O Прехисторијској љубави

picasaweb

Љубавну поезију Јована Дучића, овај пут посматрам кроз песму у прози која по својим формалним, али у неку руку и садржинским, карактеристикама одудара од осталих Дучићевих љубавних песама. Познато је да је овај песник био велики формалиста: највећи део његових песама је испеван у перфектним дванаестерцима, по угледу на француски александринац, у форми која својом савршеношћу доприноси сликовитости и музикалности самог дела.

Песма која ме овог пута интересује припада циклусу Плаве легенде, испеваном у наративном тону који се приближава поетском елементу, због чега може да носи поднаслов „песме у прози”, или „поетско – симболичне приповетке” (Ј. Деретић). Иначе, Плаве легенде су и најмање проучавано и коментарисано Дучићево дело.

Ови записи „иако узимају причу као основу, њихова структура је поетска, лирска. И у тону, и у атмосфери, и у ритму. Реченице су краће или су секвенционализоване, чиме се производи ритмички учинак. Дучић тежи да поентирањем текст учини у значењском смислу згуснутијим и да са крајњим исказом преокрене његову наративну фактуру, да је поетизује или уведе у филозофично параболичну раван.” (Ј. Зивлак). Таква је песма Прехисторијска љубав.

Ова песма у прози открива нам један поглед на историјски однос између мушкарца и жене. Она се разликује од осталих Дучићевих љубавних песама по томе што у њој не налазимо идеју о жени, већ конкретну чулну жену и то у доживљају трећег лица.

Укратко је описана борба између прехисторијског човека и гориле. Песник нас уводи у причу чија атмосфера доноси собом наговештај беживотности и смрти.

На каменој равници над понором...

овако почиње поетска рефлексија. А на шта нас камен и понор могу асоцирати ако не на крај и предео у коме је вегетација слаба и оскудна. Дакле, над понором који прети падом,
ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила.
И да не знамо крај песме, наслућујемо да ће неко пасти у понор. Али откуд та сукобљеност двају бића која се могу поимати као рођаци један другоме? Јер прехисторијски човек се налазио на само једном степенику изнад гориле и могао му је бити брат. И сам песник даље каже:

Подједнако свирепи и силни, ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

Ово бисмо могли да алегоријски посматрамо као борбу између напретка човечанства и његове стагнације, између човештва и дивљаштва, цивилизације и варварства. Али песник нам након увода открива основни разлог зашто је дошло до борбе:
То је било због човекове жене која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети.
Тако нам је песник открио основни принцип сукоба и разарања, зла које својим постојањем чини почетак и крај свега. Има у овоме и трагова хришћанске мисли по којој свако зло потиче од жене... Начин на који је жена посматрала борбу открива нам да је она несвесно осећала задовољство у гледању како се због ње два бића поигравају на ивици смрти.


Узрок свему је жена у којој су сједињене љубав и смрт (Ерос и Танатос). Она у овој песми није богиња, каква би се очекивала, у њој не откривамо ни трачак физичке лепоте и нежности: она је „нема, зарасла у длаку, и гадна”. То не смета борцима да се боре за њу, за њену љубав, ако уопште и постоји таква. Чини се да је жена овде приказана као звер већа и од човека и од гориле. Ова конкретна жена је заправо „женка која налази задовољство у мучењу и уништавању” (В. Ђурић). И крвави цвет у њеним устима је наговештај смртног исхода читаве драме. Јер то није Пандуровићев „љубави наше плав и нежни цвет”, или Дисов цвет у коси мртве драге, који симболишу љубав као осећање нежности и лепоте, већ цвет црвен, као крв, као смрт.

Након визуелних представа, Дучић транспонује песму у аудитивну сферу.

Негде у даљини чуо се шум

али не знамо какав и чији.

можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми

Алитерација гласова ш и ж (који су и звучни парови), као и семантика речи шумити, дају на значају аудитивности, што открива Дучићеву стилску опредељеност ка симболизму. Ове аудитивне слике осим по утиску, представљају контраст претходним сликама и по значењу, слика беживотног предела се замењује неодређеним наговештајем предела који буја животом: море и стада мамута, а не један мамут.

Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нечујна азурна киша.

Атмосфера коју нам приказује песник „небо пуно светлости, страсти и пожуде” у контрасту је са оном с почетка певања. Сада као да све буја од животности, страсти, телесности. И добијамо одговор зашто су се човек и горила борили: сукобила их је чулна љубав према жени која стоји између њих као јабука раздора.
Разрешење сукоба водило је у смрт. Обојица рвача, окрвављени и изнемогли, су се у свом последњем безнадежном напору сурвали у понор који је био толико бесконачан да се њихов пад није ни чуо. Њихова борба је била бесмислена, њихова смрт неминовна – као једини победник из борбе је изашла жена.

Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.
То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.

jafabrit.blogspot.com

Тек на крају песник повезује женку са епитетом који ће срасти са именом жена: нежност. Као да се од тог тренутка рађа жена као идеја и инспирација уметницима. У слици дивље женке Дучић је помирио крајности. Фрина (која је због своје необичне лепоте послужила вајару Праксителу и сликару Апелу као модел за Афродиту, била је тужена због безбожности, а према традицији њен бранилац је постигао успех највише тиме што је пред судијама разоткрио њене груди), постаје симбол жене слободне и бестидне, која се поставља изнад света, њој се диве и виде је као беспоштедну богињу. Офелија, својом судбином предодређена за патњу, без имало сопствене кривице, прерано, полудела од љубави, завршила свој живот, предмет жалости и жртва света против којег се није могла борити. Оне стоје једна наспрам друге, супротстављене као вулгарност и телесност можда прикривеног феминизма, насупрот патријархалној слици жене којом се поигравају судбина и друштво.

Чини се као да је песник покушао да у овој љубавној песми представи доживљај жене која није била ни Фрина ни Офелија, већ биће супротстављено самом себи у свом постојању. Тиме песму можемо доживети и као највећу похвалу и највећу покуду жени, јер она представља у исто време покретачки принцип света, који даје смисао животу, али и његову разаралачку снагу, јер на крају она излази као победник, али несвесно и као жртва сопственог постојања.