Novo čitanje novog čoveka

Većina ljudi koja će se susresti sa ovim tekstom, ima pojma o značenju hiperteksta. Međutim, postoje i oni koji prvi put razmišljaju o samom izrazu, prethodno ne obraćajući pažnju na prirodu čitanja i funkciju linkova, odnosno veza, sa kojima se susreću pri otvaranju svakog internet pretraživača.

Umberto Eko, u eseju spomenutom u prethodnom postu, kao jednu od osnovnih vrednosti računara i Interneta, vidi upravo u upotrebi hiperteksta. Pri tome, on ne nalazi opravdanje za bojazan da će hipertekst, koji je istovremeno i multimedijalne prirode, onemogućiti dalji napredak i štampanje knjiga. Po njemu, hipertekst je upravo ono što daje nove mogućnost, ono što pruža svojevrsnu novinu u odnosu na priznate i poznate načine čitanja, na koje su se ljudi navikli kroz evoluciju.

Eko hipertekst definiše kao: „višedimenzionalnu mrežu čija se bilo koja tačka ili čvorište potencijalno može povezati sa bilo kojim drugim čvorištem“.

Inače, hipertekstualni model pisanja i čitanja u književnosti bio je moguć i pre upotrebe računara. Sa nelinearnim načinom čitanja sreli smo se i u mnogim delima svetske književnosti koja sežu u dalju prošlost. Zapravo, svaki tekst koji u sebi sadrži različite priče koje se međusobno račvaju ili prepliću, jeste hipertekst. Tako, na primer, možemo da čitamo Bibliju, ili Dekamerona (iz domaće književnosti Pavićev Hazarski rečnik, npr.). Grčki mitovi, takođe funkcionišu po modelu hiperteksta, oseća se povezanost i bliskog između likova i događaja, ma u kojoj priči se nalazili.

Традиционална књига и технологија

Често се поставља питање: каква је будућност књижевности у ери технолошки развијене цивилизације. Умберто Еко је у једном свом есеју на ту тему, Од Интернета до Гутенберга, из далеке 1996. дао одговор на то питање и закључио:

„Књиге ће остати незаменљиве не само у књижевности, већ и у свим другим наменама где је неопходно пажљиво читање, читање које се не своди на пуки пријем информација, већ подразумева и одговарајуће промишљање и рефлексију“.

Он свој текст почиње подсећањем на Платона и цитатом из његовог Федра о томе како Хермес, коме се према легенди приписује изум вештине писања, своје откриће приказује фараону Тамусу, хвалећи га као нову технику која ће људима омогућити да запамте ствари које би иначе неминовно заборавили. Фараон, међутим, не дели његово одушевљење и подсећа га да је памћење „велики дар човеков који одржавамо живим тако што га непрекидно увежбавамо“ . Писање, као спољашњи механизам, ће, по фараоном мишљењу, људе усмерити у супротном правцу од оног који је до тада био једини прихватљив, при чему они неће користити своје унутрашње настојање и вежбати памћење, већ ће се препустити моћи новог изума.

Lazina onlajn ljubav

Laza je voleo da isprobava nove stvari. Želeo je da u život unosi promene, naivno razmišljajući da će ga to obogatiti nekim novim iskustvom. S druge strane, nije uspevao da se snađe u okolini u realnom svetu. Onako smušen, dozvoljavao je da se mnogi poigravaju njegovim životom.

Želeći da stvori svoj kutak, svoje parče sveta, sve je više živeo na društvenim mrežama, a otvorio je i svoj blog: Lazalog, doduše više da bi objavljivao svoju umetnost, nego bilo šta drugo. Udaljavajući se od stvarnog sveta, uplitao se u nove situacije za koje nije znao da li su realnost ili fikcija.

