28/05/2010

Објављивање


Разлика између песама штампаних у књигама или часописима, и оних на Интернету је у томе што се оно написано и остављено на нету, лако може учинити актуелним, a у ствари то није. Заправо потребна је способност и навика гледања датума када је нешто написано, или када је нешто настало. Јер постови не жуте, слова не бледе, остају иста годинама. Штампани часопис или књига нам говоре о временској дистанци која постоји од момента када је тај предмет дошао у наше руке, до садашњости, и натраг. Да не спомињем како је исти папир могао да претрпи извесне незгоде, типа проливене кафе или сока, или, у горем случају, да послужи и као подметач или тањир за бурек. А све то иде у прилог времену. Као сведочанство, као печат.
Оно што дође у cyber сферу, остаје некако недодирљиво и – вечно. Барем у материјалном смислу речи. Друга је ствар да ли је вечна и Реч овековечена у датом тексту. Јер:
није све изГОВОРено и - РЕЧено.
У сваком случају, ако и нема Поезије, има покушаја. И поезија заиста често прераста у покушаје, а губи се као уметност. (А ко може да осуди онога ко је покушао, а није успео?)
Међутим, оно што је данас сигурно у real life-у јесте да је за објављивање поезије потребан (шта?) новац или (ко?) већ обелодањени, тачније ширим масама, познати познаник. Тако, они који пишу поезију могу да је објаве под различитим условима, нагодбама или ценама. Лепо је то што постоје разни конкурси који помажу да се дође до прве збирке. Најбоље је када су анонимни. Али већина њих је за МЛАДЕ, тј. за писце до, најчешће, 30 година. И то је у реду. Али питам се шта је са оним људима који деценијама пишу, а нису објавили своју књигу песама. Tаквих је сигурно много, јер некаквом чудном логиком, што су старији, људи су подложнији утицају детета-мудраца у себи. И тако, неки педесетогодишњак има иза себе брдо неких стихова, али нема кинту и не зна како да објави оно што ће остати иза њега, и можда његовим потомцима послужити као папир за потпалу. А, такви људи ретко користе Интернет. И тако остају недоречени. А можда су нешто рекли. Зато би требало организовати и конкурсе за прву објављену књигу људима преко 50 година, као опозит онима са 30. (Хе, хе, када би неко ово и читао, па размислио?!?)


Интересантно је колико људи у Србији, малој земљи, пише и објављује управо поезију. Не знам да ли је било икада да се поезија више писала, а мање читала (неки паметнији од мене су писали о томе). Како било, ако немаш иза себе књигу, то ће чинити твоју био-библиографију штуром, непотпуном, или чак неважном (нема везе што у тој твојој књизи не постоји У од уметности, важно је да ти себе видиш као ствараоца). Некако се очекује да имаш иза себе нешто одштампано.
Е сад, онај ко нема, и не може да плати, у доба Интернета, може да остави своје записе негде на некој страници или у свом простору који се очекује да ће бити посећен. Некаквом упорношћу и триковима, који су миљама далеко од стварања и уметности, писац, ако има среће, може доћи до читалаца. Можда чак буде и читанији од свог колеге који је одштампао своју збирчицу.

Било како било, мене са полице посматрају две збирке. А нешто размишљам да ли сам се на Интернету данас мимоишла са две добре песме.

27/05/2010

Instructions





Исти знаци, различита тумачења.
На крају, реч је ипак само одјек слике.
А слика у својој општости остаје неречита.
Јер различита тумачења пружају различите доживљаје.
Па је питање на које ћеш набасати.
И тако, слика без речи, ништа не вреди.
Или се губи у оном што може да буде, а можда и није.


26/05/2010

Химна

У прилог тези Миодрага Павловића да је појава Диса, заправо, поетски наговештај егзистенцијалног става у српској књижевности, говори и песма „Химна“ у којој се слави живот као једини могући и вероватан. Против апсурдности људске егзистенције, човек се бори избором у коме је он окренут чулном, тренутном проживљавању момента чију суштину види у уживању, и могућности да га искористи до краја. Јер све около је пара и глиб, трулеж без смисла. Луцидност људска, као једини прихватљиви вид борбе против наметнутог нам апсурда, огледа се у чињеници да се човек бори са друштвом истрајавајући у жељи да „Живи!“ у чулности, у тренутку, у самоћи у којој носи терет моралне критике, у друштву у коме постаје мета срама и жртва лудила, несхваћен, али жив. Ово је химна чулном животу, тренутку, овоземаљским радостима, химна луцидности и покушаја уздизања изнад друштвених моралних окова који спутавају човека да буде, да живи сопствену суштину.

