05/07/2011

Тамо где су биле куће, сада су њиве

Тамо где су њиве, ничу гробља...

- Бато, па где сте ви до сада? Ја вас чекала, чекала, Јеја се забринула већ је три пута звала. Добродошли ми!
- Ево нас, нисмо могли пре. Мала је дуго спавала. Како си ми ти Зорице?
- Ма, ето... Живим још колико могу. Ја се забринула, мислила сам да ћете раније кренути. Спремила сам доручак: питу. И пилетину сам испекла, да буде врућа када дођете. А сада се охладила. Еј, Бато мој! – сета и осмех захвалности испунили су добродошлицу.

Сеоска тишина је тупо испунила слух. После два сата вожње стигли смо у јужни Банат. 30 километара оронулог пута кроз атар, пролазак кроз два села о којима је прича увек почетак једног ламента над изгубљеним временом, закопаним животима - били су довољни за увод у дан који нас је чекао.

Муве су се вртеле у круг око избледелог грла за сијалицу. Конка је одисала старим ваздухом. Машински везен столњак из седамдесетих година XX века, белео се на малом столу око кога су биле поређане дрвене хоклице. Зарђала бунарска пумпа у углу просторије подсећала је на време када је летња кухиња била средишње место дома, где се породица окупљала пре и после рада у пољу.

- Хајде у кућу да једете!
- Нисмо гладни, доручковали смо пре него што ћемо поћи. Седи са нама да причамо.
- Не, не! Хајте у велику кућу.

by Horia Varlan

* * *
Велика кућа, нова, иако стара колико и летња кухиња, заузима посебно место у срцу домаћина. То је простор у коме је смештено све оно чиме се домаћин поноси, што испуњава његово срце, што слави. Зидови украшени портретима деце и унучића, као и старим, избледелим фотографијама са којих преци гледају у садашњост, са прекором према будућности. По која репродукција кич пејзажа, и уредно поређане новогодишње честитике из ко зна колико година уназад.

- Хајде, седите. Узмите, послужите се. Краставац је из моје баште. Снајка да ли ти треба кромпира да ти извадим? А јаја?
- Зорице, седите, да мало попричамо.
- Седећу; морам прво да вас угостим.
- Нисмо дошли да једемо.
- Нека, ја морам да спремим. Служите се!
- Тетка, стварно ниси требала! Како ти је нога?
- Ево, гура се некако. Боли ме, јој како ме боли. А сад и раме почело да боли, јаче но нога. А све нећу да идем код ове наше докторке, мислим даће ми ињекције. А неће ми бити боље.
- Је л имаш ко да ти помогне?
- Немам. Ко? Сви су отишли. Сама сам овде. Мало се Мара и ја помажемо, кад њој што затреба, ја сам ту, кад мени, она ми помогне... Јој, како ми је мала порасла! – узвикује старица разнежено гледајући у дете које је дошло у посету.

* * *
- Шта је са овима преко? - упита најстарији гост.
- Отишли. Сви су, Бато, отишли. Више нема ни петсто становника у селу.
- А како деца иду у школу?
- Прва четири разреда имају овде, а онда путују. Немамо ништа. Ево и продавница се затворила. Остао само Мићо на ћошку. Он што донесе из града то је. Умесимо хлеб, па не бринемо пар дана. Ни не иде редовно у набавку. Јој, како ми је драго што сте дошли! Служите се!

Некада је село било ново, пуно младости, ведрине. Многи су у њему одрасли. Па су отишли и оставили куће и старе за собом. Сада све полако копни, отапа се из дана у дан.
Главна улица пропада: пуна је рупа на путу, запуштених окућница и одаје утисак да се дуж ње непрестано одлази: што у град, што на гробље.

Усред села наместо напуштених кућа, ниче коров и багремац. Нека дворишта и куће се претварају у њиве и баште за оне који немају куд. Који остају у селу док их не однесу на гробље смештено између обрадивих војвођанских површина обраслих кукурузом и јечмом.

