30/06/2010

Лирски екскурс

Није остала сама.
У дворишту тајни понекад погледом
тражи давно прецветали пупољак.
Један осећај не напушта тело,
док постоји пролеће.
Љубав за сва времена и
запуштена машта.

Када је оставила иза себе негдашње пријатеље
могла је да се окрене својој души.
Корак до сна је шапутао
да се време неповратно губи
у измаглици сећања,
да се људи мењају и
постају туђи и некако –
шарени.


Навигатор срца,
даје смер пролазности и
никада се не враћа на почетну тачку.
Шанса обично буде прокоцкана,
јер се одлази у
све или ништа.
(На крају ништа побеђује.)

Није заборав лек од пролазности!

Када се окренула ка излазу
видела је непобитну лакоћу постојања.
Само навика да се дише
остаје незаборавна
у тренутку последњег удисаја.
Крволочни поредак ствари
не брани да се негде
отворе врата још једном животу.
И тако у недоглед.

No comments:

Post a Comment