30/07/2010

crnski i горски

Десило се и то. Сведоци смо како је свет постао богатији за још један језик.
Вероватно је то била неминовност настала услед оног политичког и друштвеног превирања, мењања система и уочавања посебности нације. Немам ништа против, свако има право.
Реч је заправо о новопрозваном црногорском језику. Кад-тад је то морало да се деси. Само се питам чему потреба да се усложњава нешто што је једноставно.
Небитно... Не желим да се смарам размишљањима о нечему што је гола апстракција, пардон, администрација. Мада треба скинути капу онима који су се потрудили и стандардизовали језик, што није мачји кашаљ.

Једино ме интересује шта ће бити са Његошем, Кишом, М. Лалићем, Бећковићем, Булатовићем, Пекићем, и другима које својата како ко стигне. (Или ће, ако је уопште могуће, један писац бити представник две или више књижевности?)

Башта балкана
Сходно томе да ће и црногорски језик постати службени, претпостављам да ће српској бирократији бити потребни и преводиоци разних текстова са српског на црногорски и обрнуто, па можемо да се надамо и отварању нових радних места за незапослене филологе.

Разлике у језицима, који се некада називао српско-хрватски, тј. хрватско-српски, неминовно постоје, а то су лепо, пророчки, објаснили угледни професори са Института за језик, књижевност, малу привреду и телекомуникације. Комплетно објашњење разлика, поткрепљено примерима из праксе, је на овом линку.


црногорска азбука

 
crnogorska abeceda

 

21/07/2010

Luna – La Strada (Novi Sad)

Postoji muzika koja se sluša. Ne mislim auditivno, nego i intelektualno. Za razliku od većine onoga što se nudi u komercijalnim uslovima hiperprodukcije šljama i intelektualno-emotivnog terora, plasiranog svuda oko nas, muzika i uopšte umetnost, u svom suštinskom smislu, teško dolazi do izražaja.

Rođena sam krajem 70-tih godina prošlog veka. Odrastala u vreme ekspanzije turbo folka, po društvenom modelu trebalo je da usvojim merila potrošačkog, materijalističkog društva, i prepustim se konformističkom delovanju mase. Ali.... Nije bilo tako. Potrošački mentalitet i svet novca mi idu na živce, i baš volim da sam drugačija od drugih. Ne smeta mi ni usamljenost koja je neminovna u tom slučaju. Sreća, te od ranih dana mladosti vučem sa sobom par poznanika koji su istomišljenici.

Bilo je teško nalaziti prave izvore zadovoljstva, slušati muziku kakva nije dostupna preko tv stanica. Sećam se da sam često slušala radio. Internet je bio SF. Ipak...
Negde 1996. sam prvi put čula za jedan novosadski bend koji u to vreme već dugo nije svirao. Reč je grupi Luna, odnosno La Strada, kultnoj novosadskoj grupi koja je svoj novotalasni impuls projektovala u smeru artističkog izražavanja.
(Ovo pišem eto tako; za nezaborav ili podsećanja radi)


dreamchimney.com

„Slobodan Tišma, pesnik i konceptualni umetnik (rođen 1946. u Novom Sadu) počeo je da se bavi muzikom ranih šezdesetih godina. Prvi sastav Tile i četiri bogalja osnovao je 1964. godine. Ubrzo Tišma se povuako iz muzike i posvetio pisanju, a poeziju je objavljivao u literarnim časopisima... Na njega je u to vreme uticala poezija Artura Remboa, te mu je često tokom muzičke karijere pseudonim bio Artur.
Sa pojavom panka i novog talasa odlučio je da se aktivira, pa je 1979. osnovao sastav La Strada. Naziv je odabrao po čuvenom filmu Federika Felinija.
Studijski snimci La Strade „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub virginitas“ (Ding Dong 1980).
1981. La Strada je prerasla u Lunu – naziv su odabrali po istoimenom filmu Bernarda Bertolučija. Sastav su činili gitarista Zoran Bulatović Bale (ex Pekinška patka), Ivan Fece Firči (bubnjevi), Jasmina Mitrušić (klavijature) i Slobodan Tišma (vokal). Spoj različitih senzibiliteta dao je vrlo osobenu muzičku sliku. Bale i Firči su doneli neisfiltriranu novotalasnu energiju, a gotovo mističan preliv pesmama su davali Tišma i Jasmina. Zahvaljujući nastupu u Rijeci, kada ih je čuo Marko Brecelj, dobili su priliku da snime album „Nestvarne stvari“. Dok je Bale bio zadužen za aranžmane i muziku, Tima je radio tekstove i melodijsku liniju vokalnih delova pesama. Ploču su obeležile poetske vinjete koa „Lambo“, „Okean“, „Amazon“ i „Ogledalo Lune“ sa dosledno ispoštovanom formom minimalizma. Nažalost, pre izlaska ploče, prestali su sa radom.