... (jedan Larijev blogpost, radna verzija)

„Uz zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku, stigla mi je i poruka u kojoj je preslatka plavušica, Kasija Popov, rekla da me je letos videla na reci, i da bi volela da se upoznamo. Reče i da joj se strašno svidela moja profil slika: onako sa plavim okicama, razbarušene kose - lepo se videlo da sam nekakav umetnik. I time me je prisvojila. Dvoumio sam se da li da prihvatim njen zahtev, ipak, ne znam ni ko je, ni odakle je. A bila je preslatka... Šta da radim, muški poriv je u meni narastao.

Iako nisam neki socijalan tip, volim da sklapam nova poznanstva, mislim i da je to dobro za moju inspiraciju (kažu treba je tražiti u životu a ne u knjigama). Dobro, ovo nije bio pravi život, al' ajde. Ono što nisam znao jeste da taj život koji nije stvaran, može da preraste u čudovišnu zavisnost.

Prvo smo razmenjivali aplikacije: koje inače mrzim, ali, rekoh sebi, šta fali, devojka je slatka, možda i bude nešto! I nisam pogrešio: te debilne sličice su me približile osobi koju sam svakim danom sve više osećao kao svoju drugu polovinu. Poljupci, srca i zagrljaji su prštali na sve strane. Kada bih bio sa ortacima u kraju, postajalo mi je muka pri pomisli na FB. Međutim, čim bih se vratio u svoju sobu, grabio sam od vremena, šaljući što više virtuelnih poljubaca.

Ljudi moji, koliko sam samo vremena potrošio razmišljajući o njoj! Postojao je neki neobjašnjiv impuls na svakoj fotografiji, u svakoj njenoj reči: kao da je to ono pravo. Potpuno neobjašnjivo. Lajkovao sma svaki njen link, komentarisao fotografije, trudio se da je tagujem u postovima (grizao se što ona mene taguje u nekim svojim bljuvotinama; bilo me sramota pred ortacima). Njene slatke reči hvale i komplimenata su mi odzvanjale, čineći da se osećam posebno. Usledile su i razmene poruka i čet: a kakav je samo sadržaj bio u njima! Na moju jednu, ona je dodavala tri svoje. Zaboravio sam na sve devojke iz škole i kraja. Želeo sam da je upoznam. Tako sam želeo!

Ali, kurva me iskulirala. Posle sedmog poziva rekla je: "Sad kada sam te upoznala, ne mogu da zamislim šta bih još pričala sa tobom. U stvari, činiš me nervoznom, a uz to si i klinac. Mislim da ovako neće ići dalje." Posle pola sata nije je više bilo na listi mojih frendova.

Tada sam pukao! Inspiracija mi je, konačno, počela nadolaziti: ljubavne pesme su se nizale jedna za drugom. Uživao sam u tom bolu, a u isto vreme sam i želeo smrt. Shvatio sam šta su Eros i Tanatos.

Ta tri meseca, koliko smo se vukli po Fejsu, bila su najlepša, i najteža u mom životu. Hteo sam da poludim. Na sreću, ortak Toša se našao, kao i uvek, tu da me razuveri i smiri. Da nije bilo razgovora sa njim, ne znam kako bih sve prošao, jer se nijednom nisam upitao da li je Kasija stvarna. Šta ako ona ne postoji, šta ako sam se zaljubio u fikciju?“

...

Laza je teško prešao preko svoje prve virtuelne ljubavi. To iskustvo pomutilo je sva osećanja i probudilo sumnju u svakog čoveka kojeg je upoznao u onlajn svetu. Počeo je da se pita ko su stvarni ljudi, a ko digitalni likovi sa Fejsbuka, Tvitera, i da li je njegov blog stvaran ili i njega čitaju imaginarna imena.

