03/12/2010

Интеракција

Иако је претходни пост у основи био посвећен појму хипертекста и његовог деловања на свест човека пред монитором, као и његове евентуалне употребе у књижевном делу, коментари иза њега су се више односили на једну другу, сродну карактеристику својствену било ком виду интернет издаваштва – интерактивност.

интеракција, -е, ж. 1. међусобни утицај, узајамно деловање (природних појава, предмета, људи, друштвених група итд.). 2. физ. Дејство двају или више система једног на други, узајамно дејство двају појава или двају тела.
интерактиван, -вна, -вно 1. који се односи на интеракцију, међусобни утицај. 2. (о рачунарима, електронским медијима и сл.) који делују у два правца, који омогућава међусобну размену. Интерактивна настава која обезбеђује активан однос свих учесника.
(Иван Клајн, Милан Шипка: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007.)

Имајући у виду претходна објашњења, али и спознаја какву већина нас има, интерактивност подразумева двосмерну комуникацију. Њоме порука коју шаље писац наилази на одговор читаоца. Књиге из едиције која се спомињала у коментарима на претходни пост захтевају од читаоца ангажовање, изналажење одговора, како би се фабула развијала.

Читалац полази од претпоставке да му се књижевно дело нуди као пут којим се креће ка разрешењу фабуле. У линеарном читању тај пут је праволинијски. У нелинеарном, тај пут се рачва у одређеном тренутку: читалац се нађе на раскрсници и бира да ли ће ићи право или скренути лево или десно. Тај моменат рачвања је хипертекст, а моменат одлуке је интеракција. Читалац се, при том, не препушта матици, већ сам одређује свој правац који ће га одвести до циља. Од њега се тражи да буде активан у садејству са делом, и то не само на нивоу доживљаја, већ и кроз конкретну акцију. Кроз садејство са делом, он постаје коаутор.

by kevindooley

Када говоримо о интерактивности у електронској књижевности, тај процес можемо да упоредимо са интерактивним моментом какав постоји у усменој књижевности. Наиме, док су се књижевна дела преносила усменим путем, публика је била та која је суделовала у стварању коначне представе и крајњег естетског утиска. Писана цивилизација је читаоца оставила заглављеног и заборављеног иза прочитаног дела. Данашње сналажење интернет простором подразумева активно учешће читаоца у даљем одабиру текста, у зависности од тога која су његова интересовања или циљ. Према томе, посматрајући виртуелну реалност из угла теорије рецепције, она се уобличава у интеракцији стваралац-дело-прималац-дело-стваралац.

С друге стране, присталице сигнализма говорећи о рецепцији дела, без обзира да ли је оно штампано или у дигиталном формату, говоре о томе како се између књижевно-уметничког дела и читаоца, ствара један нови свет, једна нова реалност. По њима виртуелност је заправо „облик у коме се дело отелотворује у читаоцу“ у чијој свести се ствара „коначан текст“ због кога књижевност и постоји. Тако текст не остаје забачен на маргини свести, већ постаје ре-актив текст (или текст који расте са читаоцима), јер читаоци утичу на његово поновно стварање својим духовно-креативним ритмом. Више о сигналистичкој представи интерактивности текста у облицима електронске књижевности, може се прочитати овде.

Читаоци, дакле, нису пасивни посматрачи, већ постају активни учесници, или коаутори делова текста, чиме се аутору онемогућава да буде свезнајући приповедач, а његово дело није недодирљиви производ, већ место сусрета различитих ставова и доживљаја.

* * *
У контексту интерактивности, каква постоји свуда на Мрежи, наметнуло ми се и питање шта је блог. У његовој основи јесте овакав вид рецепције, међутим постоје и блогови (или места на разним блог платформама) који 1. не доносе нове текстове, тј. њихови аутори нису активни; 2. остају без коментара (небитно који је разлог), или чак, аутор не дозволи исте.
Да ли, дакле, таква места можемо назвати блогом? Или је блог начин писања који тражи извесни континуитет и интеракцију?

21 comments:

  1. Eh. Blog bi trebalo da zahteva interakciju u smislu ja pisem-ti komentarises, dodajes a onda ja ponesto mozda ispravim ili dopisem a mozda i ne. Meni se takvo vidjenje dopada jer takva interakcija moze da dovede do nekih novih saznanja, preporuka i slicno. Inace mozes uzeti i napisati ili citati knjigu.

    Sa druge strane ima ljudi koji blog shvataju kao vrstu elektronskog dnevnika, bilo da pisu o dogadjajima iz svoje svakodnevnice ili pak o svojim zanimanjima i duhovnim stremljenjima. Njima, u stvari, nije uopste vazno da li iko to cita, ako cita super ali ih sustinski ne zanima misljenje drugih i moguci komentari na napisano. Oni to salju into the void, na neki nacin nezainteresovani ko ce na to naleteti i sta ce misliti. Zasto onda to sve ne rade u nekoj svesci na primer,umesto na www - to je pitanje ciji odgovor verovatno zavisi od osobe do osobe mada moram da primetim da ako to vec cine na netu - ipak im nije bas skroz svejedno da li ce to neko procitati. Dakle - zele da to do nekog citaoca dospe ali ih ne zanima ko je on i sta misli.

