17/08/2010

O Прехисторијској љубави

picasaweb
Љубавну поезију Јована Дучића, овај пут посматрам кроз песму у прози која по својим формалним, али у неку руку и садржинским, карактеристикама одудара од осталих Дучићевих љубавних песама. Познато је да је овај песник био велики формалиста: највећи део његових песама је испеван у перфектним дванаестерцима, по угледу на француски александринац, у форми која својом савршеношћу доприноси сликовитости и музикалности самог дела.

Песма која ме овог пута интересује припада циклусу Плаве легенде, испеваном у наративном тону који се приближава поетском елементу, због чега може да носи поднаслов „песме у прози”, или „поетско – симболичне приповетке” (Ј. Деретић). Иначе, Плаве легенде су и најмање проучавано и коментарисано Дучићево дело.

Ови записи „иако узимају причу као основу, њихова структура је поетска, лирска. И у тону, и у атмосфери, и у ритму. Реченице су краће или су секвенционализоване, чиме се производи ритмички учинак. Дучић тежи да поентирањем текст учини у значењском смислу згуснутијим и да са крајњим исказом преокрене његову наративну фактуру, да је поетизује или уведе у филозофично параболичну раван.” (Ј. Зивлак). Таква је песма Прехисторијска љубав.

Ова песма у прози открива нам један поглед на историјски однос између мушкарца и жене. Она се разликује од осталих Дучићевих љубавних песама по томе што у њој не налазимо идеју о жени, већ конкретну чулну жену и то у доживљају трећег лица.

Укратко је описана борба између прехисторијског човека и гориле. Песник нас уводи у причу чија атмосфера доноси собом наговештај беживотности и смрти.
На каменој равници над понором...
овако почиње поетска рефлексија. А на шта нас камен и понор могу асоцирати ако не на крај и предео у коме је вегетација слаба и оскудна. Дакле, над понором који прети падом,
ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила.
И да не знамо крај песме, наслућујемо да ће неко пасти у понор. Али откуд та сукобљеност двају бића која се могу поимати као рођаци један другоме? Јер прехисторијски човек се налазио на само једном степенику изнад гориле и могао му је бити брат. И сам песник даље каже:
Подједнако свирепи и силни, ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

Ово бисмо могли да алегоријски посматрамо као борбу између напретка човечанства и његове стагнације, између човештва и дивљаштва, цивилизације и варварства. Али песник нам након увода открива основни разлог зашто је дошло до борбе:
То је било због човекове жене која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети.
Тако нам је песник открио основни принцип сукоба и разарања, зла које својим постојањем чини почетак и крај свега. Има у овоме и трагова хришћанске мисли по којој свако зло потиче од жене... Начин на који је жена посматрала борбу открива нам да је она несвесно осећала задовољство у гледању како се због ње два бића поигравају на ивици смрти.


Узрок свему је жена у којој су сједињене љубав и смрт (Ерос и Танатос). Она у овој песми није богиња, каква би се очекивала, у њој не откривамо ни трачак физичке лепоте и нежности: она је „нема, зарасла у длаку, и гадна”. То не смета борцима да се боре за њу, за њену љубав, ако уопште и постоји таква. Чини се да је жена овде приказана као звер већа и од човека и од гориле. Ова конкретна жена је заправо „женка која налази задовољство у мучењу и уништавању” (В. Ђурић). И крвави цвет у њеним устима је наговештај смртног исхода читаве драме. Јер то није Пандуровићев „љубави наше плав и нежни цвет”, или Дисов цвет у коси мртве драге, који симболишу љубав као осећање нежности и лепоте, већ цвет црвен, као крв, као смрт.

Након визуелних представа, Дучић транспонује песму у аудитивну сферу.
Негде у даљини чуо се шум
али не знамо какав и чији.
можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми
Алитерација гласова ш и ж (који су и звучни парови), као и семантика речи шумити, дају на значају аудитивности, што открива Дучићеву стилску опредељеност ка симболизму. Ове аудитивне слике осим по утиску, представљају контраст претходним сликама и по значењу, слика беживотног предела се замењује неодређеним наговештајем предела који буја животом: море и стада мамута, а не један мамут.
Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нечујна азурна киша.

