27/09/2010

Вито Марковић: Човек – чар разочар

Сетите се стиха:
„и цврчи, цврчи, цврчак на чвору црне смрче“ (Владимир Назор)
И? Цврчи ли још увек у глави? Онај коме не одјекује у слуху ЦЧ, ЦЧ, ЦЧ, вероватно има слабији слух (или дух). Понекад ми се деси да останем нема пред чињеницом колико је поезија, тј. лирика, мотивисана музиком. Гласови су неизбежни тонови у настанку песме. Поезија која, поред значењске дубине има и звуковну ширину, код мене не може да остане непримећена...

Тако је песма Вита Марковића „Човек – чар разочар“, иако у садржају без употребе фигура дикције, нашла своје место у мом слуху. Угнездила се својим насловом, па ни да мрдне. А не читам је често. И сад, да неко каже да наслов није битан елемент дела.

Човек – чар разочар“
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог


У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
Не би ни гледао

(Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, СКЗ, Београд, 1997., стр. 338)


извор
Када се сретнем са нечим што ме асоцира на њу, па поново узмем да је прочитам, видим да неминовно иза гласног одјека наслова, постоји недоглед значења стихова.
Прва строфа је постављање егзистенцијалистичког питања има ли суштине, а са откривањем истине: да је живот сневање, непостојање реалности, да нам је пад у овај свет донео само немир, нама суштински непознат, и да нам је час рођења уједно и час смрти.

Друга строфа, као одговор на постављено питање из прве је недоглед непроученог непостојања: јер почетак је свршетак, а свршетак није почетак. Тачније, човеков пад на земљу је дошао као резултат његове егзистенције из неког другог света (слично Дисовој „Тамници“), и за разлику од религиозних космогонија, та егзистенција се завршава овде, на земљи. А човек, као прогнаник из оног света, постаје проклетник у овом свету, у свом незнању. Јер покушај ума да допре до сазнања о ономе што је пре рођења и после смрти, открива се као лутање, без циља, без правца. На крају, у часу смрти, иако је постојало одушевљење животом, оно се претвара у разочарење, јер је свака претпоставка истине далеко од ње саме, па самим тим је и свако трагање апсурдно.


No comments:

Post a Comment