19/05/2010

ЗЕНИТизам I

Почетак стварања често може да означи и негацију већ постојећих система и културних оквира у којима су се кретале дотадашње стваралачке снаге једног друштва. Почетак за једне, може значити крај за друге. Али, чешће се догађа да ствараоци који носе нове тенденције уопште ни не буду прихваћени, да се њихови покушаји да направе нешто другачије, нимало не уклопе у дотадашњу стихију друштвено – културног развоја. Тада они бивају одбачени, брзо заборављени, а њихова жеља да, из најбоље намере, унесу нешто аутентичности у сувише ограничен и организован систем размишљања и угледања на веће литературе, претвара се у неуспели покушај да се створи ново и они завршавају као трагично заборављени и одбачени уметници без свог завичаја. Такав је случај са Љубомиром Мицићем, човеком који је покушао да каже не тадашњој Европи и разарању, а да човеку чисте душе и ослободилачкој тежњи Сунца у зениту. Прогањан у своје време као бољшевик, а после Другог светског рата као националиста, никада му није било додељено право место у историји српске књижевности. Иако није успео у свом покушају (кажем покушају јер је то, искрено, и једини резултат његовог рада) да изроди озбиљнију песничку школу, њему би се требало одати признање што је афирмисао српску књижевност и покушао да је стопи са другим националним књижевностима у оквиру европске књижевности коју је изричито, чак парадоксално, негирао, а насупрот којој је замишљао балканску књижевност и културу. „Европа је полуострво Балкана”, то је Мицићево друштвено-културно и политичко опредељење.



Време књижевног деловања Љубомира Мицића и осталих уметника који су се окупили око њега, је период после Првог светског рата, време када су у Немачкој и широм Европе деловали експресионисти са својим осећањима тескобе, страха, забринутости, изгубљености... Та негативна осећања испољена и у тадашњој Краљевини СХС која је већ увелико била претрпела ратна разарања и страхоте, обузимала су и уметнике и тражила да се на неки безболан начин сублимирају и учине подношљивијим.
По многим својим особинама Мицић са зенитизмом подсећа на експресионисте који су на различите начине покушавали да преброде и уобличе своје стрепње и страхове од рата од смрти. Мицић је то учинио на себи својствен начин истичући национални идентитет и интернационализам у исто време; тражећи у писцима Балкана писце Европе и обрнуто; спајајући у наизглед парадоксалне везе нешто што још није било потврђено као културна једнакост.


О јединствености и оригиналности оваквог размишљања можемо и данас да сведочимо. Јер, није ли данас главни и основни задатак довођење Европе у Србију, или одвођење Србије у Европу. Наравно да није Мицић први у том покушају: пре њега су такав став заступали и Доситеј, кнез Милош... А сам песник је пре непуних сто година имао идеју коју није могао да оствари, захваљујући неразумевању и таштини средине у којој је пливао, грчевито се, изгледа борећи за сваки минут на површини узбурканог мора. Ово је трећи пут у мом кратком животу да се подсећам једног времена и човека који се трудио да афирмише позитивне вредности балканског друштва. И увек то долази као последица мог личног сазревања и мирења са чињеницом да сам појединац, индивидуалац, самотњак и апсолутно биће за себе и по себи.

Афирмација идеје зенита данас би била смисленија него икада. На страну уметничке вредности. Некада је идеја суштина, а израз успутна појава, одело у коме се крије цар. Јер цар остаје то што јесте и после параде у свом новом оделу.
ZENIT!


No comments:

Post a Comment