30/09/2010

Neka nova "pisana/usmena" književnost

Novo vreme, novi ljudi, nove knjige, i muzika (ili kako već ide...). Promena, promena, promena. Koliko je vode proteklo Dunavom dok se nismo pojavili ovakvi kakvi smo sada? A, onda, reminiscencija na korene i traženje smisla po receptu predaka pokazuje put ka otkrivanju univerzalne istorije sveta.
Svi nosimo deo tradicionalnih vrednosti negde u svojoj podsvesti, negde u arhetipu. Kolektivna svest nam nije nepoznanica ako joj dopustimo da se poigra sa nama. Ne volim apsolutne negacije i ne razumem ljude koji se potpuno odriču tradicionalizma u bilo kom obliku. Bez prošlosti, sadašnjost ne bi postojala. Ne volim ni fanatične tradicionaliste koji u svom ksenofobičnom gunđanju osporavaju pravo na bilo kakav napredak. Avangarda je pokretačka sila umetnosti, kulture i društva.

izvor
Sad, kad na trenutak, razmišljam o usmenoj književnosti, ne mogu da ne povučem paralelu sa današnjim načinom komuniciranja i stvaranja: dok je postojala samo narodna književnost, dok su ljudi prenosili svoja znanja i dela samo usmenim putem, postojala je živa komunikacija – okupljanje ljudi, priprema pevača, skretanje pažnje publike, nadogradnja dela. Pisana književnost je tu komunikaciju na neki način potisnula, odnosno ograničila na pisca i čitaoca koji u svom samovanju pišu ili čitaju, dok delo živi samostalni život. Interaktivnost je svedena na jednostavno davanje i primanje informacije.

Danas, postoje dve vrste pisane književnosti: štampana i (nazovimo je) digitalna. Dela nastaju na širokom prostoru Weba, i svoje postojanje motivišu kako samom recepcijom, tako i interakcijom. Pisanje za Internet, kao medij, je nešto što na neki način oživljava usmenu književnost, ne u poetičkom, već u smislu nastanka književnog dela. U tom procesu postoje i pisac i delo i čitalac – i oni su otvoreni za komunikaciju. Svako ima otvoreno polje komentara koje će uticati na nastanak konačnog rezultata. Čitalac i pisac nisu udaljeni jedan od drugog, a delo se ponaša više kao živo biće, a manje kao rezultat statičnog promišljanja i delovanja samog pisca. Za sada bih spomenula dva dela nastala online, pri čemu je jedno nastavilo svoj život i u obliku štampanog izdanja, dok je drugo i dalje u nastajanju.

Prvi je roman nastao u virtuelnom prostoru, Megalomanija čiji su autori, ali i glavni akteri, pored same Megalomanije, ZI Webman i Setva Kutena, odnosno Zoran Ilić i Stevan Teodorović. Iako ima i štampani oblik (Alma, 2009.), ovaj fragmentarni roman, nastao na Internetu, prepušten je haosu i slučajnosti, koje možemo da vidimo i kao osnovne odlike Mreže. Na taj način je nametnut karakter jedne više virtuelnosti od one koja se javlja u čitaocu kao rezultat stvaranja sveta dela u svesti. Roman je sigurno imao uspešno prvo čitanje, čitanje u trenucima nastajanja, kada je publika korespondirala sa autorima, i kada je nastajala „mrežna delta“. Autori svoj zajednički eksperiment završavaju neusaglašeni oko toga da li je njihovo delo klasično književno delo, ili internet performans, jer je i sama recepcija različita ukoliko čitamo online u trenucima stvaranja, ili sa papira. Više o samom romanu je pisala Marijana Nikolajević.

izvor

Jedan drugi roman koji može poslužiti kao osnova stvaranja neke nove književnosti je Naseljavanje Viz@ntije, autora Milivoja Anđelkovića koji kroz nastanak romana pokušava da primeni teorijske postavke Manifesta vizuelnog romana, čiji je i sam autor, a koji se svodi na ideju o dinamici teksta i statičnosti slike za ključne momente koji dopunjuju tekst i daju mu širu dimenziju i nove slojeve putem kontrasta, ironije, humora. U svakom slučaju, Naseljavanje Vizantije je delo u kome se ukrštaju autor i čitalac, vizuelno i verbalno, delo koje leluja u svom avangardnom procesu nastajanja, utičući na asocijativni niz kod samog čitaoca, ali i pisca.

Sigurna sam da na virtuelnom nebu postoje mnoga umetnička i književno-umetnička dela koja nastaju u sadejstvu stvaralaca i čitalaca. Takav proces nastajanja, koji se izgubio unazad, postaje jedan od mogućih temelja neke nove književnosti. Nekome, možda to može da zvuči nezgrapno, ali treba pustiti umetnost da se razvija onako kako joj njena priroda i suština nalažu.

Na kraju, nismo li svi, zauzevši položaje ispred monitora, zapravo samo naši preci koji gledaju u svog pevača i čekaju da otkriju novu priču ili misao, ali i da mu ispričaju svoje viđenje sveta. Negde sam pročitala kako je Lori Anderson jednom spomenula da je „tehnologija samo vatra oko koje se sakupljamo da bismo pripovedali priče“. Mislim da se u toj rečenici krije suština zbog čega su ljudi toliko vezani za monitore. Vraćaju se korenima, socijalizaciji misli i verovanja.

1 comment: