30/06/2010

Лирски екскурс

Није остала сама.
У дворишту тајни понекад погледом
тражи давно прецветали пупољак.
Један осећај не напушта тело,
док постоји пролеће.
Љубав за сва времена и
запуштена машта.

Када је оставила иза себе негдашње пријатеље
могла је да се окрене својој души.
Корак до сна је шапутао
да се време неповратно губи
у измаглици сећања,
да се људи мењају и
постају туђи и некако –
шарени.


Навигатор срца,
даје смер пролазности и
никада се не враћа на почетну тачку.
Шанса обично буде прокоцкана,
јер се одлази у
све или ништа.
(На крају ништа побеђује.)

Није заборав лек од пролазности!

Када се окренула ка излазу
видела је непобитну лакоћу постојања.
Само навика да се дише
остаје незаборавна
у тренутку последњег удисаја.
Крволочни поредак ствари
не брани да се негде
отворе врата још једном животу.
И тако у недоглед.

Којештарија бр.9

Лудило. Хаос.
Професор је понављао на сваком предавању:
„СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ЈЕ ПОЛА ЗНАЊА!“
А ја и данас не знам где ми је д_п_, а где глава. И све ми се врзма неки луди осећај како никада не умем да ухватим крај конца и сагледам га у целости. Него све у парчићима. Чини ми се да је лакше када су наметнути системи и границе („а границе су за ограничене!“).


Системи су облици граница људске слободе. Устоличени, уобличени. Намећу се као потреба да се слепо прате, до назначеног краја. А ми волимо слободу.
Али, не знамо да нас безусловна слобода води у хаос који је негација ње саме. Нека се јави онај ко жели да ради шта хоће, кад хоће, колико хоће, где хоће; ако уопште нешто хоће. Јер често је иницијатор да нешто радимо негација – не оно што хоћемо, него што нећемо. Отуда ПОБУНА као један од услова за осећање слободе. Тек након побуне можемо се осетити слободним.
Кажу да се то може назвати апсурдом.

27/06/2010

Музичка тестера




Прагматичност и, у исто време, слобода уметничке креативности, могући су само услед добре воље и потребе човека да снагом имагинације обогати праксу свакодневног битисања. Неки говоре да је уметност свуда око нас, што није далеко од истине, али је подложно питању шта је уметност. Да ли је то чиста естетичка категорија или јој је сврха у дидактичкој или утилитарној функцији?

Недавно сам имала прилику да присуствујем музичком догађају који у Србији представља својеврсну новину. Негде на 66. километру од ушћа Тисе у Дунав, у малој сали галерије Тиске академије акварела, концерт је одржао музички састав „Дуо Семе“. Два човека и три инструмента, oд тога једна тестера. Необичне ли најаве. Тешко ми је било замислити музицирање на једном тако обичном алату. Али, када боље размислим, није ли човек у стању све што му дође руку да претвори у инструмент? И чисто лупкање по предметима изазива одређене ритмове и звуке, да не спомињем музицирање по чашама или пак чешљу.





Тестера се овом приликом показује као предмет који спаја у себи и практичност своје намене, али и могућност трансформације у инструмент уметничког изражавања. Оно што ме је одушевило јесте чињеница да се у том предмету уједињују контрастне крајности. Чудесно је било слушати меке и танане звукове блиске јецајима у свом трептају, како потичу од једног грубог, тешког и простог прагматичног извора.

На први поглед, музичка тестера (musical saw), личи на обичну столарску тестеру. Она и јесте настала као потреба људи, дрвосеча, да претворе у музику оно што је имало другу намену. Столари, дрвосече, су открили да је могуће свирати на алату који користе у свакодневном раду. Када се говори о тестери као инструменту, тајна њеног предивног тона, блиског некој интергалактичкој мелодији, јесте у степену каљења челика од којег се прави. Кажу да је свирање врло захтевно и физички напорно, мада гледајући видео снимке, стиче се утисак да музицирање прераста у игру. Звук који музичка тестера производи, а могуће су само две октаве, је изузетно етеричан, необичан у свом тону, лако допадљив и подсећа на теремин, чист женски глас или виолину. Слушајући је, са једне стране тестера је у стању да произведе комичне ефекте сличне онима из цртаних филмова, док у другим моментима може да изазове сузе својим меланхоличним тоновима. Такође се јављају реминисценције на дух авангарде прве половине 20. века.