Najgore od svega je bilo to što se Tošina pretpostavka da je Kasija Popov izmišljen profil, ispostavila potpuno tačnom. Devojka koja se tako predstavljala je zapravo bila Leposava, komšinica sa šestog sprata. Žena u kasnim pedesetim godinama koja, kao svaka komšinica sa velikim K, nije imala pametnija posla, nego da se uvlači u tuđe živote i nadgleda ih sa strane. Ona je u svojoj zlobi i zavisti, želela da se poigra sa klincem iz komšiluka čija je rođena sestra raskinula vezu sa njenim sinom jedincem pre 10 godina, te je ovaj nije ni dan danas preboleo, i živi bez ikakve zainteresovanosti za suprotan pol.

Leposava je nahranivši svoju sujetu uspela da se barem na trenutak oseti kao pobednik koji je vratio milo za drago. Osvetu je sprovela u delo bez znanja svog sina i bilo koga drugog. Samo bi povremeno, u mimohodu, na ulazu u zgradu, sretnuvši se sa Lazinim roditeljima, dobacivala zlobnu aluziju na neku od Lazinih priči koje je saznala četujući sa njim u doba Kasijine i njegove velike ljubavi.

***
Ovo je odgovor na pokrenutu igru Onlajn Bildungsroman

Дис и Скерлић

Владислав Петковић Дис

 Модерна је означила раскид са традиционалном лириком заноса српске романтичарске оријентације. Она је преокренула развој поезије ка западној литератури, нарочито француској, парнасовској, истичући у први план ларпурлартизам сваког вида стваралаштва и искључиво естетски принцип посматрања књижевног дела. С друге стране постојала је тежња да се изврши „демократизација уметности“, и књижевности се припише одлика друштвено-моралног утилитаризма, оспоравајући на тај начин било какву сумњу у суштину човекове егзистенције, а уздижући оптимизам као једини друштвено прихватљиви образац понашања и стварања. Значајна имена и ауторитети књижевног развоја су Богдан Поповић и Јован Скерлић: први је био поборник естетизма, други, присталица друштвеног активизма.

В. П. Дис представља новину у односу на актуелну књижевност. Његова поезија из збирке „Утопљене душе“ је изазвала оштро реаговање критичара, пре свих, Јована Скерлића који је у своме тексту „Лажни модернизам у српској књижевности“ (Писци и књиге V, Београд, 1964.) оцрнио песника и оне који су га читали и схватали као предводника модерне поезије. Скерлић је збирку дочекао врло оштром, можемо рећи и понижавајућом критиком, видевши у песнику једино успешног плагијатора који се труди да својом поезијом буде што модернији, подражавајући Бодлера и Верлена, М. Ракића и С. Пандуровића. Данас је, међутим, устаљено мишљење да Дис није могао бити имитатор француских песника јер није имао развијену општу културу, нити је био образован у формалном смислу. Такође, у том погледу, тешко да се може говорити и о угледању на интелектуализам и рефлексивност Милана Ракића, а сам Сима Пандуровић говорио је да је он много научио од Диса.

У свом приказу поезије која је, очигледно, и из његових речи, привукла пажњу читалачке публике, Скерлић напада Диса и као човека и као песника, а његову поезију посматра више као књижевну појаву, а мање као књижевноуметничко дело. Критичару је засметала Дисова поезија сновиђења, ирационалних визија и слутњи. Он није имао мере у потцењивачком односу према стиховима који су за њега болесни, и који би могли негативно да утичу на развој српског друштва. Јер, за позитиван развој друштва и оптимистички став, била је потребна – у смислу друштвено-моралног активизма и витализма – препорођена поезија. А Дисова поезија није била таква: она је садржала став песника окренутог себи, без потребе да види свет око себе и колективне јаде.

Јован Скерлић

Међутим, Скерлић је, не признавши никада, осетио новину Дисове поезије, иако је песник чезнуо за смрћу и подсвесним стањима, која су се супротстављала његовом виталистичко-оптимистичком ставу. Баш услед тако снажног негативног утиска, али и литерарних вредности које неоспорно поезија В. П. Диса поседује, настала је критика која је више „суд приватне врсте“ (Мирослав Егерић: Срећна рука, Нови Сад, 2004.), него објективан приказ дела и писца.