    Ja sam negde izmedju ta dva modela. Volim da dobijem komentar i da prodiskutujem o nekoj temi ali, sa druge strane, pisala sam i pisala bih blog i ako komentari i citanje istog izostane. Nije mi toliko bitno jer je to za mene forma nekog praznjenja koji je prvenstveno sam sebi svrha.

    ReplyDelete
  2. Šta je blog? Za mene sudar različitih svetova, mada bih više volela da liči na eksploziju. Takvi su mi i postovi, jer pišem o onome što mi trenutno pada na pamet. E, sada ako je neko voljan da se uključi i iznese svoje mišljenje, mene to veoma raduje i uglavnom se uvek nadovezujem sa komentarima. Ono što nedostaje našem blogerskom svetu je i da se sami komentatori međusobno povežu, a ne isključivo da se "obraćaju" autoru. Time obogaćujemo interakciju i otvara se i prostor za dalju diskusiju. E, sad, kod mene na blogu nema nikakvih pravila, meni npr. offtopicovanje uopšte ne smeta, a primetila sam da se mnogi drže strogih pravila, da tako nešto ne dozvoljavaju, a mene to ume da guši poprilično.

    Dalje, uopšte mi se ne sviđa moderisanje komentara, o tome sam pisala. Tu si uvek uskraćen/a za mogućnost replike "just in time", jer ne znaš da li je i šta je neko komentarisao pre tebe, jer možda taj komentar postoji u sandučetu autora i čeka da bude verifikovan.

    Kada neko isključi mogućnost komentarisanja, ne znam šta da kažem. Opet zavisi od samog sadržaja bloga. Nekom blog predstavlja "virtuelni izlog" za "proizvode" koje predstavlja.

    Takođe, ako se blog penzioniše, kao što sam ja jedan penzionisala, onda tu nemamo šta da pričamo, to je završena priča. Ali, pošto je on i dalje prisutan na svojoj lokaciji, ukoliko bi se pojavio nekakav komentar, ja bih odreagovala. Međutim, ukoliko je aktivnost toliko slaba, odnosno frekventnost objavljivanja postova na minimumu, ja to tumačim različito. Neko nema vremena, neko se zasitio, itd. U svakom slučaju, neka dinamika je poželjna, tj. bez kontinuiteta i samo blogovanje gubi svoj smisao. I još nešto, zapazila sam da u većini ljudi izbegavaju da prokomentarišu starije postove, kao da im je istekao rok upotrebe. Na netu nema toga što se zove minuli rad. Digitalni svet je neumoljiv po svojoj brzini.

    @Gradiva, treba dopustiti svakome da se izražava onim što mu najbolje leži. Zašto ne prihvatiti i to da nekoga ne zanima tuđe mišljenje?

    ReplyDelete
  3. Zverko to je jedan misunderstanding : daleko od toga da ne prihvatam da nekoga ne zanima tudje misljenje. Samo sam, potpuno nepristrasno, razmisljala o ovakvim i onakvim blogerima i onda se stavise svrstala negde izmedju njih. Dakle, komentari su dobrodosli i dragi, jer volim da chit-chat(ujem) ali ni na koji nacin nisu presudni. Sve bih isto radila i da je ostalo kao na pocetku kada nikog nije bilo da mi se javi :) Razumem i jedne i druge i sasvim im dajem pravo na to. Stavise, ti kojima nije stalo do tudjeg misljenja vec jedanko teraju po svome su mi mozda i drazi jer furaju svoj fazon bez ikakvog obzira na druge tacnije - da li ce to nekome dopasti. Mozda zato sto se ni sama ne trudim previse da na bilo koji nacin "optimizujem" svoj blog.

    Sto se tice starijih postova, tu si sasvim u pravu. Dobijala sam komentare na neke starije postove ali to me uvek iznenadi jer je retko. Mislim da ljudi kontaju to je bilo davno i cemu sada komentar ... mozda autor nece ni videti ili objaviti ... sta znam. Ili redje citaju starije postove. Ja kada nadjem neki novi blog procitam par njih unazad ali retko idem do autorovih pocetaka ...

    Meni moderisanje ne smeta jer, koliko sam shvatila, ljudi zaista umeju da se izivljavaju i pisu tako razne nicim izazvane gnusobe. Nisam imala nikakvih losih iskustava ali dopustam pravo svakome da sankcionise i cak izbrise svaki komentar koji mu se ne dopada, ukljucujuci i moj. Blog nije demokratija vec autokratija autora i nemam bas nista protiv toga :) Ja ga vidim kao nasu virtualnu ekstenziju, kao neki virtual playground ... na kome imas prava da uvodis i svoja pravila :)

    ReplyDelete
  4. @Gradiva, biće da sam i ja preoštro "zvučala", koliko je to čitljivo iz reči, ali nisam. Sa tobom se slažem, i što se tiče presudnosti komentara i razloga pisanja, odnosno pisanja jer ti to hoćeš.