Tišma je sa Jasminom Mitrušić 1984. obnovio sastav La Strada. Njihov jedini album „La Strada“ je snimljen za jedan dan, u tiražu od petsto primeraka. Na ploči su Tišmine „Mlad i radostan“, „Došla su tako neka vremena“, „Okean“, „Mama Luna“ i druge pesme koje su se naslanjale na zvuk Lune, ali je u njima dominirala melodioznija, akustična muzika u maniru šezdesetih.


mojasoba.blogspot.com
1989. godine Tišma je rasformirao grupu i povukao se iz muzičkog sveta.
U međuvremenu je u ograničenom tiražu izašla kaseta „La Strada / Luna 1980-1983 Hokej klub virginitas“ (Ding Dong) na kojoj su pesme La Strade „On“ i „Sat“, studijski snimci Lune iz 1982. i 1983. i koncertni zapisi sa nastupa Lune u Novom Sadu 1983. Na zajedničkom disku „Korak napred 2 koraka nazad“ (Free B92, 1999), grupa Veliki prezir obradila je pesmu „Okean“ sastava La Strada.
Posle dvadeset godina pauze Luna je u originalnoj postavi i samo za tu priliku nastupila na novosadskom EXIT festivalu 3. jula 2004. godine...“
Izvor: Petar Janjatović „YU Rok enciklopedija 1960 – 2006“, Čigoja štampa, Beograd, 2007. (str. 137-138)


Nedavno sam naletela na jedan blog čija je tema život i rad Slobodana Tišme. Iako nezvaničan, on pruža obilje informacija, prikaza i dokumenata o ovom čoveku i grupama Luna i La Strada. Svakako bi ga trebalo posetiti: www.slobodantisma.blogspot.com.
Isto tako, Luna je predstavljena na My Space-u http://www.myspace.com/lunanovisad , gde se između ostalog može videti i stripovni prikaz pesme „On“, koji je uradio Aleksandar Zograf.

O svom odnosu prema muzici i radu na njoj Tišma je govorio u intervjuu koji je 2005. objavio zagrebački časopis Zarez. U njemu otkrivamo da se rock’n’roll može stvarati iz artističkih pobuda, i koristiti kao sredstvo da se saopšte neke stvari, što mnogi rock umetnici vrlo lako zaboravljaju. Pri takvom stvaralačkom angažmanu, koji se zasniva na hermetičnosti, ne može se računati na širi auditorijum, na veliku popularnost ili na neki komercijalni efekat. Takođe, ono što ovu muziku čini specifičnom, jeste i stav da bavljenje rock’n’rollom ne treba da predstavlja samo neku vrstu dobrog provoda.

Kada govorimo o uticajima, čini se da se Luna oslanja na zvuk kao što je Joy Division, Siouxie and the Banshees, Bauhaus, a na Lunu i La Stradu se nastavljaju npr. Block Out i Obojeni program.


Sećam se 1997. kada sam u jednom novosadskom pasažu, u maloj prodavnici muzike, pronašla kasetu „La Strada / Luna 1980-1983 Hokej klub virginitas“. Bila sam presrećna. Koliko zbog sebe, toliko i zbog onoga kome je bila namenjena. Danas živimo u stanu bez kasetofona (pokvario se pre 3 godine). Kaseta je u nekoj kutiji. Ipak, našli smo način da odslušamo katkad i ove stvari...

http://drop.io/LastradaLuna/asset/virginitas-prednja-jpg
Oni koji žele da dođu do dobre muzike, učiniće to, bez obzira da li imaju direktan link do albuma  ili ne.
A ovu muziku svakako bi trebalo imati (i slušati).

