26/05/2010

Химна

У прилог тези Миодрага Павловића да је појава Диса, заправо, поетски наговештај егзистенцијалног става у српској књижевности, говори и песма „Химна“ у којој се слави живот као једини могући и вероватан. Против апсурдности људске егзистенције, човек се бори избором у коме је он окренут чулном, тренутном проживљавању момента чију суштину види у уживању, и могућности да га искористи до краја. Јер све около је пара и глиб, трулеж без смисла. Луцидност људска, као једини прихватљиви вид борбе против наметнутог нам апсурда, огледа се у чињеници да се човек бори са друштвом истрајавајући у жељи да „Живи!“ у чулности, у тренутку, у самоћи у којој носи терет моралне критике, у друштву у коме постаје мета срама и жртва лудила, несхваћен, али жив. Ово је химна чулном животу, тренутку, овоземаљским радостима, химна луцидности и покушаја уздизања изнад друштвених моралних окова који спутавају човека да буде, да живи сопствену суштину.


Дис је интуитивно наслутио егзистенцијалну драму човека XX века. Он овом песмом сигурно задире у структуре мисли која није била доминантна у време настанка његове поезије, мисли којом се руководе постмодернисти и која у својој идеји доноси назнаку егзистенцијалистичког поимања света.

Одма'ни руком и загази бару,
Што мили, тече, као живот, мека,
Са'рани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну:
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба, пуну.

Одма'ни руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и разноврсност ниска.

За лице твоје огледало није.
Живи међ људима у музици блуда.
Живи! и нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.
(Владислав Петковић Дис, Химна)

No comments:

Post a Comment