04/08/2010

Тамница

Владислав Петковић Дис: Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к'о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал' бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал' без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

У контексту магијског, визионарског, митског поимања поетског света В. П. Диса, долазимо до сржи његовог стварања, до најсветлије тачке у којој се развија слика једне лирске космогоније, како је називају многи, до света који израња и понире у дубинама песниковог бића.


Наслањајући се на значај који Дис има као претеча егзистенцијалног става у српској књижевности, М. Павловић у свом есеју о Дису (Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Београд, 2000.), највећу пажњу поклања песми „Тамница“ у којој види лирску космогонију сличну Његошевој „Лучи микрокозми“, али без религиозне компоненте.

„Тамница“ се уклапа у причу о човековој неприлагођености овом животу. Стих:
То је онај живот где сам пао и ја
надовезује се на наслов, са којим чини семантичко-симболичку целину: „тамница, то је онај живот где сам пао и ја“. Дис говори о паду човека на земљу, али, за разлику од религиозних тумачења, без своје кривице.
Слика пада човека на земљу поред религијских текстова, присутна је и код Платона, Хајдегера, Сартра. И у свим сликама човековог пада налазимо живот као стање након неке друге егзистенције. Човек је са висина бачен на земљу која је неприступачна, и у коју се долази изласком из неког ранијег стања. Пад подразумева слутњу ранијег човековог постојања које претходи овоземаљском. Из тог стања, човек бива изгоњен својом кривицом или услед интелектуалне или моралне недовољности.

Међутим, у Дисовој визији човековог пада не постоји кривица. Човекова спутаност тако не поприма обележје казне, већ је то стање ничим изазвано. Човековом јаду на овој земљи претходи невиност, па патња не служи ничему, јер нема никаквог искупљења, пошто грех не постоји. Долазак на свет, како запажа М. Павловић, је несвестан и нехотичан, што је доказ да човек нема никакве кривице. Тиме се песник удаљио од религијских схватања, и чини се, приближио филозофском убеђењу егзистенцијалиста по коме је човек обавезан према себи да се ослободи било каквог утицаја система који му намећу осећај спутаности.

„Тамница“ је основа развоја метафизичке мисли у Дисовој поезији. У њој се као лајт мотив јавља растанак од звезда, односно, од неорганског света, који претходи овом, земаљском, органском. Тај свет је суштина човекове егзистенције, док овај свет представља само успутну станицу на коју је човек приморан да сврати својом телесношћу.

Тема човекове спутаности на земљи је обрађивана и раније (М. Ракић „Долап“, С. Пандуровић „Тамница“), али јој је Дис дао своју индивидуалну обраду. Дис разматра човекову општу егзистенцију, а у последње три строфе се окреће ка егзистенцији песника и најављује љубав као основно животно осећање. Исто тако, те три последње строфе чине и напор да се историја судбине заврши успоном, насупрот паду с почетка:
...
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К’о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шум, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.


Запажање духовне димензије у стварима за песника је откриће стваралачке моћи тј. новог облика егзистенције који присуством те моћи настаје. На тај начин песма се открива као један од могућих доживљаја тајновитости света. У последњој строфи уочавамо да је песник, док је на земљи, највише обузет љубављу, која као мотив представља увод у следеће поглавље Дисове космогоније...

No comments:

Post a Comment