Ретки су истраживачи, нарочито савремене књижевности, који се нису осврнули на однос Дис – Скерлић. Зоран Гавриловић, пишући о В. П. Дису у свом есеју „Дис – песник тишина и смрти“ (Записи о српским песницима, Београд, 1971.) , говори о његовом уклапању у историјску раван, у збир друштвено-културних околности у којима се дело јавило. Он разматра Дисову поезију из дијахроне перспективе, увиђајући њене квалитете, као и критичарске погрешке, које је направио првенствено Ј. Скерлић. „Утопљене душе“ је збирка која је изазвала Скерлића да напише најнегативнију критику – критику одбијања. Међутим, Гавриловић, на неки начин оправдава Скерлића који је створио негативну легенду о Дису. Он даје прави опис односа између Скерлића и Диса и у свом тексту говори како о рецепцији Дисове поезије у време њеног настанка, тако и о вредности дела. Гавриловић с правом каже:

„Изгледало је, да је неспоразум између Скерлића и Диса био потпун, његова је поезија одлутала ка неким просторима који, на први поглед, нису били естетички прихватљиви тадашњој критици... Али, ако се овај несклад и неспоразум размотре и са једне друге историјске тачке гледишта, и из историјске равни, као да суштина сукоба и неразумевања између Скерлића и Диса добија други смисао... Изгледа ми да је Скерлић не само могао да схвати, већ и да је веома добро разумео Диса, али су разлози његове апсолутне негације лежали у другој равни, у идеологији, у општој филозофији Скерлићевој, у његовом дубоком уверењу да је књижевност позвана да ослушкује и исказује најдубље националне интересе. То је оно што називамо историјском равни. Јер, да није тако, да Скерлић заиста није осетио праву, опојну лепоту Дисове поезије, откуда би настали његови чувени редови? Дис није био тако познат и популаран песник у то доба, према томе његов утицај је био мален и ограничен; Скерлић је једноставно могао да пређе преко појаве „Утопљених душа“, као да се у нашој поезији ништа није збило; али Скерлића - критичара, који је разумевао песништво Дисово, опоменуо је на опасност, која у том песништву лежи, Скерлић - идеолог.... Оно на чему ваља инсистирати то је да је неспоразум настао у тренутку кад је идеолошка раван надјачала естетичку“ .

Овде бисмо могли да се задржимо и на претпоставци да су Дис и Скерлић два пола међу којима влада неразумевање. Иако индивидуалиста, Дис своју интимну резигнацију не успева да одржи, те се препушта да га води његова лична критика света, као нпр. у песми „Наши дани“, чиме ипак прави искорак ка друштвено активној поезији.

Неспоразум који је објаснио З. Гавриловић, овом приликом можемо допунити и запажањем да су се Скерлић и Дис кретали различитим смеровима, суштински истог погледа. То објашњавам чињеницом да је Јован Скерлић ишао методом индукције, покушавајући да наметне став да ће друштво бити боље ако, системом уопштавања, песници буду ширили виталистичке принципе. Он полази од песника тражећи од њега да утиче на друштво и његове моралне карактеристике, имајући при том у виду чињеницу да песник својим деловањем има велики утицај на развој друштва у коме живи.

С друге стране, Дис даје слику друштва, али не на онај начин како је главни критичарски ауторитет очекивао и наметао као главни принцип стварања. Он не остаје равнодушан према стварима које се дешавају у његовој околини, нити се показује индиферентан према потенцијалном отпору. Међутим, оно што је изазвало бес код Скерлића је заправо другачији начин деловања, другачија претпоставка активизма. Песник се дедукцијом креће од општег ка појединачном, од слике друштва, које је морално посрнуло, ка доживљају те слике у песнику. На тај начин, песник се открива као представник народа: његове мисли, ставови и песме говоре о стању друштва у коме нема ни трага од виталистичког оптимизма, који заступа Скерлић. Песник је гласник народа, а не показатељ његовог правог пута.

