01/04/2011

Кеј

Постоји мали град. И поред њега протиче река. И крај реке се налазе клупе. И на клупама су деца. А деца расту. Па почну да пишу или сликају. Или науче акорде. Упознају се са оним речима које се чине великим и важним. Мисле да су на правом путу. И верују у оно што раде.

Тих пролећа им се слобода увлачи у ноздрве и косу.




Након низа пробдевених ноћи и проспаваних дана, иста та деца, сада људи, не налазе времена за писање и сликање. И заборављају муком научене акорде. А оне необичне и снажне речи губе значење и чине се неважним.

Док река у тишини и даље протиче поред малог града. А наместо старих сломљених клупа се постављају нове.

9 comments:

  1. Prolece izaziva i setu, pored ostalih osecanja ;)
    Uz ovaj tvoj post, htela - ne htela, sve vreme cujem Balasevica :)

    ReplyDelete
  2. Након низа пробдевених ноћи и проспаваних дана, иста та деца, сада људи, не налазе времена за писање и сликање. И заборављају муком научене акорде. А оне необичне и снажне речи губе значење и чине се неважним.

    Lepo. :) Dodao bih:

    Lester Burnham: [narrating] Both my wife and daughter think I'm this gigantic loser and they're right, I have lost something. I'm not exactly sure what it is but I know I didn't always feel this... sedated. But you know what? It's never too late to get it back.

    ReplyDelete
  3. Proleća pokreću i misao o prolaznosti. Valjda to novo u prirodi, ta mladost, koja se svake godine obnavlja, podseća čoveka da mu je svaka godina neponovljiva, i da onaj što je nekada bio nije i on danas, pogotovo ako je svestan da je negde usput zanemario, izgubio, ono za šta je verovao da je suština.

    But: "It's never too late to get it back" :)

    ReplyDelete
  4. Та иста деца, сада људи, понекад прођу туда и запитају се где су она времена када су седели ту, писали, сликали и учили акорде... Пожеле да ураде то поново, али им нешто не да. Сећања, међутим, увек остају, а онај ко се сећа имаће чему да се врати кад бежи од свакодневног ништавила у које се уклопио.

    Ко зна да ли све ово што пишем има смисла, али то је оно што сам и за себе предосетио.

    ReplyDelete
  5. Има смисла... Сећања некада пружају утеху, мада је живот садашњост, па у том контексту сама сећања су илузорна.

    ReplyDelete
  6. Prolećni post!
    Piši češće, Branislava! Odlično ti ide.

    ReplyDelete
  7. Branislava, ganula si jedno odraslo dete tog malog grada.

    ReplyDelete
  8. Hvala vam na komentarima i lepim rečima.

    ReplyDelete
  9. Živa istina.
    Životni put većine je to.

    ReplyDelete