- Је л Бато, знаш ли да је Мишо умро? Јесенас. Није стигао мамину кућу да доврши. А тако је имао велике планове... Греота, млад човек. Како ми је жао.
- Нисам знао. Штета. А шта је са Ивом? Од Јанчића.
- Е, и он је умро. Ниси знао? Па још пре две године. А, ти ниси био овде дуго. Поумирали људи. Ретко кад се ко роди. Само умиру.

* * *
- Мислио сам да обиђем гробље.
- Може, Бато. Само, идите около. Знаш како је нарасла трава! Последњи пут нисам могла да прођем. То ми до врата неко шибље израсло. Страшно. Нема ко ни да одржава. Све стари људи одлазе на гробове, ови млади што зађу у село, одраде посао по њивама и журе у град. Нико ту више не гледа село. Ето, видео си преко пута, што је Плавшић направио себи њиву. Део је претворио у башту и све има за себе. А кад се сетим како је лепа била кућа! Нема, сада је све напуштено. Мало су избеглице, тамо на главном путу, средили неке куће. А и они полако одлазе. Виде, нема овде живота. Шта ћете да попијете? Ево, имам и сока! Може чаша сока? Није газирани, леп од наранџе.

* * *
Након велике кривине, појавило се гробље. Неограђено, напуштено. Ван села. Оивичено спрженим коровом и травом која још мирише на отров.

- Еј, види, неко је попрскао траву! - узвикну старица скоро па радосно. - Видиш, то је све било јако и зелено. Није се могло проћи туда. Ко ли је попрскао траву?

Гробна места предака, ветар, и хук. Ко не иде на гробље, не зна ту тишину, јачу од буке. Тамо нема ничега. Само оно што је било. Док стојимо наспрам великог споменика над костима дединог деде и оца и бабе и мајке, слушамо причу:

- Видиш, Бато, ту је један гроб. Баш ту где стојимо. Неко је ту сахрањен, види се тачно хумка. Је л' видиш? А сваког Ускрса неко донесе јаје и остави ту. Ево, видиш. – и показује трулу љуску фарбаног јајета. – Ја не знам ко би то могао бити. А и тамо поред је исто неки гроб, само је шибље израсло, па затворило. Ко би то могао бити?
- Не знам. Хајмо до Душе.

Иза споменика теткиног покојног мужа, Душе, налази се мермерни споменик са натписом: „Костић Јово 1907 - и Софија: 1909 - Споменик подижу себи за живота“.
- Па, јесу Костићи још живи? - упита деда изненађено.
- Ма откуд, Бато! Умрли су не знам ни кад. Заборавила. Него, нико није уклесао у споменик годину смрти. Па остало, тако да се не зна када су умрли. А давно су они још отишли. Хајмо, идемо!

* * *
Од гробља до села, вукла се копрена непостојања. Нечујно су пролазили улицама, земљаним коловозима, између подивљалих шљива и ринглова. Та стабла су ту стајала и пре десет година, нека су још старија. Непомични, неми сведоци људских живота. Ко зна хоће ли за десет година и даље правити хлада окућницама, или ће се све сравнити са земљом и постати непрегледан видик који се стапа са хоризонтом војвођанских поља.

А тамо где је дневна соба, можда ће почињати кукуруз, који ће се простирати кроз гостињску собу и кујну, па до у недоглед, до краја аренде, па линијом до гробља које ће постајати све веће, узимајући данак околним ораницама, док има људи. А после, онако широко постајаће напуштено и непознато обележје, нечега што су људи топло називали селом.

Ритуалним прањем руку на дворишној чесми, отерали смо остатке онога чега нема, знајући при том, да те исте демоне, од којих бежимо, из дана у дан невољно вучемо за собом, бивајући им све ближи.

* * *
Још пар тренутака у летњој кухињи, неколико мува, паук који се спушта дуж своје нити са таванице, и – туга.

7 comments:

  1. "Tamo gde su sada groblja, biće putevi kojima će da tutnje turisti ne znajući preko čega prolaze, a žureći da stignu na neautentična mesta iz brošura i priručnika. Predeli će promicati nemo, oči će biti uprte u 'ciljeve' i samo duši neće biti mesta nigde..."

