08/07/2011

Станар

Никада није био задовољан оним што му се нудило.
Иако је град био обасјан светлошћу уличних лампи, он је упалио свећу.

by Éole


Лежећи на кревету своје подстанарске собе, на ком су пре њега многи сањали, одмарали, планирали и дангубили, поигравао се сенком својих прстију на пожутелом зиду. Тишина је почела да добија свој облик.

Читав свет се налазио у његовим рукама.

Када је успео да направи птицу која се извија над градом, дозволио је себи да одлута на далеко острво. И тамо је видео савршен живот за који му није било потребно ништа сем сунца и воде. Тежина која га је данима ломила, нестала је поништена једноставношћу којој се одувек надао. Било је то најлепших 30 секунди.

Додирнуо је свој топли стомак, и у том интимном тренутку зачуо императив сопственог тела.

Сетио се да мора да се сели. Само није још одлучио где. „Овај свет или онај, овај град или неки други; станови, улице, дворишта, куће - није ли свеједно?“ - помислио је и упалио светло.

Читав свет, који је имао у својим рукама, нестао је.

(А он то није знао, или се правио да не зна... овек лакши и од сене'.)

* * *
Текст је продужетак коментара на једну причу.

3 comments:

  1. I Dučićevska inspiracija. Namah, pomislih, promeniće (se), odlepiće (se), ali nije.

    I sad mi dođe krivo što čitav svet u svojim rukama nije prigrlio.

    Divno, divno, divno, Brano.

    ReplyDelete
  2. Lepa kratka priča. To je umeće napisati. Svaka čast.

    ReplyDelete
  3. Одлична прича. Нажалост, изгледа да некако увак у погрешном тренутку упалимо светло.

    ReplyDelete