 

19/07/2010

Океани




Твоја младост, твоја храброст
Је тако лепа, тако снажна представа
Твоја младост, твоја храброст
Је тако лепа, тако дивна комедија

У сутон у срцу, чујеш неку непознату музику
У сутон, у сутон, тајне су део нас док клизимо уз обалу

Океан пун је речи, пун је мачева
Океан је тих и тужан иза сутона

Слободан си, ослобођен
Шта ћеш учинити са собом у празној пучини
Слободан си за вечност
Шта ћеш учинити са собом у пустом врту

У сутон у срцу, чујеш неку непознату музику
У сутон, у сутон, тајне су део нас док клизимо уз обалу

Океан пун је речи, пун је мачева
Океан је тих и тужан иза сутона

Океан пун је речи, пун је мачева
Океан је тих и тужан иза сутона

Океан пун је речи, пун је шапата
Град је тих и тужан иза сутона






Спавам сам на обали
Чујем далек хук
Месец враћа таласе
Невидљиви круг
Океан је тако тих
Желим остати
Воду лако покрећу
Спори таласи
Нема више времена
Морам устати
Нема више времена
Можда закасним
Таласи су огромни
Морам кренути
Плима сада враћа се
Морам устати.

17/07/2010

Једна зенитистичка песма

Љубомир Мицић:
„Филхармонија штампарских машина“
Свима који штампају ЗЕНИТ

I
Браћо понижених
Верни другови штампарских машина!
Око вас се врти коло мало и велико
Клижу тешки каишеви од коже.
Сече безброј оштрих ножева
                                                         По свету.
У ноћима играју жива црна слова:
Цицеро – боргис – гармонд и версали
У ноћима ваши пренапети нерви
                                                        Као оловом сливени
                                                        Слушају песме машина
Што певају братство козмичког ЗЕНИТА.

II
Машине машине
Ви радничке сестре гвоздене!
Кроз метална уста ваших цених језика
Путују идеје човечанства
Слуте духовне буне и песме новембар
                                                      Чезну за љубави
                                                      Љубав за човека.
Машине машине
Ви хладне матере црне
Ви колевке и млеко Новог Човека!
У вама се рађају витовита слова
                                                      И постају
                                                      Бунтовне речи
                                                     Фанатичка дела
                                                     Пророка-песника
                                                     Све                   све
                                                                  За
                                                         ! Ч о в е к а !
                                                                  За
                                                         ! Ч о в е к а !

III
Певају машине...
Певају у хору мајке наше црне:
                                                   Човек није роб
                                  Човек не сме убити
                                  Човек је брат
                                  Човек мора љубити...

IV
И док свира ноћна филхармонија штампарских машина,
Над главама вашим цвили једна натегнута кожа
                                                 Мртве животиње
                                                 Тужну песму
                                                 Човеку-убици...

(Из књиге „Зенитизам“, Љубомир Мицић, Дом, Ниш, 1991.)

14/07/2010

ЗЕНИТизам II

Зенитизам, један од тзв. –изама који су се појавили широм Европе почетком XX века, представља уметничку појаву која се јавила искључиво на простору Јужних Словена, и тиме означава оригиналну замисао без потпуног угледања на европске књижевне токове. Нажалост, ми зенитизам не можемо поредити са осталим -измима јер се он никада није развио до размера једне песничке школе, а камоли правца, као што су били остали авангардни покрети: експресионизам, футуризам, дадаизам, надреализам.
 Српска авангарда доживљава свој врхунац у време појаве зенитизма, а песници зенитизма су активно деловали у временском периоду 1920-1926. Сви они су били окупљени око часописа Зенит, чији је уредник био Љубомир Мицић.
ephemera assemblyman

07/07/2010

Дарко Рундек: „Пут у сумрак“

(албум „Mhm A-ha Oh Yeah Da-Da“)

Поћи ћемо изван града
крећемо на пут у сумрак
завјеса од кише пада
дрвореди пију сумрак

Бити далеко од тих дивних људи
што су заборавили смијех
а нама нек се у одсуству суди
јер ми смо пошли заувјек
У сумрак

Отишли смо изненада
не знамо што носи сутра
блиједо свјетло листопада
жуте пумпе поред пута

И свако ново јутро док нас буди
полако замести ће траг
мисли не признају ал срце слути
да овај дуги лет је пад
У сумрак

Налазим у овим стиховима у исто време и Русоовски позив и нихилистичку резигнацију и антицивилизацијску побуну.

