08/08/2010

Драган Лазаревић : Уједињене боје

(Споменута прича објављена је на kisobranblog.com.)

Празно кроз прозор
Колико ли је људи који су своје биће посветили материјалистичким сурогатима капиталистичког света? Живимо у времену када је слобода неприкосновено право сваког појединца. Али заборављамо да је привидни осећај слободе једно, а слобода нешто сасвим друго. Да ли је појединац оптерећен сопственом куповном моћи слободан? Ако из дана у дан тежи све већој потрошњи, ако се клања пред билбордом на коме је реклама идиотске брендиране одеће, ако не прилази човеку због онога што је човечно у њему, него прави селекцију према одећи коју носи или колима која вози?

Данас сам налетела на причу која говори о настојању савременог човека да истраје у свом материјалистичком ропству и његовом „паду“ у хуманост. Контрастно постављени ликови младе Ане и средовечних родитеља слабашног дечака, доприносе слици српског друштва које је све више оптерећено оваквим антитезама. Писац је указао на проблем којег сви постајемо свесни ако се прошетамо градским улицама, приградским насељима, пијацама, трговима. Пече истина са улице.
Синтагма „уједињене боје“ алудира на познату марку одеће, али у контексту приче искоришћена је у својству окидача који код главне јунакиње изазива прилив хуманости, након што сретне дечака како скупља старе осушене фломастере из контејнера, припремајући се на тај начин за полазак у први разред. С обзиром да се прича завршава у складу са очекивањима читаоца, „уједињене боје“ постају и метафора за свет у коме су сви једнаки и уједињени, у коме јачи помажу слабијима.
Завршивши наративни ток хепиендом, дата је једна од могућности којом се, на неки начин, подилази читаоцу. Наш ниво очекивања је увек негде на путу срећног краја. Зато је Ана, након катарзичног преображаја, претворивши се из продавачице у учитељицу, из оне која тражи да задовољи своју егоистичну себичност у ону која саосећа, на крају, игром случаја ипак поново срела несрећног дечака. Нама остаје да домаштамо како је хуманост усрећила дечака и његове сиромашне родитеље који су „знали за боље дане“.
Али, да ли је то права рефлексија реалности? И да ли смо заиста то очекивали? Или смо, можда навикли на неке другачије расплете?


No comments:

Post a Comment