Опасност поезије

Данас сам се чула са једним пријатељем. Каже: „Не треба се играти поезијом. Опасна је то работа! Није то нимало безазлено...“ Каже: „Може те одвести у лудило и смрт.“ (Боже, сачувај!)
Знам да није ништа наивно. Тј. сада сам признала себи да није. Јер нису сви песници лезилебовићи, чанколизи и дангубе. Слутим да није ни опасно. Нису сви ни лудаци који бунцају у неком делиријуму, покушавајући да сублимишу неку од својих неуроза.
Поезија јесте озбиљна работа која ме гони на размишљање, промишљање и домишљање о животу, срећи, љубави, као и о људима, друштву, историји, и што да не – смрти, или еуфемистички речено – пролазности.
„Шта ћу када ме тера неки ђаво да се поигравам њоме и речима“, рекох збуњено пријатељу.
Иако нисам стваралац, уживам у доживљајима које ми пружају стихови неких тамо песника. Да ли се плашим? Можда. Мада не знам чега. Да бих се могла потпуно предати симболичким значењима речи? Па хајде, овако, сматрам да се иза сваке речи, сва срећа, крије безброј значења, па никад не знам да ли су баш она „опасна“ за моју егзистенцију. И да ли је значење које сам пронашла баш оно „опасно“.
Не будем лења... Отворим страницу познатог нам Гугла. У пољу за претрагу откуцам „опасност поезије“. И једва пар резултата ми се појави, а сви у вези са поезијом Бранка Миљковића. Могли смо и претпоставити, јер ко га зна, памти га по стиху:
„Исто је певати и умирати.“
И ништа више. Једноставно, нису спојиве одреднице „поезија“ и „опасност“.
Да сам се забринула, јесам, али више за пријатеља него за себе, а још мање за опстанак поезије у смутним временима када је свако узима у уста (па и ја).
Који су разлози да почнемо да читамо, да се отиснемо у пловидбу семантичког бивствовања песме? И да ли ћемо бити срећнији ако не дозволимо себи слободу читања? Мислим да мој пријатељ тежи спутаности не би ли нашао оправдање за не – читање. Или површно читање. У сваком случају, за читање поезије, тј. за њено ишчитавање потребна је храброст, као и време. Данашњем читаоцу недостаје и једно и друго.
Замислите савременог читаоца како је, уместо да чита „Купохоличарку“, предан промишљању стихова:

„Ништа из ништа
Згрувано у ништа
Даје све ништа.
Шта желиш више од
Ишчезлог ништа?
Пламен кратко траје
Вечно гаси се...“

(Ј. Стерија Поповић „Надгробије самоме себи“)

Где је онда тај мали шраф у механизму капиталистичког потрошачког света? Он је тамо негде, прети да попусти, искочи и направи хаос. А друштву је најмање потребан хаос и побуна. Као и лични, јединствени идентитет који неће конформизам.
У том социолошком смислу, мој пријатељ је сасвим у праву: поезија јесте опасна! Јер она открива истине, значења и разбуђује успавану гомилу која се тетура омађијана сервираном (не)културом у просечном потрошачком друштву. Тако гледана, ако наводи на размишљање и употребу мозга уместо хипнотисаног слепила некултуре, поезија јесте опасна.
Мој пријатељ свакако није мислио да је поезија опасна у том социолошком смислу. Он је, плашим се да кажем, можда, мало уплашен да га речи не одведу на странпутицу, далеко од понизности и овоземаљске скрушености. Жао ми је што робује нечему што је релативно и подложно разним интерпретацијама.
Можда се једног дана пробуди и увиди да је права опасност поезије у њеном не – читању.

НетЛитера

Безбројни су начини да се започне писаније. По правилу, не налазим најбољи. Него један од могућих. И питам се чему све то... Највероватније из потребе да нешто кажем. Мада ме нико ништа не пита, нити жели да чује. Али ипак.

Месецима уназад покушавам да створим неку систематизацију савремене српске књижевности. Нарочито ме дотиче поезија. Трудим се да увидим особености постојећих „поета“ и песника. А тешко је наћи им место у неком вредносном систему лутајући виртуелним ходницима Интернета. Наравно да су ту и књижевни часописи, али њих је готово немогуће пронаћи на киосцима и у књижарама. И онда, по ком вредносном суду да се руководим и изаберем следећу књигу за читање, или прелиставање?

Услед доступности АДСЛ-а, и недоступности књижевних часописа, све се више ослањамо на Интернет и приче у вези са њим и на њему. Тај монументални простор нам пружа обиље могућности, али и информација које се губе, или чак противрече једна другој.

Питам се какав утисак може да стекне неко ко прати српску књижевну сцену путем Интернета, јер није у могућности да дође до часописа. Да ли је оно што се објављује у виртуелном свету барем у неку руку репрезентативно стање српске књижевности уопште?

И ту наилазимо на хаос. Хаос у речима, хаос на делу. Па кажемо: добро, полако, једно по једно. И дођемо до закључка: каква су ово све лутања, лупетања и разуларености људскога ума!

Превише је писаца, превише је сајтова, превише је блогова који објављују радове и преносе информације. И онда се питамо како у шуми речи пронаћи праву реч, у поплави мотива пронаћи онај јединствени. И где се губи црта оригиналности? И да ли вреди у свему томе да се трудимо и оставимо свој траг? У реалном свету без сврсисходности, у виртуелном, као могућност тренутне комуникације. Много се пише о тзв. књижевним круговима, о томе да је за сваку промоцију потребан лични књижевни критичар. Кажу отприлике, да сваки писац има свог критичара... Јадају се људи да им је тешко јер немају „бабе и стричеве“, већ „по правди Бога истинога“ желе да објаве своје чедо – дело.

Ја то не знам јер (за сада) нисам ни писац ни критичар, већ пуки читалац, и као такав морам признати да ми је чудно то колико људи има иза себе једну или више песничких збирки. Зар се поезија тако лако пише и објављује? Зар је могуће да је сва та поезија спремна за читање? Није ли то доказ да данас свако може да објављује?

Ипак, и само спомињање „по бабу и стричевима“ односа писац – критичар, ме растужује. Ако је неко изговорио Реч, а остао ућуткан јер је непознат, постаје већи уметник од свих гласноговорника иза којих стоје и академски и естрадни кругови. За те људе оригиналних мисли које нико не чита, Интернет је плодно тле на коме могу оставити трага.

Међутим, колико је стварно људи који имају Нешто да кажу, и то на начин сродан поетском облику и универзалном смислу? ...

И још нешто: зашто у виртуелним ходницима не налазимо дела, или барем одломке, несумњивих ауторитета поетске реалности?

И тако: превише питања, ниједан одговор. То сам ја.