И данас сматрам да је поезија јединствена филозофија живота. Једина ненаметнута истина, без емпиријске подлоге, загледана у дно душе као огледало неизоставних егзистенцијалних ствари. Почетак дана пре почетка времена, када „Бог створи реч и реч беше у Бога“, наговестио је суштину човековог мишљења.
Сада смо запитани над свачим, и свему успевамо да нађемо одговоре. Славимо победу науке и мислимо да је она предводница филозофије, а ова „мудрољубива“ јадница се бори за ваздух и грца на залуталом путу. Поезија многима постаје пучки подражавалац живота, самотна и увређена, заостала на реалном путу самосталности.
Песма својом кратком формом на први поглед даје простора и времена човеку да је брзо прочита, да је усвоји као мелодију речи, као истину. Али, то није тачно.
Поезија заправо тражи много више времена и простора. И простор на полици, да би се разумела, мора бити велики јер је за њено тумачење потребна многобројна литература. Једна песма тражи мноштво мисли. Уколико је поезија универзална, нама је потребна читава мала библиотека не бисмо ли је схватили.
И зато, више се не питам зашто данас људи не читају поезију...
Нисам сигурна да ли читаоци бестселера могу да се посвете читању поезије. И да ли је и једна збирка песама у скорије време била бестселер? (И само питање ми звучи непотребно, јер се одговор зна, а и логичан је... Побогу, шта ја хоћу?!)
Е, сад, ако је поезија мање читана, или није никако читана, долазим до закључка да ни данашњи човек није богзна како образован.
Па, онда... Куда иде овај свет? И да ли је време да се помирим са утилитаристичким начином размишљања, да је наука и чињенично стање света, једина права основа за даљи развој друштва, с обзиром да су уметност и филозофија бачени на маргину?...
Лупетање, загуб - изгуб
Обично тако иде... Помислим: систематичност је почетак сваког испољавања.
А онда: не пратим сопствене мисли и губим се у ономе што сам хтела рећи.
Почетак писања био је осветљен идејом. Али, та идеја се губи, сваки час исклизне из фокуса мисли. Па остане празнина. И потреба да се оформи облик који ће казати суштину.
А суштине – нема.
Пада критика на оно што се каже, јер није на правом путу. Тешко је испратити мисао до краја. Идеја заблиста, али ненадано изгуби сјај.
Па, остане лупетање и загуб, као пар без премца.
Енергија језика 2
Подстакнута оним што је НАДГРАМАТИКА помишљам на израз савременог стваралаштва. Не знам шта би Винавер рекао за овај данашњи темпо живота и мишљења. Ако је у његово време, пре неколико деценија, језик већ био брз и тежио сажимању, какав је данас? Креће се скоро брзином светлости? Људи немају времена да се посвете симболима, или се пак, посвећују искључиво симболима, рачунајући да ће тако сажети израз и довести га до савршенства јединоисказаног.
НАДГРАМАТИКА= музика бесконачне реченице, музика израза
Ако је тачно да речи исказују покрет, изражавају свет, због свог ритма, ритам данашње речи и израза морао би бити лудачки брз.
„Ритам је време које мења речи и њихову рационалност“.
„Ми се, дакле, изражавамо и мелодијом, не само рационалном садржином речи, садржином која је уосталом зависна од те мелодије.“
(Р. Константиновић)
Овакво виђење поезије и њеног настанка је данас широко прихваћено: код неких свесно, код других не. Али, суштина остаје иста: реч нам открива и садржину и мелодију. И она живи кроз ту мелодију. Чини њену „музику израза“.
Надграмтика је винаверовски израз који открива бит песничког стварања. У њој реч постаје над-реч, именица постаје над-именица, придев, над-придев.
Надграмтика спасава од рационализовања, она открива ИЗРАЗ УНУТРАШЊЕГ ПОКРЕТА СВЕТА. Испољавати се одређеним средствима надгаматике, значи бити свестан АКТУЕЛНОГ РИТМА, и постати могућ у његовој повећаној, новој брзини.
