Није остала сама.
У дворишту тајни понекад погледом
тражи давно прецветали пупољак.
Један осећај не напушта тело,
док постоји пролеће.
Љубав за сва времена и
запуштена машта.
Када је оставила иза себе негдашње пријатеље
могла је да се окрене својој души.
Корак до сна је шапутао
да се време неповратно губи
у измаглици сећања,
да се људи мењају и
постају туђи и некако –
шарени.
Навигатор срца,
даје смер пролазности и
никада се не враћа на почетну тачку.
Шанса обично буде прокоцкана,
јер се одлази у
све или ништа.
(На крају ништа побеђује.)
Није заборав лек од пролазности!
Када се окренула ка излазу
видела је непобитну лакоћу постојања.
Само навика да се дише
остаје незаборавна
у тренутку последњег удисаја.
Крволочни поредак ствари
не брани да се негде
отворе врата још једном животу.
И тако у недоглед.
Лудило. Хаос.
Професор је понављао на сваком предавању:
„СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ЈЕ ПОЛА ЗНАЊА!“
А ја и данас не знам где ми је д_п_, а где глава. И све ми се врзма неки луди осећај како никада не умем да ухватим крај конца и сагледам га у целости. Него све у парчићима. Чини ми се да је лакше када су наметнути системи и границе („а границе су за ограничене!“).
Системи су облици граница људске слободе. Устоличени, уобличени. Намећу се као потреба да се слепо прате, до назначеног краја. А ми волимо слободу.
Али, не знамо да нас безусловна слобода води у хаос који је негација ње саме. Нека се јави онај ко жели да ради шта хоће, кад хоће, колико хоће, где хоће; ако уопште нешто хоће. Јер често је иницијатор да нешто радимо негација – не оно што хоћемо, него што нећемо. Отуда ПОБУНА као један од услова за осећање слободе. Тек након побуне можемо се осетити слободним.
Кажу да се то може назвати апсурдом.
Прагматичност и, у исто време, слобода уметничке креативности, могући су само услед добре воље и потребе човека да снагом имагинације обогати праксу свакодневног битисања. Неки говоре да је уметност свуда око нас, што није далеко од истине, али је подложно питању шта је уметност. Да ли је то чиста естетичка категорија или јој је сврха у дидактичкој или утилитарној функцији?
Недавно сам имала прилику да присуствујем музичком догађају који у Србији представља својеврсну новину. Негде на 66. километру од ушћа Тисе у Дунав, у малој сали галерије Тиске академије акварела, концерт је одржао музички састав „Дуо Семе“. Два човека и три инструмента, oд тога једна тестера. Необичне ли најаве. Тешко ми је било замислити музицирање на једном тако обичном алату. Али, када боље размислим, није ли човек у стању све што му дође руку да претвори у инструмент? И чисто лупкање по предметима изазива одређене ритмове и звуке, да не спомињем музицирање по чашама или пак чешљу.
Тестера се овом приликом показује као предмет који спаја у себи и практичност своје намене, али и могућност трансформације у инструмент уметничког изражавања. Оно што ме је одушевило јесте чињеница да се у том предмету уједињују контрастне крајности. Чудесно је било слушати меке и танане звукове блиске јецајима у свом трептају, како потичу од једног грубог, тешког и простог прагматичног извора.
На први поглед, музичка тестера (musical saw), личи на обичну столарску тестеру. Она и јесте настала као потреба људи, дрвосеча, да претворе у музику оно што је имало другу намену. Столари, дрвосече, су открили да је могуће свирати на алату који користе у свакодневном раду. Када се говори о тестери као инструменту, тајна њеног предивног тона, блиског некој интергалактичкој мелодији, јесте у степену каљења челика од којег се прави. Кажу да је свирање врло захтевно и физички напорно, мада гледајући видео снимке, стиче се утисак да музицирање прераста у игру. Звук који музичка тестера производи, а могуће су само две октаве, је изузетно етеричан, необичан у свом тону, лако допадљив и подсећа на теремин, чист женски глас или виолину. Слушајући је, са једне стране тестера је у стању да произведе комичне ефекте сличне онима из цртаних филмова, док у другим моментима може да изазове сузе својим меланхоличним тоновима. Такође се јављају реминисценције на дух авангарде прве половине 20. века.