Атмосфера коју нам приказује песник „небо пуно светлости, страсти и пожуде” у контрасту је са оном с почетка певања. Сада као да све буја од животности, страсти, телесности. И добијамо одговор зашто су се човек и горила борили: сукобила их је чулна љубав према жени која стоји између њих као јабука раздора.
Разрешење сукоба водило је у смрт. Обојица рвача, окрвављени и изнемогли, су се у свом последњем безнадежном напору сурвали у понор који је био толико бесконачан да се њихов пад није ни чуо. Њихова борба је била бесмислена, њихова смрт неминовна – као једини победник из борбе је изашла жена.
Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.
То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.

jafabrit.blogspot.com
Тек на крају песник повезује женку са епитетом који ће срасти са именом жена: нежност. Као да се од тог тренутка рађа жена као идеја и инспирација уметницима. У слици дивље женке Дучић је помирио крајности. Фрина (која је због своје необичне лепоте послужила вајару Праксителу и сликару Апелу као модел за Афродиту, била је тужена због безбожности, а према традицији њен бранилац је постигао успех највише тиме што је пред судијама разоткрио њене груди), постаје симбол жене слободне и бестидне, која се поставља изнад света, њој се диве и виде је као беспоштедну богињу. Офелија, својом судбином предодређена за патњу, без имало сопствене кривице, прерано, полудела од љубави, завршила свој живот, предмет жалости и жртва света против којег се није могла борити. Оне стоје једна наспрам друге, супротстављене као вулгарност и телесност можда прикривеног феминизма, насупрот патријархалној слици жене којом се поигравају судбина и друштво.

Чини се као да је песник покушао да у овој љубавној песми представи доживљај жене која није била ни Фрина ни Офелија, већ биће супротстављено самом себи у свом постојању. Тиме песму можемо доживети и као највећу похвалу и највећу покуду жени, јер она представља у исто време покретачки принцип света, који даје смисао животу, али и његову разаралачку снагу, јер на крају она излази као победник, али несвесно и као жртва сопственог постојања.


Јован Дучић: Прехисторијска љубав

На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату,ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.

Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.

А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.

То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.


(Јован Дучић: „Песме“, приредио Јован Зивлак, Каирос, Сремски Карловци, 1996.)

12/08/2010

The Beginning of Memory

Laurie Anderson: The Beginning of Memory





Krugovi.

08/08/2010

Драган Лазаревић : Уједињене боје

(Споменута прича објављена је на kisobranblog.com.)

Празно кроз прозор
Колико ли је људи који су своје биће посветили материјалистичким сурогатима капиталистичког света? Живимо у времену када је слобода неприкосновено право сваког појединца. Али заборављамо да је привидни осећај слободе једно, а слобода нешто сасвим друго. Да ли је појединац оптерећен сопственом куповном моћи слободан? Ако из дана у дан тежи све већој потрошњи, ако се клања пред билбордом на коме је реклама идиотске брендиране одеће, ако не прилази човеку због онога што је човечно у њему, него прави селекцију према одећи коју носи или колима која вози?

Данас сам налетела на причу која говори о настојању савременог човека да истраје у свом материјалистичком ропству и његовом „паду“ у хуманост. Контрастно постављени ликови младе Ане и средовечних родитеља слабашног дечака, доприносе слици српског друштва које је све више оптерећено оваквим антитезама. Писац је указао на проблем којег сви постајемо свесни ако се прошетамо градским улицама, приградским насељима, пијацама, трговима. Пече истина са улице.
Синтагма „уједињене боје“ алудира на познату марку одеће, али у контексту приче искоришћена је у својству окидача који код главне јунакиње изазива прилив хуманости, након што сретне дечака како скупља старе осушене фломастере из контејнера, припремајући се на тај начин за полазак у први разред. С обзиром да се прича завршава у складу са очекивањима читаоца, „уједињене боје“ постају и метафора за свет у коме су сви једнаки и уједињени, у коме јачи помажу слабијима.
Завршивши наративни ток хепиендом, дата је једна од могућности којом се, на неки начин, подилази читаоцу. Наш ниво очекивања је увек негде на путу срећног краја. Зато је Ана, након катарзичног преображаја, претворивши се из продавачице у учитељицу, из оне која тражи да задовољи своју егоистичну себичност у ону која саосећа, на крају, игром случаја ипак поново срела несрећног дечака. Нама остаје да домаштамо како је хуманост усрећила дечака и његове сиромашне родитеље који су „знали за боље дане“.
Али, да ли је то права рефлексија реалности? И да ли смо заиста то очекивали? Или смо, можда навикли на неке другачије расплете?


