Објав(брррљ)љивање

Разлика између песама штампаних у књигама или часописима, и оних на Интернету је у томе што се оно написано и остављено на нету, лако може учинити актуелним, a у ствари то није. Заправо потребна је способност и навика гледања датума када је нешто написано, или када је нешто настало. Јер постови не жуте, слова не бледе, остају иста годинама. Штампани часопис или књига нам говоре о временској дистанци која постоји од момента када је тај предмет дошао у наше руке, до садашњости, и натраг. Да не спомињем како је исти папир могао да претрпи извесне незгоде, типа проливене кафе или сока, или, у горем случају, да послужи и као подметач или тањир за бурек. А све то иде у прилог времену. Као сведочанство, као печат.
Оно што дође у cyber сферу, остаје некако недодирљиво и – вечно. Барем у материјалном смислу речи. Друга је ствар да ли је вечна и Реч овековечена у датом тексту. Јер:

није све изГОВОРено и - РЕЧено.

У сваком случају, ако и нема Поезије, има покушаја. И поезија заиста често прераста у покушаје, а губи се као уметност. (А ко може да осуди онога ко је покушао, а није успео?)
Међутим, оно што је данас сигурно у real life-у јесте да је за објављивање поезије потребан (шта?) новац или (ко?) већ обелодањени, тачније ширим масама, познати познаник. Тако, они који пишу поезију могу да је објаве под различитим условима, нагодбама или ценама. Лепо је то што постоје разни конкурси који помажу да се дође до прве збирке. Најбоље је када су анонимни. Али већина њих је за МЛАДЕ, тј. за писце до, најчешће, 30 година. И то је у реду. Али питам се шта је са оним људима који деценијама пишу, а нису објавили своју књигу песама. Tаквих је сигурно много, јер некаквом чудном логиком, што су старији, људи су подложнији утицају детета-мудраца у себи. И тако, неки педесетогодишњак има иза себе брдо неких стихова, али нема кинту и не зна како да објави оно што ће остати иза њега, и можда његовим потомцима послужити као папир за потпалу. А, такви људи ретко користе Интернет. И тако остају недоречени. А можда су нешто рекли. Зато би требало организовати и конкурсе за прву објављену књигу људима преко 50 година, као опозит онима са 30. (Хе, хе, када би неко ово и читао, па размислио?!?)


Интересантно је колико људи у Србији, малој земљи, пише и објављује управо поезију. Не знам да ли је било икада да се поезија више писала, а мање читала (неки паметнији од мене су писали о томе). Како било, ако немаш иза себе књигу, то ће чинити твоју био-библиографију штуром, непотпуном, или чак неважном (нема везе што у тој твојој књизи не постоји У од уметности, важно је да ти себе видиш као ствараоца). Некако се очекује да имаш иза себе нешто одштампано.
Е сад, онај ко нема, и не може да плати, у доба Интернета (хвала ти, Боже, што га измисли!), може да остави своје записе негде на некој страници или у свом простору који се очекује да ће бити посећен. Некаквом упорношћу и триковима, који су миљама далеко од стварања и уметности, писац, ако има среће, може доћи до читалаца. Можда чак буде и читанији од свог колеге који је одштампао своју збирчицу.

Било како било, мене са полице посматрају две збирке. А нешто размишљам да ли сам се на Интернету данас мимоишла са две добре песме.

© Бранислава Џигурски

Из дневника

Не знам да ли је на месту да се сада осврћем за прошлом недељом. А било је нешто у њој. Па мислим да је у реду да то нешто као цртицу, успутно сачувам од заборава. Јер и блог је проистекао из потребе да се записују мисли у форми дневника. Па нека ово буде само дневничка забелешка. Но, било једно кратко путовање, и завршило се. Оно што ми је драго јесте чињеница да после 5 (словима: пет) година ћутања, ја сам се упустила и још увек се упуштам, у авантуру Причања, или више, Писања. То ме подстиче и да размислим: да ли ми је потребна ОДЛУКА или ће речи саме од себе доћи? Након година које су за мном, и разних пискарања по небитним свескама и маргинама битних књига, долазим до закључка да је све, ипак, ствар слободне воље да се нешто оствари и створи. Макар то било интересантно само неколицини блиских ми познаника. Што би рекли стари Латини:

Verba volant, scripta manent!

Instructions

Исти знаци, различита тумачења.
На крају, реч је ипак само одјек слике.
А слика у својој општости остаје неречита.
Јер различита тумачења пружају различите доживљаје.
Па је питање на које ћеш набасати.
И тако, слика без речи, ништа не вреди.
Или се губи у оном што може да буде, а можда и није.

