30/12/2010

Proglas

Ideja da čovek nailazi na poeziju ma gde da krene, čini je vitalističkom. Šetajući ulicama, zapažamo fraze i rečenice koje odjekuju u mozgovima jer smo ih hiljadu puta čuli: na radiju, TV-u, u prolazu. Vizuelne predstave sa bilborda, svetlećih reklama, ili plakata u izlozima, puštaju korene u podsvesti i čine nas, hteli - ne hteli, izmanipulisanim.

Stihove mnogi pišu, niko ih ne čita. Oni od kojih se očekuje da prožive pesmu, skrajnuti su usred elitističkog pristupa nečemu što je odlika ljudskosti. Približavajući poeziju samo "odabranima", pesnici je udaljavaju od čoveka koji je zauzet svojim egzistencijalnim problemima, razmišljajući kako da dočeka sledeći mesec.

Ideja: približiti poeziju čoveku u brzini. Igrati se. (Ili nešto treće?)

by Norm Walsh

Poeziju će svi čitati
Pišu: Milan Aleksić i Marko Aksentijević

Na novogodišnjem Pesničenju, održanom 25. decembra u bioskopu Rex, pročitan je pesnički manifest koji objašnjava zašto su publici podeljene nalepnice sa odštampanim pesmama i šta sa njima treba da rade

U četvrtak, 23. decembra 2010. godine, izdata je i 40-milionita zbirka poezije i s tim smo završili. Poeziji ne treba više ISBN brojeva i mesta u arhivi Narodne biblioteke, ne trebaju joj ni profesori da je prežvakavaju ni pesnici da trube o njoj. Poeziji treba neko da je čita. A ljudi? Ljudi čekaju, sami ili u redovima, na stanicama, u bankama i sudovima, na rubu svojih živaca, u soliterima i bolnicama. Čekaju autobus, zeleno na semaforu i da ovo dvoje više izađu iz wc-a, čekaju prijatelje koji uvek kasne i one koji kasne baš sada, čekaju da im se desi nešto lepo, čekaju ručak, čekaju petak, čekaju jer ne znaju šta bi drugo radili. I dok ljudi čekaju, poezija napada.

Sa bandera i zidova, u vozovima i na ulicama, kurvinski podmetnuta u jelovniku restorana ili na dugačkom semaforu, zalepljena u wc-u suda ili gurnuta u ruke prolaznika kao flajer za školu stranih jezika, ostavljena na stolici čekaonice ili ispisana sprejom na zidu opštine. Poezija dolazi iako je niko ne čeka, odnosno baš zato, udara u trenucima nepažnje, u onih par minuta dana koji nisu isplanirani jer nikad ne znaš da li će lift doći odmah ili za dva minuta, hvata te nespremnog, sa spuštenim pantalonama u wc-u noćnog kluba, na pola zalogaja zagorele pice dok čekaš prvi jutarnji, dok lutaš gradom više ništa ne očekujući. I baš zato dobijaš. Nekome će to biti prva pesma koju je pročitao posle osnovne škole, nekome možda poslednje što će pročitati u životu, nekog će, suludim asocijativnim tokom, nagnati da konačno promeni posao, neko će kupiti luk umesto šargarepe po koju je pošao, a većinu neće ni dotaći. I to je ok, nije radilo ni dok je čamilo u knjizi, ne radi ni na banderi, pa šta.

Poezija izlazi iz prašnjavih podruma brižnih vlasnika antikvarnica i zaboravljenih svezaka gradskih depresivaca na milost i nemilost uličnim lektorima, kritičarima i drugim barabama s markerom u džepu. Više ljudi će pročitati tvoju pesmu u Kotežu, na pretposlednjoj stanici četrdesettrojke, nego u antologiji najboljih mladih pesnika. Izdati zbirku poezije danas je izdaja poezije. Nemoj imati iluziju da ćeš kroz svoju poeziju postići besmrtnost. Nije tvoj dželat vreme nego radnik gradske čistoće. Ali možeš zajebati vreme, sabotirajući agoniju čekanja, budeći u prolazniku potajnu nadu da autobus koji pristiže na stanicu nije onaj koji on čeka jer mu je ostalo još par redova pesme, a sigurno će se naći i onaj koji će dozvoliti sebi da živi, propustivši zeleno na semaforu kako bi još jednom pročitao dobar stih.