    Što se tiči starijih postova, mislim da je jedan od razloga taj koji si ti navela, ali zaboga pa svi komentari stižu (ako se podese) u Gmail Inbox, pa se ne daju prevideti. Za druge razloge tek treba da razmislim.

    Dalje, opet da se vratim na moderisanje, poštujem tvoj stav, iako je moj drugačiji. Ukoliko iznesem komentar, a isti ne vređa, niti napada ili omalovažava bilo koga, za mene je brisanje takvog komentara neprihvatljivo. Ne sviđa mi se takav odnos. Možeš da zaključiš da sebi dajem isti stepen slobode, kao i drugima kod mene na blogu. I da dodam da nisam pristalica bilo kakvih pravila koja ne podležu promenama i predstavljaju nekakve institucionalizovane poruke. To je evidentno, jer priroda mi je takva, a što će reći da ne volim autoritarnost.

    ReplyDelete
  5. Zverko, ja to vidim ovako - malo sta mi "obicni" ljudi mozemo zaista da kontrolisemo uglavnom igramo po nekim nametnutim pravilima drustva i drzave,uglavnom nemamo bas nikakvu moc da nesto menjamo, da u necem bitno ucestvujemo, da donesemo neke promene i da smo u necemu vazni. Zapravo i nemamo bas neku narocitu kontrolu, iako volimo da mislimo da se tu nesto ipak pitamo. Ono gde mozemo biti svoji i nametnuti neka svoja pravila, gde smo "vazni" i "glavni"(a da bude vidljivo i drugima) jeste nasa kuca/stan/habitat i, recimo, blog, koje je nekakvo nase parce neta. Naravno, i tu ima nekih opstih pravila kako u odnosu na okolinu u kojoj nam se ta kuca/stan nalaze, tako i ovde na blogeru, wpress-u ili slicno. Ipak, unutar njih mozemo mi biti ti koji namecu neka pravila i principe. Mene recimo jako nervira kada u necijem stanu ocekuju da se izujes,ne dozvoljava pusenje ili sta god. Ali, cinjenica ostaje da je to njihovo prebivaliste, malo carstvo, mesto autoriteta (mozda i jedino) pa cu se ili izuvati ili cu izabrati da ih ne posecujem.

    Tako nekako i sa blogom. Shvatam ja sta ti kazes, postujem to i u krajnjoj liniji nemam bas nista protiv toga. Ne znam cak ni da li kod mene uopste ima moderisanja :)Samo kazem da ako neko ima ta pravila meni ne smetaju, to je njegov blog i moze mu se sta hoce :) Ako mi zasmeta a ja cu se ukloniti odatle :) Nikome nije prijatno da mu izbrisu komentar ali to mi je nekako bas kao sa onim cipelama :)Sve mi ovo lici na ono kada Tom Henks u You've got mail objasnjava zasto ljudi vole Sturbucks - zato da bi oni with no decision making ability whatsoever napravili gomilu izbora samo narucujuci kafu (small, decaff, cappuccino!)tako stekavsi defining sense of self :)

    ReplyDelete
  6. Lepo je dobiti komentar, stvoriti čak i diskusiju o nekoj temi koju je započeo bloger. Iako sam imala sam jedno, mada vrlo nezgodno iskustvo sa budalama koje su mi se nakačile i pametovale o nečemu o čemu nisu dovoljno kompetentne a nisu bile ni elementarno prostojne, ipak sam rešila da nikada i ni jedan jedini komentar ne izbrišem.
    Međutim, ima ljudi sa vrlo neprijatnim iskustvima, koji su iz tog razloga bili prinuđeni da uvedu moderisanje. Nešto o tome na: http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/03/cekam-te-na-netu.html
    Uostalom, kad je škakljiva tema normalno je očekivati najraznorodnije reakcije, ali sve u granicama civilizovanog ponašanja. Ne moramo da se slažemo baš u svemu.
    S druge strane, ima nekoliko blogova koje redovno pratim i predstavlja mi pravo uživanje čitanje postova o kojima kasnije puno i razmišljam, a komentara ima vrlo malo, čak i postova bez ijednog komentara.
    "Mlada" sam na blogu, ali već su se iskristalisali blogovi koje smatram više i manje vrednim, i to nije stvar samo tema koje obrađuju već i načina na koji to rade. Volim originalan pristup i mišljenje koje ima "specifičnu težinu". Neki blogovi su mi na početku delovali fantastično, da bih se uverila posle samo nekoliko čitanja da u stvari mlate praznu slamu, neki imaju tako kratke postove da sam u čudu, a komentare u dvocifrenom broju, neki su samo "buka i bes"... a ja sam odabrala one koji mi pašu, imali-nemali komentare.
    Interaktivnost je prisutna čak i kad nema glasnog odazivanja. I sama reakcija na pročitano je dovoljna.

