18/02/2010

Филија - Емпирија

И данас сматрам да је поезија јединствена филозофија живота. Једина ненаметнута истина, без емпиријске подлоге, загледана у дно душе као огледало неизоставних егзистенцијалних ствари. Почетак дана пре почетка времена, када „Бог створи реч и реч беше у Бога“, наговестио је суштину човековог мишљења.

Сада смо запитани над свачим, и свему успевамо да нађемо одговоре. Славимо победу науке и мислимо да је она предводница филозофије, а ова „мудрољубива“ јадница се бори за ваздух и грца на залуталом путу. Поезија многима постаје пучки подражавалац живота, самотна и увређена, заостала на реалном путу самосталности.

Песма својом кратком формом на први поглед даје простора и времена човеку да је брзо прочита, да је усвоји као мелодију речи, као истину. Али, то није тачно.

17/02/2010

Лупетање, загуб - изгуб


Обично тако иде... Помислим: систематичност је почетак сваког испољавања.
А онда: не пратим сопствене мисли и губим се у ономе што сам хтела рећи.
Почетак писања био је осветљен идејом. Али, та идеја се губи, сваки час исклизне из фокуса мисли. Па остане празнина. И потреба да се оформи облик који ће казати суштину.
А суштине – нема.



Пада критика на оно што се каже, јер није на правом путу. Тешко је испратити мисао до краја. Идеја заблиста, али ненадано изгуби сјај.
Па, остане лупетање и загуб, као пар без премца.

16/02/2010

Енергија језика 2

Подстакнута оним што је НАДГРАМАТИКА помишљам на израз савременог стваралаштва. Не знам шта би Винавер рекао за овај данашњи темпо живота и мишљења. Ако је у његово време, пре неколико деценија, језик већ био брз и тежио сажимању, какав је данас? Креће се скоро брзином светлости? Људи немају времена да се посвете симболима, или се пак, посвећују искључиво симболима, рачунајући да ће тако сажети израз и довести га до савршенства јединоисказаног.

НАДГРАМАТИКА= музика бесконачне реченице, музика израза

Ако је тачно да речи исказују покрет, изражавају свет, због свог ритма, ритам данашње речи и израза морао би бити лудачки брз.
„Ритам је време које мења речи и њихову рационалност“.
„Ми се, дакле, изражавамо и мелодијом, не само рационалном садржином речи, садржином која је уосталом зависна од те мелодије.“
(Р. Константиновић)

Овакво виђење поезије и њеног настанка је данас широко прихваћено: код неких свесно, код других не. Али, суштина остаје иста: реч нам открива и садржину и мелодију. И она живи кроз ту мелодију. Чини њену „музику израза“.
Надграмтика је винаверовски израз који открива бит песничког стварања. У њој реч постаје над-реч, именица постаје над-именица, придев, над-придев.
Надграмтика спасава од рационализовања, она открива ИЗРАЗ УНУТРАШЊЕГ ПОКРЕТА СВЕТА. Испољавати се одређеним средствима надгаматике, значи бити свестан АКТУЕЛНОГ РИТМА, и постати могућ у његовој повећаној, новој брзини.
„Основно за Винавера је: темпо живота је промењен, па према томе мора да се промени, са тим темпом да се усклади, и темпо нашег мишљења, нашег изражавања.“
(Р. Константиновић)
by Mrs Logic

11/02/2010

Енергија језика

У последње време ми се врзма по глави она Винаверова теза да изобиље води безизражајности, а ову људи посматрају као ништавило. Можда и није његова, али ја је памтим из његових есеја.
Да. Винавер.
 Брошура „Бергсоново учење о ритму“ из 1924. На једном месту он каже да је култура нека врста животне технике. И није неки „луксуз“, нити додатак животу. Култура је пре свега израз. Она настаје када обиље призора нађе свој израз. А старе културе... Нашле су смрт не од сиромаштва призора, како се претпоставља, него од обиља које није нашло свој израз. Неизражено обиље је страшна енергија која делује аутодеструктивно. Опасност не прети од сиромаштва, него долази ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том обиму, богатству.
by vbsouthern
Како каже Радомир Константиновић у есеју „Винаверова минђуша“, Винавер је живео у паници од могуће катастрофе безизражајности. Такав је био и у приватном животу:
„... задихан, неспособан да дође до оне праве речи коју је вијао... А кад би најзад проговорио, језиком који је био увек недовољно брз за његову мисао, и недовољно дубок за саму вест коју има да саопшти, он се мучио са речима, као да ће сваког часа да се угуши.“
(Р. Константиновић)