11/12/2010

Нирвана

Владислав Петковић Дис: Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

„Тамница“ означава степен преласка не-бића у биће. Поетичку егзистенцију оличену у љубави, налазимо у песми „Можда спава“. Трећи степен представљен је у песми „Нирвана“, у којој долази до напуштања мотива мртве драге и преласка у потпуну резигнацију и ништавило.

Потреба песника за не-осећањем, за отупелошћу, за неком врстом вегетације, за физичким одмором, за спавањем, али не и сањањем, за стањем у коме се бивствује на једном другом нивоу, у коме се заборављају грчеви овога света, у коме резигнација и безизражајност достижу највиши ниво, присутна је у неким песмама које би могле претходити крајњем ништавилу „Нирване“, као што су: „Виђење“, „Слутња“, „Песма без речи“, а најексплицитније у стиховима „Утопљених душа“:
Нама се спава, нама се не сања
То стање безосећајности и непостојања, духовне отупелости и заборава у тренуцима лебдења у оном свету, свој врхунац достижу у песниковој спознаји ништавила и мртвила. Смрт и нестајање, који су друго лице егзистенције, као основно стање преплављују стихове песме и песника одводе у не-биће, у стање распршене материје. „Нирвана“ је нивелисање свега падом смрти, што је и формула Дисовог песимизма у чијој основи имамо идеју да је овај свет ништаван, зао и ругобан. У стиховима:
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
- открива се успела филозофска слутња (М. Павловић). Наиме, и у „Тамници“ наилазимо на стихове:
Ал’ бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве
у којем је дато осећање панике неорганског света, при стварању органског, у часу појаве живота. Звезде означавају суштину другог света, док су боје ознака за земаљски свет. Звезде (суштина) одлазе, остају боје (привид). Боје видимо као атрибуте пролазности.
 
by nasa
У „Нирвани“ сусрећемо се са значењем боје као синонимом пролазности, а не својство ствари, при чему је песник део тих пролазних ствари. У песми ишчезавају сви знаци живота, а ствари нису ухваћене у нестајању, већ у стању непостојања. При томе епитет „мртав“ не означава разлаз са животом, него стање непостојања. Песмом Дис обрађује потпуно безнађе, резигнацију и прелазак из бића у не-биће и представља емотивну удаљеност од ствари које су га, до мало пре, дотицале у његовом очају, тражењу или љубави.

Песмама „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“ остварена је егзистенцијална драма човека у овом свету и изван њега. Две песме су описале ситуацију човековог преласка из једног у друго стање. „Тамница“ описује ситуацију човековог пада и постојање неког света пре тог пада који је човек напустио. „Можда спава“ описује прелазак из сна у јаву. „Нирвана“ је слика егзистенције не-бића.

Оне такође, обухватају „главне моменте Дисове метафизике: „израњање из небића, рођење као космички догађај, индивидуалну егзистенцију као несигурно лелујање између сна и јаве, између оног што је било и што се очекује, у чијем је средишту лик идеалне драге, нестваран, неодређен, неименован, и на крају поновни повратак у небиће, тоњење у бездан времена, против кога се узалудно бори несигурно људско сећање, свеопшти крај света, нирвана“ (Ј. Деретић).

***
На крају остајемо запитани пред мишљу није ли ово само мала огреботина на површини семантичког сагледавања поезије која изнова остаје недоречена. Сваким новим читањем ове лелујаве, нестварне, фантазмагоричне поетичности, откривају нам се нови углови сагледавања. Оним што је оставио иза себе, Дис се прикључује току српског песништва коме припадају метафизичари песници: Његош, Костић, Змај – али разликује се од њих по свом интуитивном, а не интелектуалном приступу стваралаштву. С друге стране Дису дугују многи песници, пре свих: Црњански, Дединац, Раичковић, Симовић, Вукадиновић, као и сви они који су у илузијама и слутњама откривали конкретне слике и шетали се просторима сна и непостојања.

6 comments:

  1. Sjajno!
    (znam da je glupo, ali ne mogu da odolim)

    ReplyDelete
  2. Komentar je glup, na to sam mislila, ali ništa nemam ni da dodam ni da oduzmem, a kako se radi o Disu, ne mogu da se ne oglasim makar jednom rečju.

    ReplyDelete
  3. Nemam šta pametno reći,
    Što već izrečeno nije...
    Ne znam da li je Dis veći,
    Od nepostojne nedođije?

    ReplyDelete
  4. Da li od nedođije Dis je veći,
    Na nama, malima, suditi nije.
    O njemu možemo još mnogo reći,
    Istina u stihovima se krije.

    ReplyDelete