    ReplyDelete
  7. @Gradiva, upravo tako, što se kontrole tiče u širem smislu, ali i upravljanja. Možemo u svom mikrosvetu da uredimo ono što nama odgovara i to je sve. Razmišljala sam na temu da u stvari kroz pisanje na blogu može da se nametne i nekakav trend, osim pravila. Mene su takve stvari u gostima odavno prestale da nerviraju iz razloga što sam svesna da se tu zadržavam određeno vreme i da odlazim. Inače, poštujem pravila igre, čak iako mi se ne sviđaju, jer to nije moj teren i ja se tu ne pitam. Naravno, to sve u razumnoj meri.

    Slažem se da svrha moderisanja u tom kontekstu ima smisla. Ja sam jednom prilikom izdala žuti karton - opomena pred brisanje komentara, no to je bio problem prosto do osobe koja ne shvata šta joj govoriš, kao da govoriš zidu. Iskreno, nisam nimalo bila oduševljena sa komentarima te osobe, ali čitaoce ne biramo.

    Da ne širim priču dalje, osim što bih dodala da si veoma dobro poentirala definisanje ličnog identita. :)

    ReplyDelete
  8. Moram prvo da vam se izvinim što tek sada odgovaram: sinoć nisam mogla, a od jutros do sada mi nije radio ADSL.

    Dopada mi se što se razvio ovakav razgovor između dve osobe čije blogove od starta rado čitam.
    Napisale ste nekoliko stvari o kojima sam malo razmišljala, ali nisam dolazila do nekog zaključka:
    dakle, blog je nastao kao potreba čoveka da ono što napiše, neko i pročita, pri čemu ne mora da dobije povratnu reakciju. Tako je blog, ipak, način izdavaštva, a ne pisanja...

    Dalje: očigledno se slažemo da je neka dinamika objavljivanja potrebna, da bi se neko mesto nazvalo blogom. U protivnom, to jeste "virtuelni izlog", kako rekoste, a razlog tome je u nekoj ekscentričnosti autorovoj, ili potrebi da se dokazuje, ili možda dostupnost lične prezentacije (?)

    Komentari, izgleda nisu bitni činioci bloga, iako se svi slažemo da su dobrodošli. Što se tiče njihovog moderisanja, mislim da bi trebalo što duže ostaviti slobodu u objavljivanju, i nadati se da se neće pojaviti neki "sveznajući" agresor :)
    Mene ovde najviše brine (hipotetička) situacija ako bi se pojavio neko ko pljuje bez osnove u tekstu. Mislim da se interakcija zasniva na uzajamnom razumevanju i dopunjavanju onog što je napisano, a ako neko pokaže animozitet prema autoru zato što je npr. žensko, ili različite nacionalnosti ili veroispovesti, tada su dozvoljena sva sredstva odbrane.

    Miljo, pročitala sam post sa nasdvoje2. Dali su dobru analizu ličnosti jednog bota (ne znam da li su to i "trolovi" i "hejteri"?).
    Svakako je odluka samog autora da li će ili neće dozvoliti komentare, i odgovarati na njih, pokazatelj ličnog izbora koji se oblikovao prethodnim iskustvom.

    Zaključak: interaktivnost na netu ne mora da se odnosi isključivo na komunikaciju autor-delo-čitalac, već može ostati u domenu doživljajne sfere čitaoca. Što Milja reče: "Interaktivnost je prisutna čak i kad nema glasnog odazivanja. I sama reakcija na pročitano je dovoljna".

    Ovo bih dopunila i sopstvenim iskustvom: čitam blogove, ali retko ostavljam komentare jer često nemam šta da dodam, i iako mi se dopao tekst, malo mi je bzvz da napišem "e, super ti je to! odlično si napisao!". Komentar bez neke minimalne nadogradnje onoga što je suština pročitanog, mi se čini, grubo rečeno, suvišnim (iako Google tako ne misli :)). U svakom slučaju, pored tog "odlično" volim da napišem i neko svoje zapažanje.

    Hvala vam još jednom na komentarima. Sjajne ste :)

    ReplyDelete
  9. @Brano, baš ti je dobar siže. :) Ne brini, ne nameravam da razvijam diskusiju u nedogled. ;) Ti si sada mene podstakla sam idejom da blog ima tu komponentu - samoizdavaštva. Mislim da isključiva potreba za reklamiranjem više odgovara sajtovskoj prezentaciji, gde izostaje hronologija, osim naravno feedbacka. Što se tiče ekstremnih komentara, tu se slažem. Ko god napada da bi napado, vređa po bilo kom osnovu da bi vređao ili omolovažavao bilo autora ili prisutne komentatore, takve komentare treba eliminisati (gruba reč, ali odgovara mom načinu razmišljanja). Pročitala sam tekst na blogu "nas dvoje". Nisam ostavila komentar, jer ne mogu, kao ni ti samo da ispoljavam svoje navijačke pokliče, a zaista nemam šta drugo da napišem. Tekstovi na tom blogu su praktično savršeni. I meni se sviđa Miljino zapažanje da lična impresija kao ona koja ostaje u osobi, možda i jeste najsnažnija komponenta. Veoma mi je drago da smo razvije diskusiju na ovu temu. :) Dosta sam pisala, postajem dosadna. :)