Што се тиче порекла, музичка тестера као инструмент јавља се у 19. веку, када су дрвосече из Скандинавије, Америке и Европе, симултано (или не) почели да производе музику користећи своје тестере за рад. Међутим, тек 20-тих и 30-тих година 20. века тестера доживљава пуну пажњу као инструмент, а као најпознатији извођач се јавља Марлен Дитрих. Након Другог светског рата, тестера постаје луксузни инструмент и због тога полако пада у заборав, све до раних 90-тих година 20. века, када поново улази у употребу. Данас се музичка тестера производи у САД, Енглеској, Немачкој, Шведској и Француској.
Неки од најпознатијих тестераша су Jack Robinson, Natalia Paruz, Kev Hopper, Charles Hindmarsh, Jean-Claude Welche и други. Од музичара који користе у својим радовима звук музичке тестере, су: Tom Waits, Sarah McLachan, The Black Heart Procession, Mercury Rev, KoRn и други.
Музичка тестера у Србији, чини се, још увек не изазива заслужено интересовање или бар знатижељу. Мала сала галерије била је полупразна. Изузев Соње Калајић, која једина изгледа промовише тестеру, нисам чула ни за кога више ко свира или се интересује за овај необичан инструмент. Тако то, нажалост, иде: далеко је Србија од света, али и од некомерцијалног уметничког изражавања.
Шетају песник, сликар и музичар шумом. Подстакнути обиљем боја и звукова они на различите начине одређују контемплативне моменте у својој свести. И сва тројица могу просто да репродукују оно доживљено путем речи, боје или тона. Међутим, ако мало погледамо шта још могу да ураде са својим импресијама из спољног света, можемо открити да писац и сликар иду све даље и даље од појавног света, док се музичару пружа једна нова димензија трагања и стварања. Он ће изнаћи нови тон, играјући се прутићем зове или листом багрема. У томе је спрега музике и стварности већа и чвршћа него код осталих уметности. Писац полази од речи и остаје му само реч, коју би могао можда само визуелно да обликује и учини сродном сликарству (али таква књижевност је тешка за читање). Сликар може употребити било шта што оставља трага да ослика свој свет, али се ограничава ипак на постојећи ниво визуелизације. Уметник пише и осликава оно како види и доживљава свет око себе и у себи, али музика...
Када птице ућуте и не чују се зрикавци, а поток занеми у својој смирености, тишину може да прекине човек који се игра шупљом гранчицом или листом са оближњег дрвета. Музичар, поред тога што као и писац и сликар преноси звукове из природе и ствара од њих репрезентативно уметничко дело ослањајући се на mimesis, такође се бави проучавањем и изналажењем нових инструмената, звукова и ритмова. Можда грешим у овоме, али неограниченост света овоземаљске реалности најлакше се могу исказати путем музичког израза, исто као што се апсолут најпре открива у књижевности, тј. речи. Такође, слобода и ширина музичког изражавања лежи и у чињеници да је слух можда најслободније и најдискретније чуло. О тананости доживљаја звучне стране света говори и облик ушне шкољке: сва исавијана, уобличена у мали орнамент на глави, она као да отвара безброј могућности слуховне рецепције која се спиралом бескраја спушта у ум. За најтананије и нафиније доживљаје предодређени су најкрхкији и најмањи органи чулног система.