04/08/2010

Тамница

Владислав Петковић Дис: Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к'о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал' бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал' без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

У контексту магијског, визионарског, митског поимања поетског света В. П. Диса, долазимо до сржи његовог стварања, до најсветлије тачке у којој се развија слика једне лирске космогоније, како је називају многи, до света који израња и понире у дубинама песниковог бића.


Наслањајући се на значај који Дис има као претеча егзистенцијалног става у српској књижевности, М. Павловић у свом есеју о Дису (Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Београд, 2000.), највећу пажњу поклања песми „Тамница“ у којој види лирску космогонију сличну Његошевој „Лучи микрокозми“, али без религиозне компоненте.

„Тамница“ се уклапа у причу о човековој неприлагођености овом животу. Стих:
То је онај живот где сам пао и ја
надовезује се на наслов, са којим чини семантичко-симболичку целину: „тамница, то је онај живот где сам пао и ја“. Дис говори о паду човека на земљу, али, за разлику од религиозних тумачења, без своје кривице.
Слика пада човека на земљу поред религијских текстова, присутна је и код Платона, Хајдегера, Сартра. И у свим сликама човековог пада налазимо живот као стање након неке друге егзистенције. Човек је са висина бачен на земљу која је неприступачна, и у коју се долази изласком из неког ранијег стања. Пад подразумева слутњу ранијег човековог постојања које претходи овоземаљском. Из тог стања, човек бива изгоњен својом кривицом или услед интелектуалне или моралне недовољности.

Међутим, у Дисовој визији човековог пада не постоји кривица. Човекова спутаност тако не поприма обележје казне, већ је то стање ничим изазвано. Човековом јаду на овој земљи претходи невиност, па патња не служи ничему, јер нема никаквог искупљења, пошто грех не постоји. Долазак на свет, како запажа М. Павловић, је несвестан и нехотичан, што је доказ да човек нема никакве кривице. Тиме се песник удаљио од религијских схватања, и чини се, приближио филозофском убеђењу егзистенцијалиста по коме је човек обавезан према себи да се ослободи било каквог утицаја система који му намећу осећај спутаности.

„Тамница“ је основа развоја метафизичке мисли у Дисовој поезији. У њој се као лајт мотив јавља растанак од звезда, односно, од неорганског света, који претходи овом, земаљском, органском. Тај свет је суштина човекове егзистенције, док овај свет представља само успутну станицу на коју је човек приморан да сврати својом телесношћу.

Тема човекове спутаности на земљи је обрађивана и раније (М. Ракић „Долап“, С. Пандуровић „Тамница“), али јој је Дис дао своју индивидуалну обраду. Дис разматра човекову општу егзистенцију, а у последње три строфе се окреће ка егзистенцији песника и најављује љубав као основно животно осећање. Исто тако, те три последње строфе чине и напор да се историја судбине заврши успоном, насупрот паду с почетка:
...
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К’о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шум, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.


Запажање духовне димензије у стварима за песника је откриће стваралачке моћи тј. новог облика егзистенције који присуством те моћи настаје. На тај начин песма се открива као један од могућих доживљаја тајновитости света. У последњој строфи уочавамо да је песник, док је на земљи, највише обузет љубављу, која као мотив представља увод у следеће поглавље Дисове космогоније...