    ReplyDelete
  10. Taman posla da postaješ dosadna! Volim da čujem tvoje mišljenje, bez obzira na temu, između ostalog i zbog toga što si, čini mi, jedna od onih sa najdužim "stažom" u čitavoj priči, pa, pogotovo o ovome, možeš da zboriš kroz svoje iskustvo :)

    U početku sam blogu prilazila baš kao načinu na koji se ostvaruje jedan vid samoizdavaštva. Posle su mi se otkrivale i nove dimenzije poput interakcije, komunikacije, kao i, shodno tome, socijalizacije (s tim da je ovo poslednje najdiskutabilnije).

    Govoreći o tzv. "digitalnom samizdatu" kako je neko već nazvao ovakav tip objavljivanja, pomišljala sam da se javljaju i nove forme izražavanja (pripovedanja). S druge strane postavlja se i pitanje recepcije i valorizacije onoga što se, u izobilju, daje na čitanje.

    ReplyDelete
  11. Kad je već tako, da navalim. :) Iz svog iskustva mogu da kažem da sam počela i da i dan danas pišem jer ja to hoću i to volim. Početni razlog su bile lične frustracije (nije da ih i sada nemam :)), ali se to vremeno i razvijalo i na neke priče, kritike društva, itd. Ljudi vole "lakše" teme, to mi je jasno, samo da se puno ne opterećuju. Vole kratke tekstove, jer ne mogu puno da se zamaraju. Oni koji dolaze tražeći neku specifičnu temu, obično brzo i odlaze, jer blog nije institucija, a ljudi veruju ili bar misle da treba da veruju institucijama (nametnuti autoriteti). Ono što mogu da kažem da je moj dosadašnji najveći uspeh, što se bar nadam da jeste, je da minimum jedna osoba dnevno dođe i pročita sve što ima kod mene u vezi sa porodičnim nasiljem. Interakcija je divna stvar, jer često rađa nove ideje i podstiče na dalji rad. Što se socijalizacije tiče, to je vrlo diskutabilna kategorija, jer ja sam po tom pitanju malo nezgodna, odnosno tvrdim da osobu ne znam dok je ne pogledam u oči. Inače, mislim da ljudi neretko fantaziraju da je ovo način druženja. Možda i jeste, možda sam ja oldfashioned. U ovom svetu, kao i u "realnom" mislim da prolaze oni koji su najsamoreklamerskiji nastrojeni. Pitanje recepcije i valorizacije? Svako receptira ono što mu je prijemčivo, a što se tiče valorizovanja, to opet pripada ličnim domenima. Nemam baš adekvatan odgovor da ponudim. Izobilje je isto pitanje za sebe. Kvantitativno da, kvalitativno daleko manje. I da dodam, ovakav vid razmene misli, koji mi sada vodimo prepoznaje i to da autorski blog može da poprimi i jednu forumsku dimenziju, što se meni dopada, ali ne isključujem mogućnost da se drugima to ne sviđa.

    ReplyDelete
  12. Frustracije: svi ih imamo. Pisanje ili bavljenje bilo kojim vidom umetnosti jeste po nekim analitičarima samo sublimacija naših osećanja. Nemam ništa proitv toga da blog bude "ventil". Moj je u početku bio tako nešto (i sada ne odustajem od toga, samo, izgleda, ipak nalazim načine da kanališem negativne misli).
    Inače, tvoj sam blog zapazila upravo po temi nasilja u porodici, a zatim i po pričama i pesmama.
    Kad govorimo o druženju, pravo da ti kažem, nemam neku predstavu. Ipak je sve ovo uglavnom razmena misli, retko energije. Znam samo da bih volela jednom da se vidim "oči u oči" sa nekima koje znam online.
    Imaš pravo kada kažeš da i ovde kao i u stvarnom svetu prolaze oni koji umeju da se nametnu nekom predstavom o sebi. Tome ide u prilog i ono što Milja reče: da postoje blogovi koji na početku deluju fantastično, a posle se čovek uveri da mlate praznu slamu, ili oni što imaju kratke postove, a komentare u dvocifrenom broju... U svakom slučaju, važno je promovisati se i biti glasan.
    Što se foruma tiče, tu sam potpuna neznalica: čitala ih jesam u nekom periodu (dok mi nisu dosadili), ali nikada nisam pisala.

    ReplyDelete
  13. Slažem se, svaki vid umetnosti su materijalizovani osećaji i osećanja koja žive u nekoj osobi.