© Бранислава Џигурски

Химна

У прилог тези Миодрага Павловића да је појава Диса, заправо, поетски наговештај егзистенцијалног става у српској књижевности, говори и песма „Химна“ у којој се слави живот као једини могући и вероватан. Против апсурдности људске егзистенције, човек се бори избором у коме је он окренут чулном, тренутном проживљавању момента чију суштину види у уживању, и могућности да га искористи до краја. Јер све около је пара и глиб, трулеж без смисла. Луцидност људска, као једини прихватљиви вид борбе против наметнутог нам апсурда, огледа се у чињеници да се човек бори са друштвом истрајавајући у жељи да „Живи!“ у чулности, у тренутку, у самоћи у којој носи терет моралне критике, у друштву у коме постаје мета срама и жртва лудила, несхваћен, али жив. Ово је химна чулном животу, тренутку, овоземаљским радостима, химна луцидности и покушаја уздизања изнад друштвених моралних окова који спутавају човека да буде, да живи сопствену суштину.
Дис је интуитивно наслутио егзистенцијалну драму човека XX века. Он овом песмом сигурно задире у структуре мисли која није била доминантна у време настанка његове поезије, мисли којом се руководе постмодернисти и која у својој идеји доноси назнаку егзистенцијалистичког поимања света.

© Бранислава Џигурски

Одма'ни руком и загази бару,
Што мили, тече, као живот, мека,
Са'рани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну:
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба, пуну.

Одма'ни руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и разноврсност ниска.

За лице твоје огледало није.
Живи међ људима у музици блуда.
Живи! и нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.
(Владислав Петковић Дис, Химна)

Мирење са тим и таквим

А био је понедељак.
Када се десило.
И тачка.
Читам нешто о некоме ко је отишао.
А на данашњи дан је и он то урадио.
Није се смирио, док га ОН није смирио.
А дао му је шансу.
Две.
И све нас то исто чека (рече намћорасти мудрац).
A, био ли је борац?
Или само пајац?
Марионета једног времена и у времену друштва?
И не боли сам чин, него сазнање да ниси урадио све што си могао.
А хтео си.
Човек је отишао.
И можда је његова смрт ослобођење, и можда је његов живот пад.
И можда смо криви што се не смејемо више.
А требало би.
И живот постаје само један број.
Све стаје у цртици између године рођења и године смрти.
Њега више нема.
То није био звук, него само пропламсјај једног живота.
Благи лахор.
Непредвидива ваздушна струја без сигурне путање.
У новој кошуљи је сахрањен.
Нисам га видела.
А кошуљу сам му поклонила за рођендан.
На тај дан му је стао сат.
И он се трудио да га поправи.
Не знам да ли је успео.
Мислим да су и сат сахранили са њим.
А и ако нису, сат више не куца.

ЗЕНИТизам I

Почетак стварања често може да означи и негацију већ постојећих система и културних оквира у којима су се кретале дотадашње стваралачке снаге једног друштва. Почетак за једне, може значити крај за друге. Али, чешће се догађа да ствараоци који носе нове тенденције уопште ни не буду прихваћени, да се њихови покушаји да направе нешто другачије, нимало не уклопе у дотадашњу стихију друштвено – културног развоја. Тада они бивају одбачени, брзо заборављени, а њихова жеља да, из најбоље намере, унесу нешто аутентичности у сувише ограничен и организован систем размишљања и угледања на веће литературе, претвара се у неуспели покушај да се створи ново и они завршавају као трагично заборављени и одбачени уметници без свог завичаја. Такав је случај са Љубомиром Мицићем, човеком који је покушао да каже не тадашњој Европи и разарању, а да човеку чисте душе и ослободилачкој тежњи Сунца у зениту. Прогањан у своје време као бољшевик, а после Другог светског рата као националиста, никада му није било додељено право место у историји српске књижевности. Иако није успео у свом покушају (кажем покушају јер је то, искрено, и једини резултат његовог рада) да изроди озбиљнију песничку школу, њему би се требало одати признање што је афирмисао српску књижевност и покушао да је стопи са другим националним књижевностима у оквиру европске књижевности коју је изричито, чак парадоксално, негирао, а насупрот којој је замишљао балканску књижевност и културу. „Европа је полуострво Балкана”, то је Мицићево друштвено-културно и политичко опредељење.

Време књижевног деловања Љубомира Мицића и осталих уметника који су се окупили око њега, је период после Првог светског рата, време када су у Немачкој и широм Европе деловали експресионисти са својим осећањима тескобе, страха, забринутости, изгубљености... Та негативна осећања испољена и у тадашњој Краљевини СХС која је већ увелико била претрпела ратна разарања и страхоте, обузимала су и уметнике и тражила да се на неки безболан начин сублимирају и учине подношљивијим.
По многим својим особинама Мицић са зенитизмом подсећа на експресионисте који су на различите начине покушавали да преброде и уобличе своје стрепње и страхове од рата од смрти. Мицић је то учинио на себи својствен начин истичући национални идентитет и интернационализам у исто време; тражећи у писцима Балкана писце Европе и обрнуто; спајајући у наизглед парадоксалне везе нешто што још није било потврђено као културна једнакост.