Одлазак изван града и повратак природи (као русоовски идеал) у просторном смислу открива нам слику удаљавања од ограничења савременог друштва. Потребан је бег из неприродне средине у којој постоје ограничења и наметнути обрасци живљења.
Лирски субјекат трага за слободом изван оквира урбаног очекивања, а њу открива у путовању, које је манифестација бега из заточеништва. Одлазак и промена простора чине да се човек осети живим: промицање слика на путовању сразмерно је брзини времена. Што више слика изменимо пред нашим очима, то нам се чини да је време у већој мери искоришћено, и секунда добија на значају.

Непристајање на комформизам изазива и тугу и носталгију према људима, који остају „дивни“ иако не налазе у себи искру лепоте тренутне егзистенције у смеху као смисленој манифестацији садашњости. Такође, овај револт у контексту бега изазива и кривицу код субјекта који иза себе оставља озбиљност, извесност. Доказивање невиности је непотребна: кривцу се у одсуству суди јер је његова одбрана апсурдна, као што је апсурдно било какво доказивање у свету где је једина извесност нестајање.
С друге стране, метафоричка слутња краја у временском поимању путовања, открива се као идеја у први мах негације, а потом и резигнације према неминовности нестајања. Непознавање простора у који се одлази је одговор на непознавање времена у коме се борави. Жута боја у синестезији два стиха призива из подсвести доживљаје јесени и њено метафоричко значење, као губљење животне енергије.

У читавој песми се смењују релације МИ – ОНИ, као и МИ – СВЕТ. Гледајући у дубину, обрачун са светом претвара се у обрачун са временом, те се јавља и последња релација МИ – ВРЕМЕ, која је чини се, суштина читаве песме. Јутра пролазе, одлазе у заборав, а једино остаје сумрак. При томе, свака рационална мисао је немушта пред налетима емоционалног импулса који се крије у инстинкту сваког човека, и оксиморонском закључку да је живот заправо смрт и:
Да овај дуги ЛЕТ ЈЕ ПАД
У сумрак.

Пут у сумрак...

05/07/2010

Фрагменти о поетици Бранка Миљковића

(од субјективног трагизма до дијалектике живота)

Бранко Миљковић

Поезија друге половине 20. века, почиње свој препород почетком 50-тих година, када Миодраг Павловић објављује „57 песама“ (1952) и „Стуб сећања“ (1953), а Васко Попа своју „Кору“ (1953). Ове две збирке су означиле прекид са утилитаризмом ангажоване, социјалне литературе. Поезија се враћа себи, својим коренима, а песници траже њене изворе у њој самој.

Убрзо на књижевну сцену ступа Бранко Миљковић, који 1957. објављује збирку „Узалуд је будим“. Поред ове књиге, за приступ Бранковом делу, у тексту се ограничавам још и на збирку „Ватра и ништа“ из 1960.

Са поетичког становишта, Бранко Миљковић је зачетник неосимболизма, правца који је на неки начин унео ред у тадашњу књижевност. Наиме, након збирки М. Павловића и В. Попе, почињу да стварају песници који у својој модерности беже од било каквог реда, и иду ка некој врсти стваралачке анархије. Б. Миљковић је у том смислу покушао да дозове традиционалне оквире певања налазећи их првенствено у везаном стиху, најпре сонет (иако није бежао ни од песама певаних у слободном стиху). На тај начин, он је спојио традиционалну форму и модеран садржај.

Што се тиче самог неосимболизма, он се као правац ослања на поетике надреализма и симболизма. Међутим, Бранко није прихватио надреалистичку технику аутоматског писања, како би се можда претпоставило због њене популарности, већ став надреалиста да песма има своју индивидуалну егзистенцију, да је она независна од свог творца који има једино улогу „медијума“ у њеном стварању. Када се говори о односу Бранка и надреалиста, насупрот техници аутоматског писања, која у својој основи садржи метод писања без било каквог рационалног уплива ствараоца, Бранко сматра да је песма потпуно подређена уму и да она може егзистирати само ако је стваралачки свесно изграђена. С друге стране, песма не пева стварност, већ постоји као њен део. Овим својим ставовима, Бранко изједначава егзистенцијално и поетичко.