У том смислу, Скерлић и Дис полазе од два дијаметрална гледишта која се међусобно искључују: Скерлићу је примарно друштво које је одраз појединачних судбина, оно је резултат деловања појединца, док Дис примат даје индивидуама које својим животом представљају одраз друштвених прилика: песник као појединац и његове песме, су резултат друштвених околности.
Дис је говорио о свом времену на начин који није одговарао Скерлићу, и отуда неразумевање. Својом критиком друштва, Дис није желео активно да учествује у његовом преображају: његова критика је индивидуалистичка, никако ангажована.

***
Још једну интерпретацију текста „Лажни модернизам у српској књижевности“ и објашњење односа између књижевног критичара и модерног песника, можете прочитати на страници Књижевног калеидоскопа.

Kraljevo

Neko je nedavno rekao kako mi ovde „mlatimo praznu slamu“. I u pravu je.
Šta je blogopisanje, pogotovo ograničeno na književnost, umetnost? Ljudi ogrezli u svojim svakodnevnim aktivnostima, daleko su od pokušaja da se približe, nazovimo, duhovnosti. Opterećeni „životnim stvarima“, ne nalaze vremena za čitanje (knjiga, mislim).

Bez obzira na to, blog, čitan ili ne, jeste način izdavaštva. Sami smo sebi urednici. Postavljamo granice cenzure. Ne nameću nam se teme o kojima moramo pisati. Sve je na nama i u slobodi odabira. Primećujem, ljudi na svojim blogovima, teško ostaju u okvirima jedne teme kojoj posvećuju najviše vremena. I to je ljudski.

Držati se isključivih tematskih ograničenja, u svakome ubija čoveka. Najviše volim da čitam blogove o muzici, filmovima, knjigama; volim i da se igram. Ali, ne potcenjujem veličinu i svrhu bloga kao medija putem kojeg se prenosi informacija (meni, više ili manje, važna).
Na jednom od takvih blogova, danas sam pročitala tekst koji iako pisan novinarskim stilom, odiše i literarnim nagoveštajima koji obrađenu temu čine još čitljivijom, sa porukom: ruke mogu SVE!

Tekst Ruke Srbije poziva na humanost i solidarnost. A te dve reči su kao temelj napretku. Iako sam načula da se Internet zajednica Srbije okupila oko nekog sajta za pomoć zemljotresom razrušenom Kraljevu, nisam baš bila načisto o čemu je zapravo reč. Pomenuti tekst mi je razjasnio nedoumice. Internet adresa www.jazakraljevo.rs omogućava Kraljevčanima da lako prijave štetu, kao i onima koji žele da pomognu da ostvare lakšu komunikaciju sa stvarnim potrebama Kraljevčana.

Nije nikada suvišno stati sa ljudima u nevolji, pružiti im ruku i podršku, makar i u smislu praznih reči koje ispadaju iz slame. Iako slabo posećen, nikad ne znam odakle može da dođe neko na adresu mog bloga, i pogleda o čemu pišem, šta mi privlači pažnju. A danas sam skrenula sa svoje osnovne teme. Nema u ovom tekstu ni reči o Skerliću, B. Popoviću, Vinaveru, Dučiću, Disu, Crnjanskom, Miljkoviću...

Poetiku književnog dela ću zameniti poetikom života - solidarnost i humanost.

Ako makar jedna osoba bude našla u sebi volje i mogućnosti da pomogne (bilo novčano, ili u vidu majstora ili volontera), ovih mojih pola sata, koliko pišem post, neće biti bačeno uzalud.

 

I još nešto: saglasna sam. Grad u kome živim nikada nije imao spektakularne dočeke Nove godine, ali ima Dane piva, pa, eto, neka deo novca, planiran za sledeću godinu bude usmeren ka obnovi Kraljeva.

Ko želi da na svoj blog ili stranicu postavi baner i na taj način uputi čitaoce i slučajne prolaznike ka sajtu za pomoć Kraljevu, neka prati sledeći link.

