26/07/2011

О Бранку Миљковићу (... и другима)

Познаник мог познаника је зими ишао у кошуљи кратких рукава. Држао је отворене прозоре и на минус десет. Када су га питали зашто то чини, одговорио је: „Желим да се разболим и умрем млад, као сви велики песници“. Превише је примера који могу да оправдају ову његову тезу.

Млад песник. Неки млади песници по годинама, зрели су по својој поетици. Године су варљива карактеристика нечије егзистенције.

* * *
Пре 50 година умро је принц песника. Имао је 27 година.

Петар Џаџић своју књигу посвећену Бранку Миљковићу започиње речима:

„Песник Бранко Миљковић живео је двадесет и седам година: много је хтео и много започео. Покошен на самом прагу зрелости, прикључио се великој породици прерано изгубљених наших песника, остављајући нам горак утисак да му је зенит остварења испод вертикале могућности, делећи и у томе оно „једно опште“ заједничке судбине многих својих претходника. Сагорео је брзо, у сангвиничкој сталној напетости која је узела фаталан обрт, у великом, опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти, посвећен без остатка загонетном чвору који сплиће основна питања живота и разлога да се живи, смрти и муклих дозива ноћи, бића и небића. Да поезија за њега није била само средство израза већ и начин живљења, судбоносна обавеза, да су изговорене речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива“.
(Петар Џаџић: „Бранко Миљковић или неукротива реч“, Просвета, Београд, 1965)



Да се у ноћи између 11. и 12. фебруара није нашао у том предграђу Загреба, Миљковић би данас имао 77 година. Довољно, али не превише за тишину.

По званичној верзији, извршио је самоубиство. Али... Шта се заиста десило тог фебруара? Од времена смрти до данас наилазимо на нагађања о песниковом крају, који је  пребацио вео преко његовог живота, и учинио га у неку руку мистериозним чином, на граници поистовећивања певања и смрти.

Политика је у фебруару ове године, обележавајући годишњицу смрти песника, објавила текст „Како је страдао Бранко Миљковић“ у коме се недвосмислено намеће дилема изазвана писањем П. Џаџића и сведочењем Т. Младеновића.

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа... Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре...” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”

С друге стране, Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

Чланак поводом обележавања годишњице смрти Б. Миљковића, Политика завршава цитатом из текста који је Бранко објавио у Књижевним новинама 8. априла 1960. године, а поводом годишњице смрти Мајаковског:

„Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите“, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника“.

Илустрација: Д. Стојановић
Пар месеци касније, маја 2011. исти дневни лист објављује и фељтон „Страдање Бранка Миљковића“ у коме покушава да одгонетне, или више заинтригира, износећи сведочења, тачније сећања, песникових савременика о њему и његовој смрти.

Први део „Зашто убијају песника у социјализму“ је сведочење Владимира Богдановића (1940), сликара и књижевника из Новог Сада, који се са Миљковићем дружио у Загребу. Топла сећања на познанство са песником и кафанска дружења са њим, прожимају текст. Богдановић препричава и инцидент који се догодио једне вечери јануара 1961. изазван Миљковићевим повиком „Зашто убијају песнике у социјализму?“, због кога су оба уметника завршила у станици полиције. Млади сликар је пуштен уз речи да пази са ким се дружи. Оно што смета у целој причи јесте то што не знамо шта је навело песника да узвикне питање због којег је завршио у полицији. (Или је Богдановић намерно прећутао.)

У другом делу, „Жив је отишао међу живе“ своја сећања износи Драган Колунџија, песник из неосимболистичког круга, коме је припадао и сам Миљковић. И он прича о београдским кафанама и дружењима, женама и „манифестима“, о животу који се слави, од ког се не бежи. Колунџија, осврћући се на писмо Б. Миљковића упућено П. Џаџићу, верује да се Бранко Миљковић у Загреб упутио са предосећањем да се у Београд више никада неће вратити. (Због чега?)

Последњи текст „Као риба на удици“ је виђење Б. Миљковића кроз сећања М. Данојлића и Петра Пајића који понавља дилему насталу постављањем питања да ли се песник убио због несрећне љубави или су га убили „сумњиви типови“. Пајић налази доказе, односно оправдања и за једну и за другу могућност:

За прву – највише у Бранковој поезији, његовој радозналости да види ноћ са друге стране месеца, ноћ вишања, његовој чежњи за непорочном љубави, његовој слабости пред речима кад прејака реч убија. За другу – његова љубав према животу, али и оно дрвце, танко као човечија рука, испод чије је гранчице клечао обешен Бранко Миљковић. Можда за ову другу верзију преране смрти једног од највећих српских песника треба узети и реченицу његове мајке Марије која је, кад су отишли да изјаве саучешће, рекла: „Ја сам га родила, ја га најбоље познајем. Он се никада не би убио“.