Музичар је истраживач, стално у потрази за новим звуковима и ритмовима који су око њега. Неки теоретичари говоре да је свирање инструмента само вештина за коју је потребна вежба и јака воља. Међутим, када кажем музика, мислим на изналажење тог новог звука, нове боје тона, или новог споја већ постојећих и доступних нашем слуху. Свирање, када је ограничено на познате и признате инструменте, вероватно и прераста у неку врсту вештине и способности да се интерпретира дело у одређеном прагу очекивања. Али, слободу музичког изражавања видим у томе што је слух најслободније и најдоминантније чуло којим је човек у могућности да перципира најшире слојеве овоземаљске раскоши.
И тако, и када нам је потребан сан, из њега нас најпре буди звук који ремети тишину. Неукротиво чуло слуха никада не спава. И тишина могућа је само изван граница овог света, далеко у немим одјецима универзума где човек још није закорачио.
Док нисам имала рачунар, више сам читала књиге. Читам их и сада, али у односу на време проведено крај тастатуре и монитора, оне некако стоје по страни, гледају ме снисходљиво и као да губе стрпљење. Изгледа да сам развила одређен вид зависности од ове скаламерије, па се и сама почињем борити за неку слободу. Чак ми је неугодна помисао да треба да се одвојим од „ћеретала“ на пар дана. Јави се празнина, као да остављам кућног љубимца, па се бринем хоће ли све бити у реду док сам одсутна. О, муке моје...
Истина, на монитору искачу некада примамљиве, садржајне слике (текст), али ретко се одушевим нечим, као што могу да будем усхићена након читања последње реченице добре књиге. Па, опет седим и буљим; клик сустиже клик. И у томе је величина апсурда. Јао, компјутеру, чудна справо! Но, није све изгубљено. Кад нестане струје (живим у Србији, па су искључења могућа и редовна у неком чудном временском интервалу, без најаве), књиге са полица се грохотом смеју и дозивају истанчаном тактилношћу и имагинативношћу. Папир много природније долази под руку, прсти се лако савијају при листању страница, очи се брзо навикну на слова, а мирис који допире освежава и подсећа на време када се чезнуло за знањем и искуством из романескних прича и поетских надахнућа.
Али, негде у подсвести, вршља црвић, и баш сад бих погледала нешто на Гуглу. Само да проверим... А знам да се може без тога. Итекако се може. Како смо пре? Живели и мислили људи и пре Интернета. А сад, ово обиље информација, колико може бити добро, толико је и лоше (зависи од тренутка и посвећености). Као да један исказ повлачи за собом други, па други, трећи, и тако у бескрај. А бескрајем се бранимо од пролазности.
... На почетку 21. столећа постајемо сведоци повратка какофонији у којој су Реч и језик злоупотребљени. Разнолики гласови допиру са свих страна, те је тешко искристалисати једну линију, један тон. Последња револуција у развоју људске мисли која тражи израз, огледа се у постојању рачунара и појави Интернета, који дозвољавају још већу ширину изражавања, и тиме протежу трагање у бескрај. Ограниченост писане речи из старог века се претвара у безграничну линију стварања која трпи разна бунцања квази-филозофа и уметника. У мноштву садржаја и форми, уметност може бити све (ако је пропрати адекватно представљање потенцијалној публици). Човек се, против своје воље, враћа на почетак: велико изобиље води оскудици. Ишчитавање текстова на Интернет порталима и блоговима подсећа на крекетање жаба у устајалој мочвари, са по којим цвркутом залуталог славуја, коме недостаје снага да се чује. (Да, и ово моје крекетање вероватно не води ничему). У виртуелном простору живе се паралелни животи, алтернативни свет реалности у коме се као једина законитост за опстанак намеће довољна јачина гласа на граници буке. Лутање и заводљивост брзине нагони просечног читаоца да тешком муком налази излаз из беспредметности и бесмисла. Иновативна предност води погрешној интерпретацији и употреби: у зениту технолошког и интелектуалног развоја видљив је повратак на почетак. У изобиљу уметност се тешко дефинише и налази своје читаоце... Цео текст је на страници Кишобрана.
Није остала сама. 