Neko će ganut tvojim rečima i sam, po prvi put, napisati pesmu, drugi će to isto uraditi jer mu je očigledno da može bolje. Ostavi svoje misli na papirićima po javnim mestima, ne nužno jer one to zavređuje već što da ne. Tvoje su misli iskrenije i znače više od svih našminkanih manekenki sa raznih bilborda i svetlećih reklama koje ti se smeju dok poručuju "kupi!" - kafu, izbeljivač, svoje ropstvo u večnoj tranziciji. Izbaci iz sebe sve što ti je na umu. Ne menjaj svet, ne bavi se politikom, izjavi ljubav, lamentiraj nad detinjstvom, pohvali život, ulepšaj lift, ulepšaj dan. Budi što nikad nisi. Budi gde nikad nisi. Oslobodi poeziju sopstvene potrebe da se dopadneš: Ne potpisuj pesme. Ne okreći se da vidiš da li neko čita i kako reaguje. Prepusti svoje reči nekom drugom životu i samo naslućuj kakav je on. Sve će pisati na stanici.

*Klub Šipražje, Beograd, 24. decembra 2010, oko 4 sata ujutru 

(Izvor: e-novine)

10 comments:

  1. Šta reći, a ne zaplakati. Meni se pesme (i šatro urbani performansi) koje su uobičajeni repertoar na sceni Rexa uopšte ne sviđaju, ali svako se svome jatu priklanja, tako da... I još nešto, koliko je meni poznato, ja sam pokušavala i pokušavala drugim ljudima da čitam ono što sam napisala, ali to ih nikada nije interesovalo. Nije svačija duša za poeziju, i to nije problem (izdatih i neizdatih) pesničkih zbirki i tavorenja po memljivim podrumima, već nezainteresovanosti pojedinaca. Pesme koje u sebi ne sadrže ništa osim regularnog uriniranja po životu, ne objašnjavaju duh vremena u kome živimo, već nedostatak bilo kakve lične afirmacije za uzdizanjem. I Dis, i Branko Miljković, i uzmi koga god hoćeš od naših pesnika, su mogli da "uproste" svoje stihove da svima bude jasno šta su hteli da kažu, ali odlično je što to nikada nisu uradili.

    ReplyDelete
  2. Није мој укус! Али... Укуси су различити, и добро је што је тако. Некима ће се то и да допадне. Поменута господа није са својим ПРОГЛАСОМ ни мало оригинална. Није лијепо што се ките туђим перјем и ни једном ријечју не дају до знања, да је њихов ПРОГЛАС само у Србији „напабирчен и склепан“ али да је у потпуности пренесен са Запада, највећим дијелом из Савезне Републике Њемачке.

    ReplyDelete
  3. Zverka, verujem da si ti i bila na nekom od ovih okupljanja i da sigurno bolje poznaješ stvar od mene. Ono što sam ja čula i videla malo na netu, nije moj stil. Vulgarizmi i uprošćavanja su najčešće znak slabosti stvaraoca da istraje u iznalaženju prave reči.

    S druge strane, ako pesma već nastane, očekuje se i da bude čitana (ukoliko to pesnik želi). Verujem da postoje i ljudi koji jednostavno ne žele da objavljuju, a pišu, pa i oni su, možda, pesnici.

    Ono što je meni privuklo pažnju u ovom tekstu je ideja približavanja poezije običnom svetu. Istina je da svako može da se sam opredeli za neku pesničku zbirku. Ali, činjenica je da se poezija sve ređe čita. A podmetati stihove na mestima dostupnim svakome, umesto reklama, ili na bilbordima, u izlozima i stanicama... tog nezainteresovanog pojedinca će malo okrenuti ka nečemu na šta sada ne obraća pažnju, jer mu nije pred nosom - isto kao što se prepušta uticaju reklama. Hoću da kažem da je ovde možda preuzet koncept nekog markentiškog trika. A to je potrebno umetnosti. Znaš, ono što smo pričali: ko je glasan o tome se i zna.