    Bolan i potresan testament o odumiranju sela i bežanju u gradove koji nude uštogljenu ispraznost i odvojenost od suštine. Proces koji nezaustavno i imperativno traje već 70 godina. Koliki je vremenski ciklus koji će konačno zatvoriti krug opsenarstva da je tamo negde u "urbanim" mestima - život?!

    Bravo, draga Branislava! :)

    ReplyDelete
  2. Mislila sam da su sela pusta samo na jugu Srbije. Grehota i - tuga.

    ReplyDelete
  3. Citat se odlično uklopio, Zverka. Ni groblja nisu večna. A turizam, sam po sebi, deluje kao sumnjiva delatnost namenjena čoveku sadašnjice, da mu pruži privid i ostavi ga što dalje od pravog života. Jer, na šta se sve svodi: ćuti - radi - zaradi - potroši... S druge strane, ne znam da li će i kada čovek sa ovih prostora prestati da vidi grad kao "bolje" mesto za život. Negde, daleko odavde, ljudi su to shvatili.

    Eto, Miljo, nisi bila u pravu, nažalost. Možda u Vojvodini to nije toliko izraženo kao na jugu Srbije, jer postoji obaveza prema zemlji koja se obrađuje. A možda je i do medijske slike, iskrivljene zarad nečijih interesa. Ali, selo ne živi kada ulicama ne trče deca i kada se škola zatvori...

    ReplyDelete
  4. Baš tuga. I to golema.

    ReplyDelete
  5. Baš tužan tekst. A istinit. Ja bih rado živela na selu da su naša sela kao recimo austrijska sela, dobri putevi, gradovi relativno blizu, dobri autobusi da mogu deca da mi idu do škole i sve tako. Kod nas je svuda sirotinja, i u gradu i u selu. Samo se u selu vidljivije oseća, zbog te praznine kuća i tih muva na mušemi. E, presvisnuh ćitajući ovu priču.
    Setila sam se kako je moja baka sahranjena na tom groblju ispod vodopada u selu u kome ima i seoskog turizma jer su ga razvili planinarski klubovi, ali ni to im nije mnogo pomoglo, mladi su uglavnom otišli u fabrike i preduzeća, a to selo recimo ima fenomenalan seoski put koji je moj ujak počeo da pravi tražeći pomoć od opštine za razvoj turizma. Setila sam se kako je baka bila oduševljena time što ja živim u gradu, što radim u kancelariji, što mogu da nosim štikle. Da je znala kakvi su pločnici u Beogradu, možda to ne bi mislila. U svakom slučaju to je vekovni mit - radniku je bolje nego seljaku. I trebaće još tri generacije da se to ispravi.

    ReplyDelete
  6. Predivno pišeš...

    ReplyDelete
  7. Etotako, Ocean hillside dobrodošle :)

    Vanja, hvala, još jednom :)

    Najtužnije je što je "reanimacija" (za ovo selo) beznadežna. Povratka nema. Devedesetih je "živnulo" malo, a bolje da nije, s obzirom na to da je razlog pridošlica bio beg od rata.

    @Ocean hillside, vrzmalo mi se po glavi to kako je u, hajde da kažemo, razvijenim zemljama. Znam za Holandiju i Norvešku (a verujem da je tako i u ostalim zemljama), ti za Austriju: živi se po selima, a u grad se odlazi na posao, u škole... Putevi su dobri, sve je blizu (ako ne prostorno, onda vremenski). Ne znam kada će kod nas to da se promeni. I da li će... ili će pre toga cela Srbija da se preseli u Beograd i Novi Sad, pa će ti gradovi toliko da se rašire da neće više postojati ništa sem njih... Razvijanje turizma deluje kao nešto što bi moglo da zadrži ljude na selu, jer bi se time uklopilo u trend savremenog nam društva, ali, kao što kažeš, teško je sprovesti ideje u delo...

    ReplyDelete