    Ja sam tvoj blog zapazila po izuzetnoj oštroumnosti, studioznosti, jako dobrom smislu za analitiku, te zapažanju detalja i izraženoj slojevitosti u načinu razmišljanja i poimanju sveta oko tebe (možda i u tebi). Veujem da bi sve navedeno (i svakako puno više od toga) iskazala i na mnogim drugim poljima (ko što sigurno i jeste tako).

    Za sebe tek ne znam šta da kažem. Da li se tripujem kada osećam da sa pojedinim ljudima doživljavam razmenu energije? Ili su to samo misli? Ne znam. Ali, ono što osećam je posebno u relaciji sa svakom osobom.

    Na mene, ti uvek deluješ podsticajno i uvek mi otvaraš prostor za nekakvu dalju nadogradnju i to veoma poštujem. Nadam se da ne zvučim kao jeftini udvarač. :)

    Milja je izuzetan komentar ostavila. Meni bi preostalo da se u svemu složim i da je citiram u svim delovima u kojima si i ti isto to uradila.

    Mene muka hvata od tih "glasnih" promocija i neukusnog samoreklamerstva (ne kažem ni ja da su mi svi postoji "jestivi), jednako kao međusobnih "potkivanja" i "ukivanja" u zvezde. Priču o vojvodi i serdaru znamo, da ne pominjem ponovo. Ili da budem bezobrazna pa da kažem da neće svaka guska postati labud, ako dovoljno svoju šiju izvije. Pardon me.

    Vrlo kratko vreme sam bila na nekom ženskom forumu, ali te obične "ženske priče" me nikada nisu zanimale, te sam to brzo batalila. Tu sam dobila i ponudu da budem moderator, međutim, na volonterskoj bazi, tako da me ni ta ponuda nije zanimala. Inače, i pre i sada, ukoliko nešto tražim na internetu dogodi se da posetim neki forum, ali sam isključivo u ulozi čitaoca.

    Kada sam rekla forum, mislila sam u suštini na ta neka međusobna nadovezivanja u komunikaciji. Odnosno, da se komunikacija širi i vertikalno i horizontalno.

    Brano, ne pamtim kada sam dobila ovoliku inspiraciju, što je posledica interakcije, da ostavim ovoliko komentara. Hvala ti na tome! :)

    ReplyDelete
  14. Ej, pa hvala ti na lepim rečima :) Ne znam gde će se završiti ovo sa "fragmentarijama", ali nekad sam na granici zasićenja, pogotovo što mi se sve češće čini da ovo ne vodi ničemu konkretnom. Vrludam u temama, iako su sve nekako u vezi sa knjiž. i jez. što je posledica moje nezaposlenosti i želje da ne skrenem u intelektualnu otupelost. Blog u stvari koristim da ostanem koliko toliko u formi. No, dobro: dok traje, nek laje; školarci definitivno svraćaju, a ja "zlobno" podmećem nogu svojim kolegama ;)

    "Sve što jesam i nisam rekla" je raznolik, i da te ne hvalim previše (i ja se plašim da ne zazvučim poltronski ;)) cenim tvoj stav, individualnost i neverovatan smisao za humor i apsurd. Ako se nekada nasmejem kad pročitam nešto, to najčešće bude kod tebe :)

    Sad mi je jasnije šta si htela reći za forum. Možda imaš pravo, samo ne verujem da se ovde može uključiti veći broj ljudi (teoretski i može). Komentare najverovatnije prate samo autor i ljudi koji su ostavili komentare (pa i oni nekako nezainteresovano). S druge strane, sumnjam da svako ko pročita tekst posta čita i komentare, pogotovo kada su oni mnogobrojni ili dugi (što nekada može biti greška).

    Eto. Ispričasmo se o svemu i svačemu. U suštini, sve ima veze sa temom posta, što jeste zajednička, nazovimo je, nadogradnja. Hvala i tebi na inspirativnim komentarima. Divno je pričati sa civilizovanim i visprenim ljudima :)

    ReplyDelete
  15. Bas ste se lepo ispricale :) Pratila sam vas preko androida i sve se smeskala i pored temperature, one neuroticarske 37 sa nesto :) Takva sam bila u Budimpesti i tako se lepo jos dodatno smrzla da sam sada skroz high na fervex-u i C vitaminu :)) Zato necu dugo vec samo da izrazim svoje odusevljenje ovim lepim razgovorom :) Stvarno se ne secam bloga koji je izazvao ovakvu jednu razmenu misljenja. Malo mi je krivo sto se to ne desava cesce, eto kako je lepo. Nije uopste vazno ni da se slazemo u svemu, cak bi bilo i dosadno samo se tapsati po ramenu (virtuelno), klimati glavom i govoriti 'I ja!". Dinamika ovih komentara jako je zanimljiva i lepa. Tako da hvala Branislavi na zanimljivoj temi i obema a i Milji na lepom razgovoru :)

    ReplyDelete
  16. Moram da potapšem po ramenu sve tri i uskliknem: "I ja!" na ovo što je Gradiva napisala!
    Nikad lepši, sadržajniji, inspirativniji... komentari! Devojke, lepo je ovo društvo.