Ствари се поимају у њиховој суштини, у ономе што је у њима најбитније. Човек је принуђен да апстрахује.
Апстракција је функција брзине, нека врста нашег одговора брзини. Она постаје средство које се намеће у брзини. А надграматика је језичко решење апстрактног стварања, или – језичко средство у стварању апстракције, јер ритам речи оспособљава за апстрактни доживљај и израз себе самих и светске суштине.
Потреба за апстракцијом је присутна у многим реченицама, стиховима. Ако је човек из прве половине XX века већ тада уочио потребу за изражавањем брзине мисли, онда данашњи човек ни не размишља о томе, већ се изражава у надграматичним облицима.
Ипак, лудило поетских токова данас је помешано са искреним изразом над-речи.
И чему води још већа брзина мисли и живота данашњег ствараоца? Неће ме чудити ако ускоро будемо читали песме састављене од тачака, цртица и заграда, које у свом знаковном смислу имају задатак да се додворе брзини.
Човек који је измислио :-) био је математичар. Оставио је знак који крије у себи много значења, углавном позитивних емоција. Овај знак учествује у комуникацији с намером да сажме израз, али носи са собом и одсуство тона, мелодије, надграматике. На тај начин долазимо до закључка да крајња апстракција води ТИШИНИ. Почиње да се ствара неки нови свет, нека нова формула изражавања која је савремена, поједностављена и дијаметрална ономе о чему се размишљало пре 90 година.
Остајемо неми и затечени пред ништавилом које се срушило из знака који није слика и није реч. Ко зна, можда је то неки нови почетак?
НАДГРАМАТИКА= музика бесконачне реченице, музика израза
Ако је тачно да речи исказују покрет, изражавају свет, због свог ритма, ритам данашње речи и израза морао би бити лудачки брз.
„Ритам је време које мења речи и њихову рационалност“.
„Ми се, дакле, изражавамо и мелодијом, не само рационалном садржином речи, садржином која је уосталом зависна од те мелодије.“
(Р. Константиновић)
Овакво виђење поезије и њеног настанка је данас широко прихваћено: код неких свесно, код других не. Али, суштина остаје иста: реч нам открива и садржину и мелодију. И она живи кроз ту мелодију. Чини њену „музику израза“.
Надграмтика је винаверовски израз који открива бит песничког стварања. У њој реч постаје над-реч, именица постаје над-именица, придев, над-придев.
Надграмтика спасава од рационализовања, она открива ИЗРАЗ УНУТРАШЊЕГ ПОКРЕТА СВЕТА. Испољавати се одређеним средствима надгаматике, значи бити свестан АКТУЕЛНОГ РИТМА, и постати могућ у његовој повећаној, новој брзини.
„Основно за Винавера је: темпо живота је промењен, па према томе мора да се промени, са тим темпом да се усклади, и темпо нашег мишљења, нашег изражавања.“
(Р. Константиновић)
 |
| by Mrs Logic |
Апстракција је функција брзине, нека врста нашег одговора брзини. Она постаје средство које се намеће у брзини. А надграматика је језичко решење апстрактног стварања, или – језичко средство у стварању апстракције, јер ритам речи оспособљава за апстрактни доживљај и израз себе самих и светске суштине.
Потреба за апстракцијом је присутна у многим реченицама, стиховима. Ако је човек из прве половине XX века већ тада уочио потребу за изражавањем брзине мисли, онда данашњи човек ни не размишља о томе, већ се изражава у надграматичним облицима.
Ипак, лудило поетских токова данас је помешано са искреним изразом над-речи.
И чему води још већа брзина мисли и живота данашњег ствараоца? Неће ме чудити ако ускоро будемо читали песме састављене од тачака, цртица и заграда, које у свом знаковном смислу имају задатак да се додворе брзини.