    Pri tome, kada kažem poezija, ne mislim na to kako kažeš uriniranje (što u čestim slučajevima i jeste u urbanom stihoklepstvu; ne poznajem pesme, pa ne bih smela tvrditi da su sve takve), već na poeziju uopšte: na tvoje pesme, Mirove, i na Brankove, i Miloradove, i Miloševe, i Sašine, i Desankine, Milanove...

    Ti i Miro objavljujete na blogu, i time se uklapate u tu ideju demokratizacije umetnosti. Vaše pesme su sigurno čitanije od onih objavljenih u nekim pesničkim zbirkama...

    Miro, ja sam dala naslov svom postu "Proglas", kako bih dobila od ljudi eventualnu povratnu reakciju, jer sam pojam zvuči nesvakidašnje - mnogi bi pomislili da se nešto važno dešava :)

    Kao što je i pre bilo, mnogo toga dolazi u Srbiju sa Zapada. Ovde je ružno što autori ne spominju postojeće uticaje iz Nemačke (verovatno i iz Britanije). Mada, iskreno govoreći, ja još uvek nisam uspostavila neku sliku dešavanja u svetu, ali verujem da ste se Vi već sretali sa ovakvim sličnim "manifestima".

    Dakle, sama ideja o demokratizaciji umetnosti (koja nije samo Pesničenje) mi se čini zanimljivom u sadašnjem vremenu.

    E, sad, koliko je ovaj "proglas" uticajan, svi znamo :)

    *
    Dragi ljudi: dočekajte Novu godinu u radosti! Srećno :)

    ReplyDelete
  4. Kada sam prvi put, a to je već prošlo svršeno vreme, imala prilike da pogledam o čemu se radi u Rexu povodom "približavanja" narodu "urbane" poezije, zapravo sam pregledala klipove na YT sa prethodnih nastupa. Dakle, lično nisam prisustvovala, jer mi je bilo jasno da me ne zanima da niti kao posmatrač, niti kao učesnik budem deo svega toga. Uostalom da Rex nije integralni deo B92, za sve to se ne bi ni čulo. Dakle, postoje razlozi da se ovakvi nastupi medijski forsiraju, pa se stiče utisak da samo takvi staju u "odbranu umetnosti".
    Hvala ti što si me stavila rame uz rame sa velikim pesnicima, ali mislim da mi (još uvek) nije mesto među njima. :)
    Da, što se tiče naslova koji si odabrala za ovaj članak, jasno mi je da je on imao za cilj da proizvede reakciju.
    I još nešto, totalna banalizacija me navodi na pomisao, da će neki marketinški "genije" koliko već sutra da štampa poeziju na toalet papiru (jer ga svi koristimo, pa ćemo poezija biti svima dostupna) ili pak na ambalažama recimo, mleka, jogurta i tako dalje.
    Ovo što je Miro rekao, da je ideja praktično ukradena, a jeste, ako već nije originalna, moram da priznam da nisam upućena u dešavanja u Nemačkoj i drugih zapadnih zemalja. Šta je uopšte demokratizacija umetnosti? Plašim se da tu postoji problem da demokratizovana umetnost biva lišena svake estetike i hrabrosti, bez toga da joj pretencioznost kao imperativ nedostaje.

    Hvala ti na lepim željama! Dočekaj Novu godinu u harmoničnom okruženju i prijatnim trenucima sa svojim bližnjima! :)

    ReplyDelete
  5. Kada kažem približavanje umetnosti narodu, ne mislim na "urbanu", već umetnost uopšte (tačnije prezirem podele na urbano i ruralno, tradicionalno i moderno, itd.).
    Verovatno si u pravu: što se tiče njene demokratizacije. Na kraju, realnost nam govori da je kič najbliži širokim masama. Ali ja sam idealista, pa mi padaju na pamet neke "nemoguće" stvari :)

    Iako ste po senzibilitetu različiti i ti i Miro pišete tekstove koji su mi bliski. Među nabrojanim pesnicima ima i velikih, a i manje poznatih, a koje poštujem :) Ti se nemoj pokolebati ni u jednom trenutku. I nastavi da pišeš, što stihove, što prozu :)

    ReplyDelete
  6. Znam da ne misliš na bilo kakve podele u umetnosti.