    ReplyDelete
  17. Jedan od razloga za izostanak komentara u pojedinim slučajevima može da bude i ono kad želite esej da napišete u komentaru, a nemate vremena, pa odete da biste se vratili kasnije, pa na kraju komentara uopšte ne bude. Ja se od sinoć vrtim oko ovog teksta kao maca oko slanine, sad tek sedoh, a moglo je i da se ne desi...

    Elem, mislim da broj, pa čak ni kvalitet komentara na blogu nisu neko merilo kvaliteta samog bloga, niti njegovog potencijala u smislu interaktivnosti. Zavisi ko vam dolazi na blog: da sam ja slučajno pročitala ovaj tekst (i diskusiju koja se na njega nadovezuje), a da nikad nisam čitala Gradivu, Zverku, Milju, pa čak ni tebe (zamisli da sam došla s gugla, prvi put banula), tj. da o svima vama nemam pojma, a post mi se dopao - ne bih se oglasila, stavila bih lepo link na fejsbuk i tamo bih fino ćaskala sa svojim drugarima o tome. Najprirodnija stvar. Sećam se kad sam jednom prilikom postavila izvesni Gradivin tekst o Manu na fejsbuk, "zid" mi je planuo, bilo je oko 60 komentara, razvila se žestoka diskusija, ljudi su bili inspirisani, neki su čak i pošteno zapenili :) a na Gradivinom blogu smo, čini mi se, samo Amarilis i ja ostavile po jedan fini komentarčić, pomislio bi čovek da nikog ne zanima. :)

    Ja mnogo mislim na te "slučajne" čitaoce, nekad se baš njima eksplicitno obraćam, npr. kada na filoblogiji pišem o pisanju na blogu, nemam nameru da solim pamet blogokolegama, nego da kažem nešto onima stidljivima, anonimnima, koji umeju povremeno da mi napišu lep mejl i da mi se zahvale na tome. Znam da sam doprinela nastanku nekoliko jako lepih blogova, a da autore prethodno nisam poznavala - neizmerno sam zbog toga srećna!
    Moje iskustvo je zanimljivo, na Filoblogiji ume da bude puno komentara i da se razvije lepa priča, a na Interpretacijama jedva da bude komentara, a i to najčešće na silu, dok sa druge strane vidim da se tekst uveliko šeruje na fb, pa pretpostavljam da ljudi tamo kometarišu. Još kad bih mogla da zavirim i čitam sve te komentare...nema veze, i to su čari interneta :)

    ReplyDelete
  18. Heh, to je bio onaj Tomas - Man - je bio - gay - blog :))) Eto jednog slucaja kada zaista nisam zelela da znam komentare, mislim na te sa fb :)Verujem da je bilo onih skroz ljutih na takvu misao mada meni nije jasno zasto bi to bilo koga ljutilo. Mozda i nije bio gay, samo je voleo da posmatra oznojane mlade bastovane dok seta iz estetskih razloga ;) Salim se ja ali zaista Tadja i Psibislava na stranu, ja ne znam nijednog muskarca koji bi tako strasno pisao u svom dnevniku o drugim muskarcima a da nije gay. Narocito o "centralnom dozivljaju srca" u vezi sa Polom Erenbergom, koji on naziva "potpunom opcinjenosti" kakva se dozivljava "jednom u zivotu". Zao mi je sto je te dnevnike spalio :))) no, whatever, zabavno je pomisliti da nesto sto se napise tek onako moze da izazove zucnu polemiku na fb. Bolje o Manu nego o Natasi Bekvalac i Sergeju ;)

    Sto se citalaca tice ja ne mogu previse da mislim na to jer onda verovatno nista ne bih iskuckala. Uhvatim sebe da pomislim "sada si pisala vise blogova za redom o piscima i knjigama, sada bi mogla nesto drugo" ali se onda prenem jer ne vodim ja neki casopis vec pisuckam o trenutnim svojim bavljenjima. Verovatno da ima dosta (ne)svesne autocenzure ali mislim da pretezno to radim tako da meni bude ok. Kucam direktno u bloger (hahahahaha) i tamo onda i ispravljam i dodajem. Nekad imam po 3-4 posta koji tako cekaju da ih zavrsim, nekad ih iskuckam u dahu. A slucajni citaoci su tek zabavni :) Kada sam pre ne mnogo vremena shvatila da postoji ona statistika na blogeru pocela sam da gledam kako to ljudi uopste stizu do mene. Da covek ne poveruje koji su to putevi :) Zato ni ne mislim o njima vec ako i mislim - mislim na one koji su prijavljeni da citaju. Gomila klikova je u stvari greska a kako je to Siler lepo srocio a onda Klimt napisao na svojoj slici Nuda Veritas - zapravo je lose zadovoljiti mnoge i bolje je da zadovoljna bude nekolicina. Ne moze se svima udovoljiti. Mislim da je najvaznije da nama koji to pisemo i pisuckamo bude zabavno :)a ako jos neko od svega toga profitira tako sto ce se za nesto zainteresovati, nesto novo saznati ili samo zabaviti - jej :)