Човек који је измислио :-) био је математичар. Оставио је знак који крије у себи много значења, углавном позитивних емоција. Овај знак учествује у комуникацији с намером да сажме израз, али носи са собом и одсуство тона, мелодије, надграматике. На тај начин долазимо до закључка да крајња апстракција води ТИШИНИ. Почиње да се ствара неки нови свет, нека нова формула изражавања која је савремена, поједностављена и дијаметрална ономе о чему се размишљало пре 90 година.
Остајемо неми и затечени пред ништавилом које се срушило из знака који није слика и није реч. Ко зна, можда је то неки нови почетак?
Енергија језика
У последње време ми се врзма по глави она Винаверова теза да изобиље води безизражајности, а ову људи посматрају као ништавило. Можда и није његова, али ја је памтим из његових есеја.
Да. Винавер.
Брошура „Бергсоново учење о ритму“ из 1924. На једном месту он каже да је култура нека врста животне технике. И није неки „луксуз“, нити додатак животу. Култура је пре свега израз. Она настаје када обиље призора нађе свој израз. А старе културе... Нашле су смрт не од сиромаштва призора, како се претпоставља, него од обиља које није нашло свој израз. Неизражено обиље је страшна енергија која делује аутодеструктивно. Опасност не прети од сиромаштва, него долази ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том обиму, богатству.
Како каже Радомир Константиновић у есеју „Винаверова минђуша“, Винавер је живео у паници од могуће катастрофе безизражајности. Такав је био и у приватном животу:
Све је, дакле једна непресушна енергија, којом се „пунимо“, али од које морамо и да се „празнимо“. Техника пражњења од ове енергије је наше изражавање, и она најпре води рачуна о ритму. Ритам је садржан у самој енергији, он је јединствени и непроменљиви начин на који се једна енергија, једно животно богатство, увек испољава. Уколико смо свеснији ритма, утолико ћемо бити могућнији за живот.
Насупрот трохејском паду који је присутан у Дучића, Ракића, Пандуровића, Винавер се одушевљава прометејском инату Лазе Костића који је покушао да оствари јамб, и на тај начин очува акцију од почетка до краја стиха. Увођењем јамба, насупрот природи српског језика, уводи се заправо, отпор који стимулише изражавање, и позива кроз борбу на акцију.
Тако права опасност се јавља кад нема борбе и отпора, тј. када смо лишени акције у којој једино можемо да постанемо оно што још нисмо, а морали би да будемо, у којој стварно постојимо.
Обиље које данас постоји можда јесте борба за опстанак, а можда је и немогућност и слабост ове генерације да се изрази, да нађе суштину која треба да се искаже. И да ли то обиље заправо води редукцији постојећих значења и смисла стварања? Можда оно наговештава ништавило са којим ће се борити песници за 10 – 20 година?
Да. Винавер.
Брошура „Бергсоново учење о ритму“ из 1924. На једном месту он каже да је култура нека врста животне технике. И није неки „луксуз“, нити додатак животу. Култура је пре свега израз. Она настаје када обиље призора нађе свој израз. А старе културе... Нашле су смрт не од сиромаштва призора, како се претпоставља, него од обиља које није нашло свој израз. Неизражено обиље је страшна енергија која делује аутодеструктивно. Опасност не прети од сиромаштва, него долази ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том обиму, богатству.
 |
| by vbsouthern |
„... задихан, неспособан да дође до оне праве речи коју је вијао... А кад би најзад проговорио, језиком који је био увек недовољно брз за његову мисао, и недовољно дубок за саму вест коју има да саопшти, он се мучио са речима, као да ће сваког часа да се угуши.“Винавер, који је био под великим утицајем Бергсона, а читао је и Хајдегера и Јасперса, био је убеђен да Ништа не постоји. Наиме, свет није празан, и не познаје празнину, већ увек једно огромно обиље. Одсуство и празнину измислили су људи, јер су глуви и слепи за непрекидно стварање које траје свуда око нас. Отуда Ништа не постоји, оно је фикција нашег духа, и јавља се у функцији садржаја који немамо, али који желимо.
