20/05/2011

О, да ли?

Једне ноћи, насумично пребацујући ТВ канале, зауставила сам се на 2. програму због овога:


И у моменту се јави онај доживљај стварности. Повратак у 90-е. Није ми било мучно. Напротив.

Постоје периоди када је неопходно чишћење ума, када се враћам уназад, па опет идем напред.

Наредног дана је уследило преслушавање Обојеног програма, по ко зна који пут, али вероватно први у овој години. Пуштам прво да песме иду онако како су на албуму поређане, па затим прескачем неке, тражим оно што ми се слуша. „Пријатељу кочнице ти не раде баш све“. Напред – назад. И свака прија.


Али не постоји онај моменат изненађења (који је био доминантан претходне вечери), када ти се одједном појави осмех и трчиш за сваким тактом, да га не испустиш, да не одлети пред силином казаљке. Желиш да сваку секунду ухватиш за врат и држиш је, а она, залеђена, пулсира у ритму само за тебе. И то је то. Нема после. Само Сада и Овде. Док музика траје, не постоји ништа што би ти одвукло пажњу, јер за све се има времена, сачекаће, а после Твоје песме, уследиће рекламе, или досадни водитељ. Ово је њено време.


Говорим о оном периоду када смо слушали радио и понекад гледали телевизију, када смо трагали за плочама, касетама. Поготово ми у провинцији, у којој су се албуми наручивали у продавници ексера и алата, и чекали две недеље, док газда не оде у престоницу по своју робу, па успут покупи и пар касета које ће нам продати испод тезге. „Хвала“

Данас је лако. Углавном лако.

Скоро све што се тражи, наметне се негде, на неком линку.
Дешава се и да случајно наиђем на нешто што ме пријатно изненади, и онда се јави онај заборављени импулс одушевљења. Међутим, усуд Мреже и човека је што постоји После. Тако моменат открића траје знатно краће и после делића секунде, или пар секунди, јави се мисао „ово ће у букмарке“ (у време активног деловања на друштвеним мрежама, неминовна је мисао о шеровању). „Ви сте људи тако мали вама увек нешто фали“.

И тако оно што је лепо и некада неухватљиво, сада је ту, пред нама, ретко када искориштено у потпуном интензитету, увек доступно, без ишчекивања. Па и време добија другу димензију: она залеђена секунда сада се топи и клизи низ руку. Ту је, обесхрабрена, да створи привид како је искориштена, а у ствари је изобличена у својој брзини.

* * *
( Спот „Полицајац био је на неком 6-7. месту топ листе емисије „Око моје главе, на чију сам епизоду из ''96. те вечери случајно налетела.)

5 comments:

  1. O, da, ovo vreme često donosi odlaganje. Bar tako doživljavam bookmarkovanje. I onda, ili se ne vratiš ili ideš dalje. U stalnoj potrazi za nečim "novim" ili drugim, rastegljivi trenutak ume neprimetno da se izgubi. Zato ga valja "uhvatiti" za gušu. :) Obradovala sam se ovom tvom tekstu i tvom prisustvu. :D

    ReplyDelete
  2. i onda kada dođeš do te ploče ili kasete kupljene u "Elektronu" dušu joj uzmeš preslušavajući je...postoje albumi na kojima i dan danas znam svaki šum:)
    btw: piši malo češće-nema te uopšte;)

    ReplyDelete
  3. "O, da li?" i čitav prvi album OP urezan je u srce i glavu, zauvek.
    I "Ovaj zid stoji krivo" je visoko u hijerarhiji albuma koji su pomerali pamet i mrsili ganglije u glavi.
    Ono što je bilo posle me je nekako promašilo, ali je njihov poslednji album (zapravo zbirka ponovo odsviranih starih pesama) učinio frenetično radosnim! :)
    (postoji da se skine na EXIT-ovom sajtu. Toliko o tome koliko je danas lako doći do sjajnih stvari).

    Lepo podsećanje i tekst.
    I zaista, piši češće ;)

    ReplyDelete
  4. Zverka, to je to: smisao i radost (u borbi sa vremenom).
    Đorđe, i posle milionitog slušanja, opet si srećan kada iznenada čuješ nešto sa albuma na R/TV :)
    Prešlicavanje, o Obojenom se ima toliko toga reći (pogotovo iz prvog perioda). Super je što i danas sviraju.
    Ljudi moji, obradovali ste me javljanjem. Jes' da ne pišem često, ali čitam ono što vi pišete ;)

    ReplyDelete
  5. Branislava, kao i uvek - odličan post. I baca u razmišljanje.
    Piši, piši, piši... odlično ti ide, ima nas podosta koji volimo da te čitamo.

    ReplyDelete