20/11/2010

Lazina onlajn ljubav

Laza je voleo da isprobava nove stvari. Želeo je da u život unosi promene, naivno razmišljajući da će ga to obogatiti nekim novim iskustvom. S druge strane, nije uspevao da se snađe u okolini u realnom svetu. Onako smušen, dozvoljavao je da se mnogi poigravaju njegovim životom.

Želeći da stvori svoj kutak, svoje parče sveta, sve je više živeo na društvenim mrežama, a otvorio je i svoj blog: Lazalog, doduše više da bi objavljivao svoju umetnost, nego bilo šta drugo. Udaljavajući se od stvarnog sveta, uplitao se u nove situacije za koje nije znao da li su realnost ili fikcija.

... (jedan Larijev blogpost, radna verzija)
Uz zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku, stigla mi je i poruka u kojoj je preslatka plavušica, Kasija Popov, rekla da me je letos videla na reci, i da bi volela da se upoznamo. Reče i da joj se strašno svidela moja profil slika: onako sa plavim okicama, razbarušene kose - lepo se videlo da sam nekakav umetnik. I time me je prisvojila. Dvoumio sam se da li da prihvatim njen zahtev, ipak, ne znam ni ko je, ni odakle je. A bila je preslatka... Šta da radim, muški poriv je u meni narastao.

Iako nisam neki socijalan tip, volim da sklapam nova poznanstva, mislim i da je to dobro za moju inspiraciju (kažu treba je tražiti u životu a ne u knjigama). Dobro, ovo nije bio pravi život, al' ajde. Ono što nisam znao jeste da taj život koji nije stvaran, može da preraste u čudovišnu zavisnost.

Prvo smo razmenjivali aplikacije: koje inače mrzim, ali, rekoh sebi, šta fali, devojka je slatka, možda i bude nešto! I nisam pogrešio: te debilne sličice su me približile osobi koju sam svakim danom sve više osećao kao svoju drugu polovinu. Poljupci, srca i zagrljaji su prštali na sve strane. Kada bih bio sa ortacima u kraju, postajalo mi je muka pri pomisli na FB. Međutim, čim bih se vratio u svoju sobu, grabio sam od vremena, šaljući što više virtuelnih poljubaca.

Ljudi moji, koliko sam samo vremena potrošio razmišljajući o njoj! Postojao je neki neobjašnjiv impuls na svakoj fotografiji, u svakoj njenoj reči: kao da je to ono pravo. Potpuno neobjašnjivo. Lajkovao sma svaki njen link, komentarisao fotografije, trudio se da je tagujem u postovima (grizao se što ona mene taguje u nekim svojim bljuvotinama; bilo me sramota pred ortacima). Njene slatke reči hvale i komplimenata su mi odzvanjale, čineći da se osećam posebno. Usledile su i razmene poruka i čet: a kakav je samo sadržaj bio u njima! Na moju jednu, ona je dodavala tri svoje. Zaboravio sam na sve devojke iz škole i kraja. Želeo sam da je upoznam. Tako sam želeo!

Ali, kurva me iskulirala. Posle sedmog poziva rekla je: "Sad kada sam te upoznala, ne mogu da zamislim šta bih još pričala sa tobom. U stvari, činiš me nervoznom, a uz to si i klinac. Mislim da ovako neće ići dalje." Posle pola sata nije je više bilo na listi mojih frendova.

Tada sam pukao! Inspiracija mi je, konačno, počela nadolaziti: ljubavne pesme su se nizale jedna za drugom. Uživao sam u tom bolu, a u isto vreme sam i želeo smrt. Shvatio sam šta su Eros i Tanatos.

Ta tri meseca, koliko smo se vukli po Fejsu, bila su najlepša, i najteža u mom životu. Hteo sam da poludim. Na sreću, ortak Toša se našao, kao i uvek, tu da me razuveri i smiri. Da nije bilo razgovora sa njim, ne znam kako bih sve prošao, jer se nijednom nisam upitao da li je Kasija stvarna. Šta ako ona ne postoji, šta ako sam se zaljubio u fikciju?
...

Laza je teško prešao preko svoje prve virtuelne ljubavi. To iskustvo pomutilo je sva osećanja i probudilo sumnju u svakog čoveka kojeg je upoznao u onlajn svetu. Počeo je da se pita ko su stvarni ljudi, a ko digitalni likovi sa Fejsbuka, Tvitera, i da li je njegov blog stvaran ili i njega čitaju imaginarna imena.


Najgore od svega je bilo to što se Tošina pretpostavka da je Kasija Popov izmišljen profil, ispostavila potpuno tačnom. Devojka koja se tako predstavljala je zapravo bila Leposava, komšinica sa šestog sprata. Žena u kasnim pedesetim godinama koja, kao svaka komšinica sa velikim K, nije imala pametnija posla, nego da se uvlači u tuđe živote i nadgleda ih sa strane. Ona je u svojoj zlobi i zavisti, želela da se poigra sa klincem iz komšiluka čija je rođena sestra raskinula vezu sa njenim sinom jedincem pre 10 godina, te je ovaj nije ni dan danas preboleo, i živi bez ikakve zainteresovanosti za suprotan pol.

Leposava je nahranivši svoju sujetu uspela da se barem na trenutak oseti kao pobednik koji je vratio milo za drago. Osvetu je sprovela u delo bez znanja svog sina i bilo koga drugog. Samo bi povremeno, u mimohodu, na ulazu u zgradu, sretnuvši se sa Lazinim roditeljima, dobacivala zlobnu aluziju na neku od Lazinih priči koje je saznala četujući sa njim u doba Kasijine i njegove velike ljubavi.

***
Ovo je odgovor na pokrenutu igru Onlajn Bildungsroman

9 comments:

  1. Ijao što me je ovo nasmejalo :D Leposava kažeš hihihihi

    ReplyDelete
  2. Ideja ti je fenomenalna! I odlično si napisala!

    ReplyDelete
  3. Što volim ovako da se smejem pre nego što se razbudim k'o čovek :) super je priča & lepo poigravanje s Lazinim ontološkim statusom :)

    ReplyDelete
  4. [Bravo Branislava! Jako dobro zamišljeno i napisano. Ovo je životna "lekcija" i za Lazu i za sve ostale pionire i omladince. Poznato je da je pojedinim mladim ljudima slično iskustvo ostavilo dubok trag na duši koji se nije dobro reflektovao kroz kasnije interakcije sa suprotnim polom.]

    ReplyDelete
  5. Marouk, Valentina, drago mi je da sam vas nasmejala :) (mada mi to nije bio primarni cilj; zamislite da je umesto komšinke bio u pitanju neki perverznjak iz susedne zgrade ili bivši profesor fizike)
    Miljo, (Veco:)), ti si kriva za sve! ;)
    Zverka, upravo tako: toliko je momenata u životu koji utiču na razvoj i definisanje mladog bića, da je teško i pomisliti šta sve može da se desi, pa da u toj igri nevini (neiskusni) stradaju suočeni sa raznim konfliktima...

    ReplyDelete
  6. [Sjajno, tako aktuelno a i nasmejala si me priznajem.]

    ReplyDelete
  7. zanimljivo i aktuelno....

    ReplyDelete
  8. hvala ti, Elma; i dobro mi došla; pozdrav! :)

    ReplyDelete