Симболизам, пак, у поетици Бранка Миљковића огледа се првенствено у његовом ставу да реч има сопствену егзистенцију, односно, да се иза ње крију неизречени садржаји. За њега је реч апсолут, те отуда и искази тешки, попут оног „Уби ме прејака реч“.Он реч посматра као биће, а највећа и најстрашнија реч је она, неукротива – смрт.

Читава прва збирка песама „Узалуд је будим“ је испевана у страху од неегзистенције. Њу у потпуности прожима субјективни трагизам, а песник трага за излазом из те пустоши неегзистенције, тј. смрти као једине извесности живота. Ова трагика долази до изражаја нарочито у сонетном венцу „Трагични сонети“. Оно што плаши песника јесте опште ништавило. Свој однос према смрти, Бранко покушава да дефинише и дозивајући друге песнике. У циклусу „7 мртвих песника“, он ће, попут Стефана Малармеа, који такође има циклус посвећен својим узорима, сопствени поглед на смрт допунити доживљајем какав су на њега оставили његови узор-песници. У циклусу „7 мртвих песника“, Миљковић своје стихове посвећује: Његошу, Бранку, Лази, Тину, Момчилу, И. Горану, Дису. На тај начин, он продужује стварање ових песника: проматра њихове погледе на смрт и ништавило и пита се како би њихова песма звучала сада, када се они налазе у ништавилу смрти са којом су се борили.

Страх од неукротиве речи, или смрти, Б. Миљковић савладава у својој другој збирци „Ватра и ништа“. Он долази до сазнања да је свет саздан од дијалектичког укрштаја супротности. Почиње да се мири са смрћу као природним исходиштем живота. Бескрајном нестајању, Миљковић супротставља дијалектику вечног настајања и нестајања, коју налази у старогрчкој филозофији код Хераклита. По Хераклиту, „све је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“. Дакле, она јесте и нестајање, али је и настајање, разаралачки, али и стваралачки принцип.

На тај начин, Б. Миљковић кроз мотив ватре побеђује ништавило. Сам мотив ватре се развија у више карактеристичних Миљковићевих речи симбола: жар-птица, тј. феникс који се из пепела уздиже у живот; камен као неоргански свет, али и потенцијално извориште искре; или биље, које је основна карика у преображају неорганског у органски свет путем Сунца, највеће ватре, или светлости, као једног од основних елемената у процесу фотосинтезе. Песник не остаје равнодушан у односу према мотивима који су му помогли да савлада страх од пустоши, он им се захваљује, он им се диви („Похвала ватри“, „Похвала биљу“)

Романтичарско поимање традиционалне лирике није присутно у поетици Бранка Миљковића. За њега песма није само израз осећања, већ одраз стваралачког напора, она је подређена уму, и чини се као да се ствара извесни филозофски систем у поетском окружењу. У тематско-мотивском смислу, налазимо ипак, извесно наслањање на традицију романтичарског и предромантичарског песништва, које се огледа нпр. у обради мотива мртве драге („Триптихон за Еуридику“). С друге стране, као што је речено, Бранко бежи од традиционално схваћене осећајности и чулности. У неким песмама он се окреће жени („Узалуд је будим“), али за њега чулност остаје банална и непотребна као извор поезије.
Оно што приближава Миљковића романтичарском поимању и стварању, јесу национални симболи као и мотиви народне лирике, чију обраду налазимо у циклусу „Утва златокрила“, у којем се срећемо са песмама: „Слуга Милутин“; „Болани Дојчин“, „Вила Равијојла“, „Фрула“, „Зова“.

Дело Бранка Миљковића говори о великој стваралачкој индивидуалности. За њега кажу да је poeta nascitur, или, рођени песник. Како Петар Џаџић истиче, Миљковића су за живота назвали принцем песника. Својим делом он је утицао на даљи развој српске поезије што потврђује стваралаштво песника попут Ивана В. Лалића, Ј. Христића, Б. Радовића, В. Лукић и других.
Живећи са ватром, брзо је сагорео. Његове збирке „Узалуд је будим“ и „Ватра и ништа“ су дијалог, постављање проблема: с једне стране је парадоксалност живота као неегзистенције, а с друге је налажење одговора и излаза – дијалектичност живота уобличена у мотиву ватре.

Изабране песме Бранка Миљковића

О Бранку Миљковићу (... и другима)