17/11/2010

Дис и Скерлић

Владислав Петковић Дис
 Модерна је означила раскид са традиционалном лириком заноса српске романтичарске оријентације. Она је преокренула развој поезије ка западној литератури, нарочито француској, парнасовској, истичући у први план ларпурлартизам сваког вида стваралаштва и искључиво естетски принцип посматрања књижевног дела. С друге стране постојала је тежња да се изврши „демократизација уметности“, и књижевности се припише одлика друштвено-моралног утилитаризма, оспоравајући на тај начин било какву сумњу у суштину човекове егзистенције, а уздижући оптимизам као једини друштвено прихватљиви образац понашања и стварања. Значајна имена и ауторитети књижевног развоја су Богдан Поповић и Јован Скерлић: први је био поборник естетизма, други, присталица друштвеног активизма.

В. П. Дис представља новину у односу на актуелну књижевност. Његова поезија из збирке „Утопљене душе“ је изазвала оштро реаговање критичара, пре свих, Јована Скерлића који је у своме тексту „Лажни модернизам у српској књижевности“ (Писци и књиге V, Београд, 1964.) оцрнио песника и оне који су га читали и схватали као предводника модерне поезије. Скерлић је збирку дочекао врло оштром, можемо рећи и понижавајућом критиком, видевши у песнику једино успешног плагијатора који се труди да својом поезијом буде што модернији, подражавајући Бодлера и Верлена, М. Ракића и С. Пандуровића. Данас је, међутим, устаљено мишљење да Дис није могао бити имитатор француских песника јер није имао развијену општу културу, нити је био образован у формалном смислу. Такође, у том погледу, тешко да се може говорити и о угледању на интелектуализам и рефлексивност Милана Ракића, а сам Сима Пандуровић говорио је да је он много научио од Диса.

У свом приказу поезије која је, очигледно, и из његових речи, привукла пажњу читалачке публике, Скерлић напада Диса и као човека и као песника, а његову поезију посматра више као књижевну појаву, а мање као књижевноуметничко дело. Критичару је засметала Дисова поезија сновиђења, ирационалних визија и слутњи. Он није имао мере у потцењивачком односу према стиховима који су за њега болесни, и који би могли негативно да утичу на развој српског друштва. Јер, за позитиван развој друштва и оптимистички став, била је потребна – у смислу друштвено-моралног активизма и витализма – препорођена поезија. А Дисова поезија није била таква: она је садржала став песника окренутог себи, без потребе да види свет око себе и колективне јаде.

Јован Скерлић

Међутим, Скерлић је, не признавши никада, осетио новину Дисове поезије, иако је песник чезнуо за смрћу и подсвесним стањима, која су се супротстављала његовом виталистичко-оптимистичком ставу. Баш услед тако снажног негативног утиска, али и литерарних вредности које неоспорно поезија В. П. Диса поседује, настала је критика која је више „суд приватне врсте“ (Мирослав Егерић: Срећна рука, Нови Сад, 2004.), него објективан приказ дела и писца.

Ретки су истраживачи, нарочито савремене књижевности, који се нису осврнули на однос Дис – Скерлић. Зоран Гавриловић, пишући о В. П. Дису у свом есеју „Дис – песник тишина и смрти“ (Записи о српским песницима, Београд, 1971.) , говори о његовом уклапању у историјску раван, у збир друштвено-културних околности у којима се дело јавило. Он разматра Дисову поезију из дијахроне перспективе, увиђајући њене квалитете, као и критичарске погрешке, које је направио првенствено Ј. Скерлић. „Утопљене душе“ је збирка која је изазвала Скерлића да напише најнегативнију критику – критику одбијања. Међутим, Гавриловић, на неки начин оправдава Скерлића који је створио негативну легенду о Дису. Он даје прави опис односа између Скерлића и Диса и у свом тексту говори како о рецепцији Дисове поезије у време њеног настанка, тако и о вредности дела. Гавриловић с правом каже:
„Изгледало је, да је неспоразум између Скерлића и Диса био потпун, његова је поезија одлутала ка неким просторима који, на први поглед, нису били естетички прихватљиви тадашњој критици... Али, ако се овај несклад и неспоразум размотре и са једне друге историјске тачке гледишта, и из историјске равни, као да суштина сукоба и неразумевања између Скерлића и Диса добија други смисао... Изгледа ми да је Скерлић не само могао да схвати, већ и да је веома добро разумео Диса, али су разлози његове апсолутне негације лежали у другој равни, у идеологији, у општој филозофији Скерлићевој, у његовом дубоком уверењу да је књижевност позвана да ослушкује и исказује најдубље националне интересе. То је оно што називамо историјском равни. Јер, да није тако, да Скерлић заиста није осетио праву, опојну лепоту Дисове поезије, откуда би настали његови чувени редови? Дис није био тако познат и популаран песник у то доба, према томе његов утицај је био мален и ограничен; Скерлић је једноставно могао да пређе преко појаве „Утопљених душа“, као да се у нашој поезији ништа није збило; али Скерлића - критичара, који је разумевао песништво Дисово, опоменуо је на опасност, која у том песништву лежи, Скерлић - идеолог.... Оно на чему ваља инсистирати то је да је неспоразум настао у тренутку кад је идеолошка раван надјачала естетичку“ .

