„и цврчи, цврчи, цврчак на чвору црне смрче“ (Владимир Назор)И? Цврчи ли још увек у глави? Онај коме не одјекује у слуху ЦЧ, ЦЧ, ЦЧ, вероватно има слабији слух (или дух). Понекад ми се деси да останем нема пред чињеницом колико је поезија, тј. лирика, мотивисана музиком. Гласови су неизбежни тонови у настанку песме. Поезија која, поред значењске дубине има и звуковну ширину, код мене не може да остане непримећена...
Тако је песма Вита Марковића „Човек – чар разочар“, иако у садржају без употребе фигура дикције, нашла своје место у мом слуху. Угнездила се својим насловом, па ни да мрдне. А не читам је често. И сад, да неко каже да наслов није битан елемент дела.
„Човек – чар разочар“
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог
У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
Не би ни гледао
(Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, СКЗ, Београд, 1997., стр. 338)
 |
| извор |
Прва строфа је постављање егзистенцијалистичког питања има ли суштине, а са откривањем истине: да је живот сневање, непостојање реалности, да нам је пад у овај свет донео само немир, нама суштински непознат, и да нам је час рођења уједно и час смрти.
Друга строфа, као одговор на постављено питање из прве је недоглед непроученог непостојања: јер почетак је свршетак, а свршетак није почетак. Тачније, човеков пад на земљу је дошао као резултат његове егзистенције из неког другог света (слично Дисовој „Тамници“), и за разлику од религиозних космогонија, та егзистенција се завршава овде, на земљи. А човек, као прогнаник из оног света, постаје проклетник у овом свету, у свом незнању. Јер покушај ума да допре до сазнања о ономе што је пре рођења и после смрти, открива се као лутање, без циља, без правца. На крају, у часу смрти, иако је постојало одушевљење животом, оно се претвара у разочарење, јер је свака претпоставка истине далеко од ње саме, па самим тим је и свако трагање апсурдно.
0 коментара:
Постави коментар