23/06/2010

Звук

Шетају песник, сликар и музичар шумом. Подстакнути обиљем боја и звукова они на различите начине одређују контемплативне моменте у својој свести. И сва тројица могу просто да репродукују оно доживљено путем речи, боје или тона. Међутим, ако мало погледамо шта још могу да ураде са својим импресијама из спољног света, можемо открити да писац и сликар иду све даље и даље од појавног света, док се музичару пружа једна нова димензија трагања и стварања. Он ће изнаћи нови тон, играјући се прутићем зове или листом багрема. У томе је спрега музике и стварности већа и чвршћа него код осталих уметности. Писац полази од речи и остаје му само реч, коју би могао можда само визуелно да обликује и учини сродном сликарству (али таква књижевност је тешка за читање). Сликар може употребити било шта што оставља трага да ослика свој свет, али се ограничава ипак на постојећи ниво визуелизације. Уметник пише и осликава оно како види и доживљава свет око себе и у себи, али музика...



Када птице ућуте и не чују се зрикавци, а поток занеми у својој смирености, тишину може да прекине човек који се игра шупљом гранчицом или листом са оближњег дрвета. Музичар, поред тога што као и писац и сликар преноси звукове из природе и ствара од њих репрезентативно уметничко дело ослањајући се на mimesis, такође се бави проучавањем и изналажењем нових инструмената, звукова и ритмова. Можда грешим у овоме, али неограниченост света овоземаљске реалности најлакше се могу исказати путем музичког израза, исто као што се апсолут најпре открива у књижевности, тј. речи. Такође, слобода и ширина музичког изражавања лежи и у чињеници да је слух можда најслободније и најдискретније чуло. О тананости доживљаја звучне стране света говори и облик ушне шкољке: сва исавијана, уобличена у мали орнамент на глави, она као да отвара безброј могућности слуховне рецепције која се спиралом бескраја спушта у ум. За најтананије и нафиније доживљаје предодређени су најкрхкији и најмањи органи чулног система.

Музичар је истраживач, стално у потрази за новим звуковима и ритмовима који су око њега. Неки теоретичари говоре да је свирање инструмента само вештина за коју је потребна вежба и јака воља. Међутим, када кажем музика, мислим на изналажење тог новог звука, нове боје тона, или новог споја већ постојећих и доступних нашем слуху. Свирање, када је ограничено на познате и признате инструменте, вероватно и прераста у неку врсту вештине и способности да се интерпретира дело у одређеном прагу очекивања. Али, слободу музичког изражавања видим у томе што је слух најслободније и најдоминантније чуло којим је човек у могућности да перципира најшире слојеве овоземаљске раскоши.
И тако, и када нам је потребан сан, из њега нас најпре буди звук који ремети тишину. Неукротиво чуло слуха никада не спава. И тишина могућа је само изван граница овог света, далеко у немим одјецима универзума где човек још није закорачио.

No comments:

Post a Comment