... На крају остаје питање зашто је покренуто преиспитивање поводом Миљковићеве смрти. Може нам се учинити и да је уметницима, Миљковићевим савременицима, на тај начин отворен медијски простор јер у центру сва три дела су они сами. Ништа ново није речено, иако је најављено као ексклузивно. (Али, то је моје мишљење; немојте се обазирати на њега.)
Како год, алузије овог фељтона су јасне... А није лако одупрети се утиску да је цела прича покренута ради новинарске жеље за сензационализмом.

Један други дневни лист обележио је годишњицу смрти великог песника текстом „Миљковићева трагедија“, у коме је акценат стављен на откривање природе односа између песника и његових савременика, након додељивања Октобарске награде Б. Миљковићу. Аутор текста између осталог каже:

„Прескаче се велики скандал у књижевној чаршији, из којег је Б. М. изашао као трагична жртва. После додељивања Октобарске награде Бранку Миљковићу, једне вечери је у Клубу књижевника група писаца и пријатеља напала награђеног да се продао режиму, а он је (прилично пијан) прихватио понуду да јавно врати награду.
Одмах је нађен празан лист хартије, Бранкову изјаву је песник Бранко В. Радичевић однео у редакцију „Дуге”. Ујутро је Миљковић јурнуо да повуче изјаву, али му је речено да је закаснио (што је била лаж). Десетак Бранкових пријатеља и критичара јавно га је због тога облатило.
Посрамљен, утекао је у Загреб, где су му уточиште пружили Звонимир Голоб и Ирена Вркљан. Једног јутра је његово тело нађено поред неког периферијског бирцуза.
Двадесетак година касније, кад су већ поремећени односи са Хрватском, јавили су се накнадни тумачи (међу њима и песник Т. Младеновић) тврдећи да су га убили хрватски националисти. Удео београдске књижевне чаршије је забашурен до данас, како треба“.

* * *
Шта је истина, знао је песник у тренутку одласка. Ми у свему можемо видети оно што желимо да видимо. Овакве спекулације непотребне су свакоме ко чита Миљковићеву поезију, јер, иако мртав живи кроз своје стихове, кроз прејаку Реч коју је оставио за собом. Његова поезија живи и живеће, утолико већа уколико је већи утисак да „исто је певати и умирати“. И живети.

Песника видимо кроз стихове и њихов смисао. Снага Бранка Миљковића никако није у његовој смрти, него ономе што је чинио његов живот; његове речи; он сам и вечна ватра у којој је изгорео, у коју се претворио.

Погледајте и:
Фрагменти о поетици Бранка Миљковића
Изабране песме Бранка Миљковића

4 comments:

  1. Hvala ti na ponovnom podsećanju na našeg velikog pesnika Branka Miljkovića.

    ReplyDelete
  2. Branislava, sve čestitke tvom nastojanju u potrazi za istinom i "neostavljanju mira tajnama", koje u ovom slučaju ne mogu imati prava na nerazotkrivanje.
    Tvoj članak jeste nepristrastan, ali ja sasvim dobro čujem unutrašnji monolog, pa je u tom smislu, još veće zadovoljstvo pročitati ga.

    I, da, u pravu si. On će uvek živeti. I onda, kada ni nas više ne bude bilo.

    ReplyDelete
  3. Retka Zverka, nema na čemu.
    Ćakulanje, nisam ovim tekstom htela da tragam za istinom, ne umem ja to; nego samo da podelim sa vama (ili da zabeležim za sebe) ono što mi je privuklo pažnju. Neka svako izvuče zaključak imaju li ti članci po dnevnim novinama udela u traganju za istinom. Drago mi je da si razumela ono što sam htela reći (o odnosu prolaznosti i večnosti, pesnika i poezije), i da smo istomišljenice u tome.

    ReplyDelete
  4. Anonymous8/10/12 11:49

    VELIKA JE RADOST MOJA AKO SE MILJKOVIC NIJE UBIO JER TAKO MOZEMO DA SE
    MOLIMO BOGU ZA NJEGA SA NADOM DA CE GA SPASTI PA ONDA MOZEMO DA SE POZNAMO SA NJIM.

    BOG POSTOJI,ALI GA MI NE MOZEMO VIDETI.
    BOG ZAISTA POSTOJI I U TO CE SE SVAKO OD NAS UVERITI KADA DODJE DAN SMRTI.
    BOG POSTOJI I TO NAS TESI JER TADA ZNAMO DA NIKADA NECEMO UMRETI.
    BOG POSTOJI I MI GA NE MOZEMO SPOZNATI RAZUMOM JER SE ON SRCEM SPOZNAJE.
    AKO VOLITE MOLJKOVICA MOLITE SE DA GA GOSPOD BOG POMENE U CARSTVU SVOM I ONDA CEMO GA VIDETI.
    TAKO DOKAZIMO DA ZAISTA VOLIMO MILJKOVICA.
    BOG S VAMA.

    ReplyDelete