Овде бисмо могли да се задржимо и на претпоставци да су Дис и Скерлић два пола међу којима влада неразумевање. Иако индивидуалиста, Дис своју интимну резигнацију не успева да одржи, те се препушта да га води његова лична критика света, као нпр. у песми „Наши дани“, чиме ипак прави искорак ка друштвено активној поезији.

Неспоразум који је објаснио З. Гавриловић, овом приликом можемо допунити и запажањем да су се Скерлић и Дис кретали различитим смеровима, суштински истог погледа. То објашњавам чињеницом да је Јован Скерлић ишао методом индукције, покушавајући да наметне став да ће друштво бити боље ако, системом уопштавања, песници буду ширили виталистичке принципе. Он полази од песника тражећи од њега да утиче на друштво и његове моралне карактеристике, имајући при том у виду чињеницу да песник својим деловањем има велики утицај на развој друштва у коме живи.

С друге стране, Дис даје слику друштва, али не на онај начин како је главни критичарски ауторитет очекивао и наметао као главни принцип стварања. Он не остаје равнодушан према стварима које се дешавају у његовој околини, нити се показује индиферентан према потенцијалном отпору. Међутим, оно што је изазвало бес код Скерлића је заправо другачији начин деловања, другачија претпоставка активизма. Песник се дедукцијом креће од општег ка појединачном, од слике друштва, које је морално посрнуло, ка доживљају те слике у песнику. На тај начин, песник се открива као представник народа: његове мисли, ставови и песме говоре о стању друштва у коме нема ни трага од виталистичког оптимизма, који заступа Скерлић. Песник је гласник народа, а не показатељ његовог правог пута.

У том смислу, Скерлић и Дис полазе од два дијаметрална гледишта која се међусобно искључују: Скерлићу је примарно друштво које је одраз појединачних судбина, оно је резултат деловања појединца, док Дис примат даје индивидуама које својим животом представљају одраз друштвених прилика: песник као појединац и његове песме, су резултат друштвених околности.
Дис је говорио о свом времену на начин који није одговарао Скерлићу, и отуда неразумевање. Својом критиком друштва, Дис није желео активно да учествује у његовом преображају: његова критика је индивидуалистичка, никако ангажована.



***
Још једну интерпретацију текста „Лажни модернизам у српској књижевности“ и објашњење односа између књижевног критичара и модерног песника, можете прочитати на страници Књижевног калеидоскопа.

5 comments:

  1. O ovome pise i Svetlana Velmar Jankovic u "Izabranicima" - Dis je bas prvi u nizu govori i o Skerlicu pre no sto predje na analzu Disove poezije.

    Skerlic je slicno "opleo" i Isidoru, cini mi se. Ne znam da li to sve potice iz njegovog nepomirljivog ali izgradjenog stava i knjizevnog ukusa ili je tu znacajna bila i jaka licna osnova, tacnije izrazito nepodnosenje izvesnih pisaca i pesnika ?

    ReplyDelete
  2. Sjajno si obradila temu, al' ja još više volim one tvoje postove o Disu bez Skerlića :)

    ReplyDelete
  3. Tačno. "Izabranici" su, mislim, najsvežija knjiga eseja na klasične teme srp. knjiž.
    A Skerlić... Što kaže Vanja, lepše je bez njega :)
    Jedan moj prof. reče da je Skerlić sinonim za neumetničko suđenje o umetnosti; nametnuo se svojim autoritetom, glasnogovorništvom u eposi u kojoj je živeo, zauzeo je mesto jednog od najznačajnijih književnih kritičara i istoričara srpske književnosti - tako da danas ne možemo da ga preskočimo :)
    U pravu si za Isidoru Sekulić: njene "Saputnike" je napao zbog subjektivnosti i intimnog tona, što je ona teško prihvatila. U stvari, njemu je smetao svaki pisac koji je polazio od sebe.
    Kao odgovor na tvoje pitanje: pre bih rekla da je Skerlić ipak imao izgrađen stav o tome kakvo delo treba da bude, nego što je polazio od ličnog animoziteta prema nekim piscima. Po njemu umetnost mora da služi narodu: tako da pohvalno piše o socijalnom romanu i rodoljubivom pesništvu, a svaki oblik umetničkog izražavanja, po njemu, mora biti kritikovan. On je razum i utilitarizam stavio iznad emocija i artizma. Iz njega progovara ideolog.
    Otuda i greške koje je napravio u svojim procenama kod: Disa, Isidore, Kostića, Radičevića, Dučića, Pandurovića... U svakom slučaju, Skerlića posmatram kao "književnu pojavu" i teško mi je da zamislim da danas postoje kritičari poput njega (a postoje :))

    ReplyDelete
  4. Uvek će postojati kritičari poput Skerlića, to je jednostavno - neminovnost.
    Pored istorijske (ne)ravni, kao i ideološkog (ne)postojanja, kod Skerlića može da se zapazi u drugom sloju i ona čisto intelektualistička patina koja toliko pomaže da se nešto prepozna kao vredno ili makar zanimljivo, ali sprečava da se suštinski uđe u neko delo. Poput devojke koja u balskoj haljini i s tijarom na glavi legne pored mladića.

    ReplyDelete
  5. Istina, Miljo. Ja sam krajnje naivno izvela "zaključak" u svojoj poslednjoj rečenici :) U stvari, ideološki pristup delu je teško izbegnuti, kao što je i objektivnost teško izvodljiva, da ne kažem nemoguća (?). Mislim i da je Skerlić imao veći značaj kao književni istoričar, nego kao kritičar.

    ReplyDelete