    A što, ništa nije nemoguće, ako je moguće ideju sprovesti u delo. :)

    Hvala ti na podršci. Neću. :) Ni ti se nemoj dvoumiti, (i dalje) piši - poeziju (pre svega). :)

    ReplyDelete
  7. Драга Бранислава,

    хвала на лијепим ријечима које упути мојим скромним - мање или више лирским - забиљешкама! А сада пар ријечи о теми, коју си у Твом изванредном блогу обзнанила. Неспорно је да се поезија мало (а неки кажу и скоро никако) чита. Реномиране издавачке куће су се при издавању поезије ограничиле најчешће на нове пријеводе или поновљена издања класике, на антологије, и изборе из поезије већ признатих пјесника. Нова имена су код њих стварно ријеткост. Та тзв. етаблирана поезија и „не тражи да буде читана“, у животу је одржава издавач са рекламама у најчитанијим магазинима и дневним гласилима, њу рецензирају и о њој полемишу скупо плаћени критичари. Ова поезија (далеко од тога да је лоша) је поодавно постала „салонска“, продаје се, доноси приходе, пуни регале „старе и новокомпоноване елите“, али се не чита. Тако у Њемачкој сви хвале и купују Гетеа, а мање од 1% њих није у стању да препозна његове најпознатије стихове...

    Новију поезију финансирају књижевна удружења и клубови, а посљедњих година мали приватни издавачи новцем самог аутора. А издаје се без икакве селекције, све и свашта по систему (извини на изразу) „плати па се клати“. Настало је вријеме „хиперпродукције самоиздата“, али и његово обезврјеђивање. Цијена ИСБН-а (класификације) на издавачком тржишту је изузетно опала (у Њемачкој 70 – 100 евра). Ни ова поезија „не тражи да буде читана“, јер њена функција је испланирана за друге сврхе. Задовољан је и издавач и „назови пјесник“. Издавачу је плаћен цјелокупни тираж, не мора да се „бакће са маркетингом“, а „назови пјесник“ је „утолио своју сујету, постао је неко и нешто“, па своју лирику дијели „шаком и капом“, а најчешће члановима породице и пријатељима...

    Истински љубитељи лијепе ријечи траже алтернативне начине „оживљавања и ширења поезије“, и то је за сваку похвалу. У ове сврхе се користе нови медији (нпр. интернет, видео записи), али и неки старији добијају сасвим нову улогу, као нпр. плакат. „Но профит-пјесништво“ је веома јако због занесењака које око себе окупља, и веома је прилагодљиво и мобилно. Но и поред тога је ограниченог дјеловања – недостаје новац за маркетинг. На нашу велику жалост – е ту је сада проблем - није занемарљив број оних који све то злоупотребљавају (професионалаци у „алтернативној сцени“). Преузимају идеје и методе ентузијаста и уновчавају их. А својој „добро/лоше информисаној публици“ нуде и скупо продају „муда за бубреге“ , обезврјеђујући лијепу ријеч псовком, провокацијом и скандалом...

    ...о овом би могло много да се пише, али...

    Теби желим успјешну и прије свега здраву 2011. годину!

    ReplyDelete
  8. Miro, zahvaljujem Vam se na lepim željama, kao i na iscrpnom i, pre svega, informativnom komentaru. Tema je otvorena, i verovatno ćemo i u ovoj, 2011. godini pisati o tome :)

    Rade, hvala; sve najbolje! :)

    ReplyDelete
  9. Помаже Бог,
    У журби ''С-ЛУЧА-Јно'' сам мало прегледао Ваш блог.
    Толико пуно покушавате да Нам кажете, али то никога не занима. Помињете Аристотела, мога учитеља, па то је дивно....
    Ви сте у поезији, а ја сам у другој тужној синдикалној причи. Видим да сте из Бечкерека-Зрењанина, и сетих се великог синдикалца Деурићаиз Југоремедије.
    Пишући Вам ово, осећам Вашу тугу и несхваћеност од те Банатске жабокречине.
    Тамо Негде у Нама, а и Горе јесте Љубав Господа Нашег Исуса Христа и Његове Мајке Пресвете Богородице...
    Када уђете у вашу тзв, Руску Цркву у Зрењанину сетите ме се у вашим топлим молтвама.
    Отац Небески је са нама. Амин
    Поштовалац Зоран Писковић из Београда

    ReplyDelete