19/05/2010

ЗЕНИТизам I

Почетак стварања често може да означи и негацију већ постојећих система и културних оквира у којима су се кретале дотадашње стваралачке снаге једног друштва. Почетак за једне, може значити крај за друге. Али, чешће се догађа да ствараоци који носе нове тенденције уопште ни не буду прихваћени, да се њихови покушаји да направе нешто другачије, нимало не уклопе у дотадашњу стихију друштвено – културног развоја. Тада они бивају одбачени, брзо заборављени, а њихова жеља да, из најбоље намере, унесу нешто аутентичности у сувише ограничен и организован систем размишљања и угледања на веће литературе, претвара се у неуспели покушај да се створи ново и они завршавају као трагично заборављени и одбачени уметници без свог завичаја. Такав је случај са Љубомиром Мицићем, човеком који је покушао да каже не тадашњој Европи и разарању, а да човеку чисте душе и ослободилачкој тежњи Сунца у зениту. Прогањан у своје време као бољшевик, а после Другог светског рата као националиста, никада му није било додељено право место у историји српске књижевности. Иако није успео у свом покушају (кажем покушају јер је то, искрено, и једини резултат његовог рада) да изроди озбиљнију песничку школу, њему би се требало одати признање што је афирмисао српску књижевност и покушао да је стопи са другим националним књижевностима у оквиру европске књижевности коју је изричито, чак парадоксално, негирао, а насупрот којој је замишљао балканску књижевност и културу. „Европа је полуострво Балкана”, то је Мицићево друштвено-културно и политичко опредељење.

18/05/2010

Јованка баштованка

Куд погледаш
Свуда
Чуда.
Ова киша
Баш је луда,
Што баш сада
Тако пада
Кад Јованка,
Баштованка,
Раденица
Вредна, жива,
Врт залива.

Падај, кишо,
Горе с неба,
Падај онда
Када треба:
Кад Јованка,
Баштованка,
Своје лене
Дане слави,
Пак по целу
Недељицу
Врт залити
Заборави.
Јован Јовановић Змај


Rain Sound - A funny movie is a click away

Ових дана киша пада,
„ветар дува
ветар свира
оста деда без шешира“ (Гвидо Тартаља)
Све јесење усред пролећа. И у мају – НОВЕМБАР. И свима нам је ДОСТА!
Само да је СУНЦА!
И небеског ПЛАВЕТНИЛА.
Па да се држимо за руке, одемо до парка и седнемо на стару клупу и
гледамо ВИСОКО.
Да ЗЕМЉА исуши се, да згрејемо кости и постанемо људи ТАМНОПУТИ.
А онда, нека опет киши,
и нека се небо руши,
ми бићемо послушни и – чекати да СИНЕ.

13/05/2010

Наши дани


... Насупрот Скерлићевом мишљењу да је поезија обавезна да шири оптимизам и друштвени активизам, Дис је песимиста и резигнирани индивидуалиста. Али, чини се да у неким моментима он своју резигнацију не успева да одржи на висини, већ се опушта и из њега проговара рањено биће, које своју бол исказује кроз критику друштва са којим повремено губи борбу, дозвољавајући му да га онеспокојеног поведе далеко од луцидности усамљеног појединца. Такaв огорчени став који представља личну критику света, налазимо у песми „Наши дани“. У њој Дис излази из уског круга само свог интроспективног поимања света. Он кроз ове стихове даје своје виђење друштва у коме живи и открива се као неко ко није уско везан искључиво за сопствену егзистенцију, већ уочава и свет око себе.
Стихом „умрли су сви хероји и пророци“, означава се раскид са романтичарским заносом присутним до почетка XX века у српској поезији. Романтизам је вођен заносом и уздизањем духа који је тежио да препозна херојски оптимизам. Насупрот њему, Дисово време је пад, опадање вредности идеала. У овоме можемо препознати синусоидни историјски развој људског друштва – после успона следи пад: након ослободилачких револуција и полетнога духа, следи декаденција и суноврат у припреме за Балканске ратове. Свет у коме песник живи има поремећен систем вредности: оно што у моралном смислу чини дно и шљам, испливало је на површину и диктира ритам живота који тоне у руглу нељудскости.
Исмејане све врлине и поштење
Понижени сви гробови и животи.

Дис има представу о важности историјског континуитета. У том смислу, песмом се асоцира на „Светле гробове“ Ј. Ј. Змаја по коме генерације учествују у стварању бољег друштва и будућности. Он је свестан да родитељска жртва изгледа узалудна када се одступа од универзалних идеала. Само исписане странице историје остављају успомену на „џинове“, оне који су уложили живот да буде боље, али не и колективни напор да се створи боље време. Појединац не може сам учинити много, али у колективу у савремености и у историјском континуитету може много тога. Оно у чему песник види још већу невољу и срамоту, јесте летаргичност друштва јер не постоје ни јауци, камо ли протест. У отпору Дис види основну људску, покретачку мисију.
Ипак, у последњој строфи наилазимо на наговештај да ће историјски развој поново прећи у синусоидној равни у позитивни део, из таме у светлост, а онда ће представници те генерације судити онима који су оставили за собом хаос, који су зауставили развој и морално до дна посрнули.
Да ли је потребно наглашавати паралелизам између онда и сада?
Има ли оних који не виде пророчке речи песника? ЊИХОВИ дани су НАШИ дани. До када?






07/05/2010

Немушта нетолеранција



Пркосна Речи,
дозволи да те зграбим,
и затворим
у уста
немоћи своје.

Не бежи ми
кораком лаким,
нећу те уништити:
само ћу те лепо
згужвати,
сажвакати и
испљунути на тротоар.

Па се смејати и
маштати
да сам нешто рекла.