(Р. Константиновић)
Све је, дакле једна непресушна енергија, којом се „пунимо“, али од које морамо и да се „празнимо“. Техника пражњења од ове енергије је наше изражавање, и она најпре води рачуна о ритму. Ритам је садржан у самој енергији, он је јединствени и непроменљиви начин на који се једна енергија, једно животно богатство, увек испољава. Уколико смо свеснији ритма, утолико ћемо бити могућнији за живот.
„Ритам, садржан у стварности, која је једно превасходно кретање и трајање, јесте пут којим улазимо у стварност, наша веза са њом, начин за наше укључивање у њу... Ритам је наша свест о енергији, о њеној природи, која је увек дата у једном одређеном ритму.“Захваљујући Бергсоновом учењу, Винавер је у свом есеју „Језичке могућности“ из 1922. дошао до закључка да ритам српског језика и израза није адекватан новој епохи. Њему се учинило да су сви песници уклети јер су у власти трохејског ритма епике, тј. десетерца, који после наглог полета и поенте на почетку стиха (у првом чланку од 4 слога), доживљава малаксавање и одјек онога што је већ речено (у другом чланку од 6 слогова). На тај начин, одузето нам је трајање и скраћено време. Ово се односи на све Винаверове савремнике, укључујући и Дучића, као извиканог представника „европске савремености“ који се одупирао утицају народне епике.
(Р. Константиновић)
Насупрот трохејском паду који је присутан у Дучића, Ракића, Пандуровића, Винавер се одушевљава прометејском инату Лазе Костића који је покушао да оствари јамб, и на тај начин очува акцију од почетка до краја стиха. Увођењем јамба, насупрот природи српског језика, уводи се заправо, отпор који стимулише изражавање, и позива кроз борбу на акцију.
Тако права опасност се јавља кад нема борбе и отпора, тј. када смо лишени акције у којој једино можемо да постанемо оно што још нисмо, а морали би да будемо, у којој стварно постојимо.
„Шта су отпори света него дозивање које нам свет сваког часа досуђује? Несрећа не постоји, само ако умемо њом да се послужимо... Овај оптимизам, који бих назвао виталистичким, зрачи из свих Винаверових текстова, ваљда управо зато што су они увек писани у присуству опасности да можемо да се изгубимо у свету, да не нађемо свој израз и језик, своју технику, са свешћу која је диктирала напор и опрезност, радозналост, и надасве огромни рад.“Питам се колико је присутан данас овај жар трагања за правим изразом... И који је доминантан ритам у песмама савременика? Српска поезија је одавно напустила окриље епског десетерца, али још увек је некако успорена. Можда је ствар у самој природи језика, невезано за форму изражавања. С друге стране, можда ово обиље песника представља заправо борбу самог језика за живот, за правим изразом? Јер ако посматрамо језик као живи механизам, открићемо да он није удаљен од наших живота како се то на први поглед чини. И као да ми остајемо слуге његове, заправо у заблуди да владамо њиме, а покорни му. Без отпора.
(Р. Константиновић)
Обиље које данас постоји можда јесте борба за опстанак, а можда је и немогућност и слабост ове генерације да се изрази, да нађе суштину која треба да се искаже. И да ли то обиље заправо води редукцији постојећих значења и смисла стварања? Можда оно наговештава ништавило са којим ће се борити песници за 10 – 20 година?
Остави, остави, макар свиснуо,
Сумње болећиве тешке покорности,
Прени се, прени - срце стиснуо,
Трагом потонулим глухе суморности.
Долазе, долазе тамним клепетом(Станислав Винавер, Остави)
Извори прадревни вечне сањарија.
Свет нам је, свет нам је старе играрије
Занесен вековним глухим трепетом.
Чујеш ли, видиш ли тајних токова
Где се расклапају грдне бездани -
Сањаш ли, слутиш ли слатких сокова
Страховит лековит занос звездани.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