Književnost na blogu

Polemiše se ovih nedelja o tome šta je blog i koja je vrednost takvog načina izražavanja. I dok jedni slobodno i bezbrižno koriste prednosti ovog medija drugi se ogorčeno protive tekovinama tehnološkog progresa i njegovoj primeni u civilizacijskom razvoju.

Na razmišljanje o blogu i književnosti me je podstakao i tekst (sa skoro neviđenim brojem slovnih grešaka), objavljen u jednim dnevnim novinama, a koji predstavlja zapravo izveštaj sa tribine održane na Sajmu knjiga, pod nazivom: „Blog, čet, fejs - neka nova književnost“. Iako ne želim da ulazim u polemiku, moram reći da se ne slažem sa zaključcima iznetim u ovom tekstu, kao ni sa pristupom kakav je, inače, evidentan u većini tekstova koji se bave ovim „problemom“.(Izuzela bih jedino stav jedne od učesnica u diskusiji da „biramo o čemu pišemo, dotičući se samo onoga što je univerzalno i što se dešava i drugima“)

Blogovi postoje kao forme sa različitim sadržajem. Počev od onih koji donose pregled na IT novosti, preko onih koji predstavljaju lične dnevnike (što blog u svom izvornom značenju i jeste), do onih koji donose tekstove u vidu recenzija o knjigama, filmu, muzici itd. i na taj način uspešno idu u korak sa određenim štampanim medijima. Ako pojedinac odabere prave blogove za praćenje, može da stekne informacije skoro iz svih oblasti koje ga mogu interesovati, pri čemu mora imati na umu da su to ipak lična viđenja i stavovi pojedinca ili grupe.

Ovom prilikom, mene interesuju prvenstveno blogovi koji se bave književnošću i njenim pojavnim oblicima. Ako se izbliza pogleda književna blogosfera, možemo izdvojiti nekoliko grupa blogova koji međusobno mogu da korespondiraju na osnovu tema i pristupa koji zauzimaju.
 
O srpskoj književnoj blogosferi pisao je Saša Radojčić, izdvojivši nekoliko podtipova. On je posmatra iz različitih aspekata kao: kreiranje i prenošenje informacija, ostvarivanje komunikacije, digitalno (samo)izdavaštvo i mogući doprinosi novim praksama pisanja i čitanja. Po njegovim rečima, „blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog“.

by Catharuna

U smislu informisanja postoje promotivni blogovi pisaca (Srđan V. Tešin, Goran Skrobonja, Milan Dobričić itd.), kao i blogovi elektronskih časopisa (Dnevni glasnik, Male novine). Književna društva i manifestacije takođe pristupaju blogu kao mogućem načinu širenja vesti i informacija (Trgni se, Kikinda short).

Međutim, najveći izazov kako Radojčić ocenjuje, predstavljaju blogovi autora koji ovaj pristup koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova, tzv. digitalnog samizdata. U ovom smislu, izdvajaju se autorski blogovi, sa delima prozne ili poetske sadržine: Škola duše, Lyrik-Lyric-Poezija, Trice i pučine, Srebrnasto paperje, Milena Ilić, Kriza tridesetih, kao i mnogi, mnogi drugi koji u svojoj osnovnoj koncepciji nemaju izričito promovisanje autorskog rada kao književno-umetničkog dela, ali se među blog-postovima mogu naći i tekstovi koji se svojim senzibilitetom približavaju književnom stvaranju (ili bar pokušaju).

