02/11/2010

Zakasneli revolucionar (prozna igra)


Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)

- A kanda, si ti malo ostao bez muda?! Trebalo je da te osude na smrt, pa da dižeš revoluciju! - začuh posle dugo vremena taj avetinjski glas.
- Opet si tu?! - rekoh mu ispresecanog daha.
- Jok, ti si! Šta si mislio, smrt ti se približava, pa će đavo da ode na drugo mesto!? Nesrećniče!
- Nisam bio svjestan koliko mi se život pruža, a ja ga tako bahato uništio. Pobuna, morao sam se pobuniti prije nego se sve ovo izdešavalo...
- Morao sam, morao sam... Što je bilo, prošlo je, gmizavče neljudski! Da si barem malo smotrenije gledao na to što si mogao da učiniš, podigao bi revoluciju kad joj je bilo vreme! Ostao bi čovek, brate mili, dao život za ideale, kao onaj tvoj kolega. A ne ovako: pred samrtnim ropcem - kuku lele!
- Pusti me da na miru bar skončam...
- Ha, ha, ha pa nećeš ti još dugo skončati dragi moj! Ima da te davim i gnjavim i nokte da ti čupam u dokolici, dok se budeš kuvao. Ček' sad idem da odradim još jednog pravednika, pa ću da se vrnem.

Tišina. Osjećaj zadovoljstva mi se iznenada javio kao refleksija da će neko jednog dana u nekoj dalekoj budućnosti reći: ovaj je umro da bi dokazao da nije kriv. Samo da se đavo ne vrati po svoje. Umri brzo, umri sada.

Glasovi su postajali sve jasniji. Osjetio sam kako mi sunce spušta meke zrake na lice. Otvorivši oči, ugledao sam iznad sebe čovjeka u uniformi. Nesmotreno sam se okrenuo i otkrio da su mi okovane i ruke i noge, i da sam daleko od pomisli na budućnost. Čovjek u uniformi me je poveo duž mračnog hodnika.
I beše mi žao što sam sada manji od mrava. A shvatio sam da sam to bio i na slobodi.

- Da, da vucibatino skorojevićka! Dobro je da si priznao. Šta si ti mislio: ako ćutiš, da će stvari same od sebe da se srede? Nemaš ti petlju da povučeš prvi potez, tako ti i treba! Čamio si u svom stančiću, saginjao glavu pred svakim sistemom, ograničena budalo! Sada ti je žao. E, i treba da se kaješ: mogao si iskoristiti svaki trenutak svog malog života. A sada: m'rš na giljotinu!

(Ovo je odgovor na Proznu igru sa Filoblogije)

7 comments:

  1. A ti ga okrenu na kome(n)diju :) tragedija svakako nije. Sviđa mi se!

    ReplyDelete
  2. Bravo, sjajno, u jednom dahu! "Kolega" je (bio) budala, ali 'ajd' sad da ga ne olajavamo. :)

    ReplyDelete
  3. Tvoja priča svakako će se izdvajati - i zbog stila, i zbog pristupa, i zbog postupka...
    Dopada mi se. :)

    ReplyDelete
  4. Valentina, kako se uzme... Možda: tragikomično :)

    Retka Zverka, ni ovaj "moj" nije ništa bolji :)

    Miljo, hvala na lepim rečima :)

    ReplyDelete
  5. Подсећа ме овај помало на Јозефа К. и помало на Немца на крају Другог светског рата... Ма колико језик и дијалози били комични, прича главног лика је по мени ипак трагична. Свиђа ми се! :)

    ReplyDelete
  6. ТоМЦаа, и ја се више слажем са тим да је лик овог прозног покушаја трагичан (исто као и сам покушај :)); алегорична слика његове савести је ту да мало зачини ствар ироничним осмехом; и... хвала :)

    Милена, хвала, драго ми је да ти се допало :)

    ReplyDelete