ЗЕНИТизам II

Зенитизам, један од тзв. –изама који су се појавили широм Европе почетком XX века, представља уметничку појаву која се јавила искључиво на простору Јужних Словена, и тиме означава оригиналну замисао без потпуног угледања на европске књижевне токове. Нажалост, ми зенитизам не можемо поредити са осталим -измима јер се он никада није развио до размера једне песничке школе, а камоли правца, као што су били остали авангардни покрети: експресионизам, футуризам, дадаизам, надреализам.
 Српска авангарда доживљава свој врхунац у време појаве зенитизма, а песници зенитизма су активно деловали у временском периоду 1920-1926. Сви они су били окупљени око часописа Зенит, чији је уредник био Љубомир Мицић.

ephemera assemblyman

Назив покрета потиче од имена часописа. Као песници експресионизма који су се окупљали око својих часописа, назовимо зенитизам обликом сродним експресионизму и по поетици и по самом деловању.
Часопис Зенит је покренут у Загребу 1. II 1920, а затим премештен у Београд, где је излазио до 1926.

„Издавање часописа Зенит, представља Мицићев вишегодишњи напор да повеже модерну уметност савремене Европе са изворним националним авангардним покретом” (Вида Голубовић)

Зенит је доносио стране текстове у изворном облику, односно објављивао је прозу и поезију у свим оригиналним језицима света – руски, француски, немачки, италијански, шпански, српски - и тражио да се уоче све врсте култура и да се из њих извади „душа живота”, како наводи париски часопис тога доба Aventure. Такође, страни часопис из Лиона, Promenoir, говорећи о Зениту наводи:

„Зенит је међународан и међурелигиозан. Зенит објављује песме у свим оригиналним језицима на глобусу, а појављује се у Београду, Паризу, Риму, Минхену, Берлину, Москви, Чикагу, Токију. Обнавља дело Вавилона у епохи језичних конфузија.”

У Зениту се објављује улазак у трећу деценију XX века у духу експресионистичких идеја и са њиховим пропагирањем.

„Наш улаз у трећу деценију XX столећа нека буде борба за човечност кроз уметност... Једна патничка генерација изумире. Она је готово сва прегажена и уништена. Сабласт црвене немани рата ископала је својим злочиначким канџама гробља за све нас - за милионе људи.”(Љ. Мицић)

У тим речима садржана су основна расположења експресиониста и зенитиста, тј. њихово сагледавање последица Првог светског рата, али и осећање поражености поратног човека. Емоционална и нервна растрзаност због ратних пустоши драстично су се преламале у сензибилитету уметника и налазили свој израз у литерарним делима.

Насупрот истицању различитости у језичком и културном смислу, и тежњи да се из различитих националних култура са свим њиховим особеностима, исцрпе оно мало преостале човечности, у Зениту се пропагира и идеја интернационализма.

„Ту ваља признати чињеницу да је иницијатива Зенита у знатној мери подударна са иницијативама многих европских часописа тог доба који су под револуционарним антитрадиционализмом подразумевали интернационализацију уметности.” (Вида Голубовић)

С друге стране у часопису Зенит се ствара и расположење за неговање историјско-националних вредности. Такође, присутан је позитиван однос према револуционарним друштвеним покретима и према активистичкој књижевности. Мицић каже:

„Револуција није ропство. Револуција је васкрс. Револуција је ослобођење. Ко жели да стигне у рај културне независности, тај лудачки мора да трчи стопама духовне револуције...”,

а затим о књижевном стварању:

„...Јер срамно је бити само лирски песник у поратне дане мрских силовања наше савести и пречисте љубави за ново човечанство.”

ephemera assemblyman

 Часопис Зенит, као интернационалну ревију карактеришу многе авангардне одлике: негирање европске традиције и капитализма, а наглашавање примитивизма, затим манифести, декларативни текстови, и други облици ангажоване књижевности.
О значају и величини говори и чињеница да су на његовим страницама објављивали уметници које данас памтимо као велика имена европске културне баштине: Кандински, Шагал, Јосиф Клек, Маљевич...

***
Велики догађај за овај авангардни часопис и Мицића, јесте и репрезентативна монографија „Зенит 1921–1926” са фототипским издањем свих бројева часописа (Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност Београд, СКД „Просвјета” Загреб, 2008.), Ирине Суботић и Видосаве Голубовић.
Данас, такође, можемо приступити свим бројевима часописа Зенит на страници Дигиталне Народне библиотеке Србије, која га је уврстила у светску дигиталну баштину, у оквиру пројекта Светска дигитална библиотека. На тај начин врши се извесна рехабилитација Љубомира Мицића и осталих зенитиста који нису имали заслужено место у историји српске културе.


Сви бројеви часописа: Зенит (1921 - 1926) 

Литература:

1. Љубомир Мицић, „Барбарогеније децивилизатор”, Поговор: Вида Голубовић, Београд, 1993.
2. Љубомир Мицић, „Зенитизам”, Ниш, 1991.
3. Љубомир Мицић, „Антиевропа”, Ново Милошево, 1992.