Што се тиче порекла, музичка тестера као инструмент јавља се у 19. веку, када су дрвосече из Скандинавије, Америке и Европе, симултано (или не) почели да производе музику користећи своје тестере за рад. Међутим, тек 20-тих и 30-тих година 20. века тестера доживљава пуну пажњу као инструмент, а као најпознатији извођач се јавља Марлен Дитрих. Након Другог светског рата, тестера постаје луксузни инструмент и због тога полако пада у заборав, све до раних 90-тих година 20. века, када поново улази у употребу. Данас се музичка тестера производи у САД, Енглеској, Немачкој, Шведској и Француској.

Неки од најпознатијих тестераша су Jack Robinson, Natalia Paruz, Kev Hopper, Charles Hindmarsh, Jean-Claude Welche и други. Од музичара који користе у својим радовима звук музичке тестере, су: Tom Waits, Sarah McLachan, The Black Heart Procession, Mercury Rev, KoRn и други.





Музичка тестера у Србији, чини се, још увек не изазива заслужено интересовање или бар  знатижељу. Мала сала галерије била је полупразна. Изузев Соње Калајић, која једина изгледа промовише тестеру, нисам чула ни за кога више ко свира или се интересује за овај необичан инструмент. Тако то, нажалост, иде: далеко је Србија од света, али и од некомерцијалног уметничког изражавања.





Странице на којима се може више сазнати о музичкој тестери и начину свирања:
MusicalSaw.com
Musical Saws (Singing Saws)
ScieMusicale.fr
Natalia Paruz

23/06/2010

Звук

Шетају песник, сликар и музичар шумом. Подстакнути обиљем боја и звукова они на различите начине одређују контемплативне моменте у својој свести. И сва тројица могу просто да репродукују оно доживљено путем речи, боје или тона. Међутим, ако мало погледамо шта још могу да ураде са својим импресијама из спољног света, можемо открити да писац и сликар иду све даље и даље од појавног света, док се музичару пружа једна нова димензија трагања и стварања. Он ће изнаћи нови тон, играјући се прутићем зове или листом багрема. У томе је спрега музике и стварности већа и чвршћа него код осталих уметности. Писац полази од речи и остаје му само реч, коју би могао можда само визуелно да обликује и учини сродном сликарству (али таква књижевност је тешка за читање). Сликар може употребити било шта што оставља трага да ослика свој свет, али се ограничава ипак на постојећи ниво визуелизације. Уметник пише и осликава оно како види и доживљава свет око себе и у себи, али музика...

14/06/2010

„Ћеретало“ као прозор у бескрај


Док нисам имала рачунар, више сам читала књиге. Читам их и сада, али у односу на време проведено крај тастатуре и монитора, оне некако стоје по страни, гледају ме снисходљиво и као да губе стрпљење. Изгледа да сам развила одређен вид зависности од ове скаламерије, па се и сама почињем борити за неку слободу. Чак ми је неугодна помисао да треба да се одвојим од „ћеретала“ на пар дана. Јави се празнина, као да остављам кућног љубимца, па се бринем хоће ли све бити у реду док сам одсутна. О, муке моје...

13/06/2010

Paper isn't everything

Od zidova pećine do monitora

(o virtuelnoj književnosti i nekim sitnicama u dijahroniji)

... Nekada davno, postojao je svet u kojem je bilo nemoguće pisati, jer neartikulisani glasovi su se smenjivali u kakofoniji. Ljudima je bio potreban jezik. I čovek ne bi bio Čovek, da se nije izvukao iz opšteg bezvučja. Nastala je reč. Ubrzo je usledila potreba da se izgovoreno i sačuva od prolaznosti. Predstava u mislima pretvarana je u sliku, što je prvi pokazatelj razvoja puta današnje semiologije.

Ali slika: ograničena i nemušta u svojoj komunikaciji, neprecizna u šarolikosti značenja, sama po sebi često ostaje nedorečena. Zidovi pećine, glinene tablice, nisu davali dovoljno prostora da se čovek iskaže. Iz te potrebe nastalo je pismo, prva velika revolucija, korak ka ostvarivanju savremene forme civilizacije. Ono što se prenosilo usmenim putem, nalazilo je put ka pisanom tekstu. Pergament, pa papirus postaju novi prostori za pisanje. Zapadna civilizacija stremi ka svom zenitu, iako mudri Istok pre nje nalazi izlaz iz predmetne ograničenost: papir. Prepisivačke škole, pojedinci koji veruju u svoju misiju očuvanja izgovorene u napisanoj reči, do 1457. strpljivo i uporno koriste blagodeti papira, pera i sveće.

09/06/2010

Лажна слобода (прилог крекетању бр. 3)


Ослобођен од сваке ситнице,
од зјала овог смешног света.

Истргнут лист хартије
из неке безначајне свеске
у којој си забележио важни датум –
и мрак.

У паду недоречен
слутио си слободу.

Последње странице књиге
оставио си за после -
неко други да их напише.