    ReplyDelete
  19. Gradiva, i ja se mučim već tri dana sa kašljem i temperaturom.. Došlo gripozno vreme. Jedva čekam sneg: imam iluziju da je tada sve nekako čistije o virusa :)

    Broj komentara na blogu svakako nije merilo kvaliteta samih tekstova. Da se ne ponavljam, ima o tome u prethodnim komentarima.
    Kada kažem interaktivnost mislim na tu međusobnu saradnju blogera, ili pisaca, sa čitaocima, nakon čega nastaje nešto novo ili se nadopunjava već izrečeno. Reakcije čitaoca bez znanja autora ne vode u neku nadogradnju.
    Nego, Vanja me je podstakla na nešto drugo: reakcija na neki tekst može da se iznese i drugim blogpostom, čime se hiperlinkom povezuju dve srodne stvari. Što Zverka reče: horizontalna (kroz nove postove) i vertikalna (kroz komentare) interakcija.

    Primetila sam da moji postovi sa temama iz književnosti uvek imaju malo komentara, ali spadaju u najčitanije. Slično stvari stoje i sa Interpretacijama, i kod Gradive. Mislim, lakše je ljudima da napišu nešto o sebi i svom iskustvu, nego da obrazlažu svoj stav o nečemu iz knjiž. ili umetnosti, jer to traži i solidno poznavanje teme.

    U svakom slučaju, pišemo zbog sebe: da bismo se zabavili, održali "u formi" ili ispustili ventil kad nam je dosta svega. Nebitno je da li reakcija ostaje u doživljaju čitaoca, ili nalazi put da se iskaže kroz komentar. Na neki način blog je pribežište, mesto koje "trpi" sve ono što imamo reći: sebi i drugima.

    ReplyDelete
  20. @Gradiva, @Brano, želim vam brzo ozdravljenje i ujedno darujem zahvalnost za ovakakav izuzetan vibe u komunikaciji. I @Milji da uzvratim tapšanje po ramenu. :)

    @Vanja, šta je merilo kvaliteta bloga ili nekih njegovih delova - kada nema feedbacka, to me zanima? Ako nije interakcija, ako nije kvalitet komentara, šta je onda? Već smo utvrdile da čovek može da ostane sam sa sobom i ličnom impresijom. Ali, zašto bih ja komentarisala sa Perom, Mikom i Žikom nešto što je neko napisao, a da se prethodno ne obratim toj osobi? Zašto treba da "poznaješ" nekoga da bi ostavila komentar? BTW, Vanja, a sada bez ljutnje, ti jesi solila blogokolegama o pravopisu i to ne na svom blogu, no ja ti ne zameram zbog toga, razumela sam tu tvoju potrebu. Takođe, iz nekih komentara koje sam ti ostavila, shvatila sam da sa tobom nema "diksusije" na bilo kakve ideje koje ti ne "kontrolišeš", tako da to deluje prilično destimulativno za ostavljanje komentara. No i to razumem i poštujem, iako se ne slažem sa tim. Meni je sasvim logično da na Filoblogiji imaš više komentara nego na Interpretacijama. Jer, ja prva ne komentarišem dela koja nisam pročitala, jer nemam svoje mišljenje kada nešto nisam pročitala, pa samim tim i treba da ćutim.

    ReplyDelete
  21. @Gradiva, da, to je bio taj tekst :) ne mogu više da nađem link na fb, tamo sve brzo zastareva, a šteta, reakcije su u suštini bile super.

    @Branislava, ja baš volim tu horizontalnu interakciju :)
    Kad smo kod motiva, kod mene je u stvari sve počelo tako što mi je mozak mesecima bio na stand-by, dok je aktivan bio samo u svrhu ispunjenja materinskog instinkta. Morala sam da ga uključim. Posle sam se navukla i...znaš sve :)

    Btw, nadam se da vam je obema sada bolje. Mene počelo da hvata, ali bez temp...

    @Zverka, ja volim feedback kao i ti, ali stvari su takve kakve jesu. Uostalom i share je feedback na neki način. Nisam govorila u lično ime, nego sam se stavila u kožu nekoga ko na blog dođe preko gugla, ko ne zna (možda ga ne zanima, možda se sa tim nikad nije sreo) ništa o blogovima i nema naviku da ostavlja komentare bilo gde osim na fb - možda samo ne voli da se eksponira van svoje online ekipe? Ja ne mislim da takvi čitaoci manje vrede.
    Glede soljenja, možda jesam malčice, ali svi mi solimo čim se dohvatimo tastature, ja to bar radim profesionalno ;)

    ReplyDelete