад сам видела Ваш коментар. Немам навику да проверавам, а нисам ни очекивала да ће неко оставити свој одговор на оно што пишем... И ја познајем доста људи који имају иза себе и две, три збирке, али ми је тешко да их видим као песнике (изузев што им морам скинути капу за упорност и безгранично самопоуздање).
    Опростите што тек сада објављујем коментар. Надам се да ће их бити више, јер су они ти који представљају једну од највећих предности Интернета. У сваком случају: хвала што сте оставили први коментар на мом блогу.

    ReplyDelete