14/06/2010

„Ћеретало“ као прозор у бескрај


Док нисам имала рачунар, више сам читала књиге. Читам их и сада, али у односу на време проведено крај тастатуре и монитора, оне некако стоје по страни, гледају ме снисходљиво и као да губе стрпљење. Изгледа да сам развила одређен вид зависности од ове скаламерије, па се и сама почињем борити за неку слободу. Чак ми је неугодна помисао да треба да се одвојим од „ћеретала“ на пар дана. Јави се празнина, као да остављам кућног љубимца, па се бринем хоће ли све бити у реду док сам одсутна. О, муке моје...



Истина, на монитору искачу некада примамљиве, садржајне слике (текст), али ретко се одушевим нечим, као што могу да будем усхићена након читања последње реченице добре књиге. Па, опет седим и буљим; клик сустиже клик. И у томе је величина апсурда. Јао, компјутеру, чудна справо!
Но, није све изгубљено. Кад нестане струје (живим у Србији, па су искључења могућа и редовна у неком чудном временском интервалу, без најаве), књиге са полица се грохотом смеју и дозивају истанчаном тактилношћу и имагинативношћу. Папир много природније долази под руку, прсти се лако савијају при листању страница, очи се брзо навикну на слова, а мирис који допире освежава и подсећа на време када се чезнуло за знањем и искуством из романескних прича и поетских надахнућа.

Али, негде у подсвести, вршља црвић, и баш сад бих погледала нешто на Гуглу. Само да проверим... А знам да се може без тога. Итекако се може. Како смо пре? Живели и мислили људи и пре Интернета. А сад, ово обиље информација, колико може бити добро, толико је и лоше (зависи од тренутка и посвећености). Као да један исказ повлачи за собом други, па други, трећи, и тако у бескрај.
А бескрајем се бранимо од пролазности.

No comments:

Post a Comment