О јединствености и оригиналности оваквог размишљања можемо и данас да сведочимо. Јер, није ли данас главни и основни задатак довођење Европе у Србију, или одвођење Србије у Европу. Наравно да није Мицић први у том покушају: пре њега су такав став заступали и Доситеј, кнез Милош... А сам песник је пре непуних сто година имао идеју коју није могао да оствари, захваљујући неразумевању и таштини средине у којој је пливао, грчевито се, изгледа борећи за сваки минут на површини узбурканог мора. Ово је трећи пут у мом кратком животу да се подсећам једног времена и човека који се трудио да афирмише позитивне вредности балканског друштва. И увек то долази као последица мог личног сазревања и мирења са чињеницом да сам појединац, индивидуалац, самотњак и апсолутно биће за себе и по себи.

Афирмација идеје зенита данас би била смисленија него икада. На страну уметничке вредности. Некада је идеја суштина, а израз успутна појава, одело у коме се крије цар. Јер цар остаје то што јесте и после параде у свом новом оделу.

ZENIT!

© Бранислава Џигурски

Јованка баштованка

Куд погледаш
Свуда
Чуда.
Ова киша
Баш је луда,
Што баш сада
Тако пада
Кад Јованка,
Баштованка,
Раденица
Вредна, жива,
Врт залива.

Падај, кишо,
Горе с неба,
Падај онда
Када треба:
Кад Јованка,
Баштованка,
Своје лене
Дане слави,
Пак по целу
Недељицу
Врт залити
Заборави.

Јован Јовановић Змај

Rain Sound - A funny movie is a click away

Ових дана киша пада,

„ветар дува
ветар свира
оста деда без шешира“ (Гвидо Тартаља)

Све јесење усред пролећа. И у мају – НОВЕМБАР. И свима нам је ДОСТА!
Само да је СУНЦА!
И небеског ПЛАВЕТНИЛА.
Па да се држимо за руке, одемо до парка и седнемо на стару клупу и
гледамо ВИСОКО.
Да ЗЕМЉА исуши се, да згрејемо кости и постанемо људи ТАМНОПУТИ.
А онда, нека опет киши,
и нека се небо руши,
ми бићемо послушни и – чекати да СИНЕ.

Наши дани

... Насупрот Скерлићевом мишљењу да је поезија обавезна да шири оптимизам и друштвени активизам, Дис је песимиста и резигнирани индивидуалиста. Али, чини се да у неким моментима он своју резигнацију не успева да одржи на висини, већ се опушта и из њега проговара рањено биће, које своју бол исказује кроз критику друштва са којим повремено губи борбу, дозвољавајући му да га онеспокојеног поведе далеко од луцидности усамљеног појединца. Такaв огорчени став који представља личну критику света, налазимо у песми „Наши дани“. У њој Дис излази из уског круга само свог интроспективног поимања света. Он кроз ове стихове даје своје виђење друштва у коме живи и открива се као неко ко није уско везан искључиво за сопствену егзистенцију, већ уочава и свет око себе.
Стихом „умрли су сви хероји и пророци“, означава се раскид са романтичарским заносом присутним до почетка XX века у српској поезији. Романтизам је вођен заносом и уздизањем духа који је тежио да препозна херојски оптимизам. Насупрот њему, Дисово време је пад, опадање вредности идеала. У овоме можемо препознати синусоидни историјски развој људског друштва – после успона следи пад: након ослободилачких револуција и полетнога духа, следи декаденција и суноврат у припреме за Балканске ратове. Свет у коме песник живи има поремећен систем вредности: оно што у моралном смислу чини дно и шљам, испливало је на површину и диктира ритам живота који тоне у руглу нељудскости.

Исмејане све врлине и поштење
Понижени сви гробови и животи.

Дис има представу о важности историјског континуитета. У том смислу, песмом се асоцира на „Светле гробове“ Ј. Ј. Змаја по коме генерације учествују у стварању бољег друштва и будућности. Он је свестан да родитељска жртва изгледа узалудна када се одступа од универзалних идеала. Само исписане странице историје остављају успомену на „џинове“, оне који су уложили живот да буде боље, али не и колективни напор да се створи боље време. Појединац не може сам учинити много, али у колективу у савремености и у историјском континуитету може много тога. Оно у чему песник види још већу невољу и срамоту, јесте летаргичност друштва јер не постоје ни јауци, камо ли протест. У отпору Дис види основну људску, покретачку мисију.
Ипак, у последњој строфи наилазимо на наговештај да ће историјски развој поново прећи у синусоидној равни у позитивни део, из таме у светлост, а онда ће представници те генерације судити онима који су оставили за собом хаос, који су зауставили развој и морално до дна посрнули.
Да ли је потребно наглашавати паралелизам између онда и сада?
Има ли оних који не виде пророчке речи песника? ЊИХОВИ дани су НАШИ дани. До када?

© Бранислава Џигурски

Немушта нетолеранција

Пркосна Речи,
дозволи да те зграбим,
и затворим
у уста
немоћи своје.

Не бежи ми
кораком лаким,
нећу те уништити:
само ћу те лепо
згужвати,
сажвакати и
испљунути на тротоар.

Па се смејати и
маштати
да сам нешто рекла.