05/07/2010

Фрагменти о поетици Бранка Миљковића

(од субјективног трагизма до дијалектике живота)

Бранко Миљковић

Поезија друге половине 20. века, почиње свој препород почетком 50-тих година, када Миодраг Павловић објављује „57 песама“ (1952) и „Стуб сећања“ (1953), а Васко Попа своју „Кору“ (1953). Ове две збирке су означиле прекид са утилитаризмом ангажоване, социјалне литературе. Поезија се враћа себи, својим коренима, а песници траже њене изворе у њој самој.

Убрзо на књижевну сцену ступа Бранко Миљковић, који 1957. објављује збирку „Узалуд је будим“. Поред ове књиге, за приступ Бранковом делу, у тексту се ограничавам још и на збирку „Ватра и ништа“ из 1960.

Са поетичког становишта, Бранко Миљковић је зачетник неосимболизма, правца који је на неки начин унео ред у тадашњу књижевност. Наиме, након збирки М. Павловића и В. Попе, почињу да стварају песници који у својој модерности беже од било каквог реда, и иду ка некој врсти стваралачке анархије. Б. Миљковић је у том смислу покушао да дозове традиционалне оквире певања налазећи их првенствено у везаном стиху, најпре сонет (иако није бежао ни од песама певаних у слободном стиху). На тај начин, он је спојио традиционалну форму и модеран садржај.

Што се тиче самог неосимболизма, он се као правац ослања на поетике надреализма и симболизма. Међутим, Бранко није прихватио надреалистичку технику аутоматског писања, како би се можда претпоставило због њене популарности, већ став надреалиста да песма има своју индивидуалну егзистенцију, да је она независна од свог творца који има једино улогу „медијума“ у њеном стварању. Када се говори о односу Бранка и надреалиста, насупрот техници аутоматског писања, која у својој основи садржи метод писања без било каквог рационалног уплива ствараоца, Бранко сматра да је песма потпуно подређена уму и да она може егзистирати само ако је стваралачки свесно изграђена. С друге стране, песма не пева стварност, већ постоји као њен део. Овим својим ставовима, Бранко изједначава егзистенцијално и поетичко.

Симболизам, пак, у поетици Бранка Миљковића огледа се првенствено у његовом ставу да реч има сопствену егзистенцију, односно, да се иза ње крију неизречени садржаји. За њега је реч апсолут, те отуда и искази тешки, попут оног „Уби ме прејака реч“.Он реч посматра као биће, а највећа и најстрашнија реч је она, неукротива – смрт.

Читава прва збирка песама „Узалуд је будим“ је испевана у страху од неегзистенције. Њу у потпуности прожима субјективни трагизам, а песник трага за излазом из те пустоши неегзистенције, тј. смрти као једине извесности живота. Ова трагика долази до изражаја нарочито у сонетном венцу „Трагични сонети“. Оно што плаши песника јесте опште ништавило. Свој однос према смрти, Бранко покушава да дефинише и дозивајући друге песнике. У циклусу „7 мртвих песника“, он ће, попут Стефана Малармеа, који такође има циклус посвећен својим узорима, сопствени поглед на смрт допунити доживљајем какав су на њега оставили његови узор-песници. У циклусу „7 мртвих песника“, Миљковић своје стихове посвећује: Његошу, Бранку, Лази, Тину, Момчилу, И. Горану, Дису. На тај начин, он продужује стварање ових песника: проматра њихове погледе на смрт и ништавило и пита се како би њихова песма звучала сада, када се они налазе у ништавилу смрти са којом су се борили.

Страх од неукротиве речи, или смрти, Б. Миљковић савладава у својој другој збирци „Ватра и ништа“. Он долази до сазнања да је свет саздан од дијалектичког укрштаја супротности. Почиње да се мири са смрћу као природним исходиштем живота. Бескрајном нестајању, Миљковић супротставља дијалектику вечног настајања и нестајања, коју налази у старогрчкој филозофији код Хераклита. По Хераклиту, „све је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“. Дакле, она јесте и нестајање, али је и настајање, разаралачки, али и стваралачки принцип.

На тај начин, Б. Миљковић кроз мотив ватре побеђује ништавило. Сам мотив ватре се развија у више карактеристичних Миљковићевих речи симбола: жар-птица, тј. феникс који се из пепела уздиже у живот; камен као неоргански свет, али и потенцијално извориште искре; или биље, које је основна карика у преображају неорганског у органски свет путем Сунца, највеће ватре, или светлости, као једног од основних елемената у процесу фотосинтезе. Песник не остаје равнодушан у односу према мотивима који су му помогли да савлада страх од пустоши, он им се захваљује, он им се диви („Похвала ватри“, „Похвала биљу“)

Романтичарско поимање традиционалне лирике није присутно у поетици Бранка Миљковића. За њега песма није само израз осећања, већ одраз стваралачког напора, она је подређена уму, и чини се као да се ствара извесни филозофски систем у поетском окружењу. У тематско-мотивском смислу, налазимо ипак, извесно наслањање на традицију романтичарског и предромантичарског песништва, које се огледа нпр. у обради мотива мртве драге („Триптихон за Еуридику“). С друге стране, као што је речено, Бранко бежи од традиционално схваћене осећајности и чулности. У неким песмама он се окреће жени („Узалуд је будим“), али за њега чулност остаје банална и непотребна као извор поезије.
Оно што приближава Миљковића романтичарском поимању и стварању, јесу национални симболи као и мотиви народне лирике, чију обраду налазимо у циклусу „Утва златокрила“, у којем се срећемо са песмама: „Слуга Милутин“; „Болани Дојчин“, „Вила Равијојла“, „Фрула“, „Зова“.

Дело Бранка Миљковића говори о великој стваралачкој индивидуалности. За њега кажу да је poeta nascitur, или, рођени песник. Како Петар Џаџић истиче, Миљковића су за живота назвали принцем песника. Својим делом он је утицао на даљи развој српске поезије што потврђује стваралаштво песника попут Ивана В. Лалића, Ј. Христића, Б. Радовића, В. Лукић и других.
Живећи са ватром, брзо је сагорео. Његове збирке „Узалуд је будим“ и „Ватра и ништа“ су дијалог, постављање проблема: с једне стране је парадоксалност живота као неегзистенције, а с друге је налажење одговора и излаза – дијалектичност живота уобличена у мотиву ватре.

Изабране песме Бранка Миљковића

О Бранку Миљковићу (... и другима)

No comments:

Post a Comment