Kao poseban oblik možemo pomenuti blog Tragovi koji objavljuje poeziju, nastojeći da stvori osnovu za izvesnu antologiju tematski i stilski raznorodnih poetskih radova. Takođe, posebnu formu predstavlja i blog sa tendencijom časopisa, Kišobran blog, urednika B. Dimitrijevića koji istrajava:

„zbog blogera koji vole književnost
zbog pisaca koji vole da bloguju
zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro
zbog onih koji misle da dobro pišu, ali ne znaju gde bi to objavili
zbog onih koji objavljuju, ali im je malo čitalaca
zbog onih koji bi čitali, ali nemaju para za knjige
zbog onih u čijem gradu nema knjižare“

Svemu bih dodala još i blogove koji imaju mogućnost da doprinesu razvoju književne kritike i esejistike, s obzirom da su tekstovi napisani sa ciljem da skrenu pažnju na određeno književno delo, bilo iz klasične ili savremene književnosti (Interpretacije, Moja kritika, Booklover, Nightflier's Bookspace, Književni kaleidoskop itd.).

Ni u jednu od nabrojanih grupa ne mogu da svrstan za sada jedini blog na srpskom jeziku o kreativnom pisanju Filoblogija, koji svojim savetima pomaže kako onima koji žele da se otisnu u blogopisanje, tako i svima onima koji žele (ili moraju) da pišu, ističući na taj način neophodnost pismenog izražavanja.

Ovo je samo površna skica onoga što se dešava u književnoj blogosferi. U slučaju bloga bilo kog usmerenja, evidentan je krajnje subjektivan pristup u odabiru tekstova koji će se naći na stranici, tako da je slobodan prostor uvek otvoren za nedorečenosti i kritiku.

Zakasneli revolucionar (prozna igra)

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)

- A kanda, si ti malo ostao bez muda?! Trebalo je da te osude na smrt, pa da dižeš revoluciju! - začuh posle dugo vremena taj avetinjski glas.
- Opet si tu?! - rekoh mu ispresecanog daha.
- Jok, ti si! Šta si mislio, smrt ti se približava, pa će đavo da ode na drugo mesto!? Nesrećniče!
- Nisam bio svjestan koliko mi se život pruža, a ja ga tako bahato uništio. Pobuna, morao sam se pobuniti prije nego se sve ovo izdešavalo...
- Morao sam, morao sam... Što je bilo, prošlo je, gmizavče neljudski! Da si barem malo smotrenije gledao na to što si mogao da učiniš, podigao bi revoluciju kad joj je bilo vreme! Ostao bi čovek, brate mili, dao život za ideale, kao onaj tvoj kolega. A ne ovako: pred samrtnim ropcem - kuku lele!
- Pusti me da na miru bar skončam...
- Ha, ha, ha pa nećeš ti još dugo skončati dragi moj! Ima da te davim i gnjavim i nokte da ti čupam u dokolici, dok se budeš kuvao. Ček' sad idem da odradim još jednog pravednika, pa ću da se vrnem.

Tišina. Osjećaj zadovoljstva mi se iznenada javio kao refleksija da će neko jednog dana u nekoj dalekoj budućnosti reći: ovaj je umro da bi dokazao da nije kriv. Samo da se đavo ne vrati po svoje. Umri brzo, umri sada.

Glasovi su postajali sve jasniji. Osjetio sam kako mi sunce spušta meke zrake na lice. Otvorivši oči, ugledao sam iznad sebe čovjeka u uniformi. Nesmotreno sam se okrenuo i otkrio da su mi okovane i ruke i noge, i da sam daleko od pomisli na budućnost. Čovjek u uniformi me je poveo duž mračnog hodnika.
I beše mi žao što sam sada manji od mrava. A shvatio sam da sam to bio i na slobodi.

- Da, da vucibatino skorojevićka! Dobro je da si priznao. Šta si ti mislio: ako ćutiš, da će stvari same od sebe da se srede? Nemaš ti petlju da povučeš prvi potez, tako ti i treba! Čamio si u svom stančiću, saginjao glavu pred svakim sistemom, ograničena budalo! Sada ti je žao. E, i treba da se kaješ: mogao si iskoristiti svaki trenutak svog malog života. A sada: m'rš na giljotinu!

(Ovo je odgovor na Proznu igru sa Filoblogije)