29/09/2010

„Чар чарала чаралица“

Мирослав Б. Душанић: Омађијан


Е, сад... У претходном посту сам хтела да пишем о ономе о чему ћу у овоме. Али ме „чар – разочар“ одвукао, па му, ето, доделих посебан текст. Пажњу ми је, у ствари, привукла нека друга песма. Као што рекох: ако песма поред значењске дубине има и звуковну ширину, мора да буде примећена... Па, опет песници више теже некој наративној структури, док мелодију остављају као архаичан моменат у стварању.

Звуковна понављања, фигуре дикције, еуфонија: често чине основу упечатљиве поезије. С друге стране, данас је јаз између писане и усмене лирике толики да се може учинити како су та два света на сасвим супротним странама стварања. А није тако: то су само две подједнако важне стране медаље. Традиција и модернизам само заједно могу да учине уметност вечном и универзалном. Друга је ствар ниво очекивања сваког појединца.

Пре неки дан ми се у RSS читачу појавила једна песма Мирослава Б. Душанића, аутора блога са интернационалним антологичарским тенденцијама „Lyrik – Lyric – Поезија“. Први стих његове песмe „Омађијан“ ме је, својом звуковном структуром, и одвео до В. Марковића.

„Чар чарала чаралица“ - наспрам - „Човек чар – разочар“
Зачарати – очарати – разочарати
Чаробног ли језика!

извор
Тако ми је први стих задржао пажњу на целој песми која се развија по угледу на ритам народних бајалица: са гласовним понављањима и рефреном:
„оп тако опет тако
на зло наопако“
- који долази као одговор на тему љубави према генерацијски удаљеном бићу, натприродних моћи, као недопустиво ремећење равнотеже присутне у природи.
Тематски између љубавне и митолошке, песма нам у својој сижејности открива стање човека након тешког сна, у коме је остварен контакт између лирског субјекта и оностраног бића у обличју жене, тј. девојке са магијским моћима. Веза са оностраним је још више појачана атмосфером ноћи и месеца, који својом снагом делује на понашање људи. Тако се месец јавља као могући кривац за развој догађаја. И даље у песми је све некако – наопако. Жеђ лирски субјекат не гаси на „студеном извору“, „води леденој“, већ, омађијан лепотом чаробнице „мутним соком“, прљавом водом. Истргнут из свог микрокосмоса, песник своје лично виђење света транспонује у реални свет:
„у дубоке дубине
у високе висине
у широке ширине“
у коме долази до сазнања да су се њиме снови поиграли, оставивши га са клетвом упереном против младе чаробнице, а у заблуди да ју је срео.

Означена (тагована) са „Вјежбе“, могуће да ова песма то и јесте. У ствари, поставља се питање, да ли је могуће стварање писане поезије по моделу усмене, а да она буде уметничка и оригинална у свом постојању. Јер, поменуту песму ко први пут чита, мора да се добро замисли да ли је народна или само створена по узору на народну. Па се и ја, иако мислим да сам у праву, што се ауторства тиче, двоумим око тога да ли је ово песма М. Душанића, или је нека од народних лирских.

4 comments:

  1. враћајући се коријенима (тј. нашој усменој трдицији) као аутор изгубио сам „препознатљивост“ (оригиналност/лице/идентитет), али ако сам успио да се „ухватим“ у једно велико свенародно (саборско) коло, онда је то за мене највећа похвала...

    много Вам хвала!
    мирослав б. душанић

    ReplyDelete
  2. Pesmu i autora sam već pohvalila... Ovde komplimente upućujem za vrlo precizna zapažanja o odnosu umetničke, narodne i poezije pisane "na narodnu", one koja je meni lično, bez obzira na trendove, uvek draga. Veliki pozdrav!

    ReplyDelete
  3. Miroslave, smatram da je usmena poezija (književnost) nepravedno zapostavljena kako u stvaralaštvu savremenih pesnika, tako i kod čitalaca, a Vaše vraćanje njoj je ono što vas čini prepoznatljivim; savremenoj poeziji, svakako, treba više pesama poput ove :)

    ReplyDelete
  4. Todora, hvala na komplimentima :) dugo nisam razmišljala o narodnoj kjiževnosti i odnosu između umetničke i narodne, a tu se krije bogatstvo izraza i značenja...

    ReplyDelete