01/10/2011

Забрањене књиге



Censorship is telling a man he can't have a steak just because a baby can't chew it.
- Mark Twain -

Од 1982. године под слоганом „Учите, не спаљујте!“ (Learn, not burn!) у САД обележава се Недеља забрањених књига (Banned Books Week), која је ове године трајала од 24. септембра до 1. октобра. А све зарад ширења свести о слободи читања.

Књига постоји док постоји текст. Забрањена књига је она чији се материјал уклања или уништава. С друге стране, може јој се ограничити приступ и слобода ширења, продаје и читања. Такве књиге се уклањају из библиотека, или школских програма. Сама забрана је резултат некога ко се поставља изван оквира спонтаног развоја мисли и друштва. Цензурисање књига је увек политички, религиозно или етички обојено. При томе, често се оправдање налази у утицају који те спорне књиге могу имати на потомство, или шире народне масе, које би могле да преобликују свој приступ животу на основу онога што писац потенцира кроз свој (метафоричко-алегоријски) текст. Е, сад, ако је нека књига забрањена, велика је вероватноћа да је баш она вредна читања, јер показује нове, могуће путеве, и на тај начин опонира власти, односно некој верској институцији, па се поставља питање границе слобода појединца у одлучивању шта ће, а шта не да реципира.

flickr.com/florian_b
Шта је подобно, а шта не, може се наћи и у Индексу забрањених књига Римокатоличке цркве који је 1559. издао папа Павле IV (Index librorum prohibitorumПопис забрањених књига). Читање дела са овог списка било је забрањено католичким верницима све до 1967. када је Индекс престао да се попуњава. На ову црну листу доспела су дела Коперника, Кеплера, француских енциклопедиста, а један од последњих унетих на листу био је Жан Пол Сартр.

Као један од последњих примера како се религија уплиће у секуларну државу и књижевна питања, наилазимо на предлог да се у Русији забране Набоков и Маркес. Наиме, „Лолита“ и „Сто година самоће“ су, како се наводи, дела која на романсиран начин представљају „перверзне страсти и чине људе несрећнима“.



Пре извесног времена била је покренута прича око прихватљивости Твеновог „Хаклбери Фина“ и расистичких импликација које ово дело носи. Данас читам да је једно друго дело Марка Твена, „Евин дневник“, илустровани роман чија је тема прича о рајском врту из перспективе прве библијске жене, а забрањен 1906. године, добио дозволу да може да се врати на полице.

Гора ствар од цензурисања на основу религиозних или моралних ставова, може бити цензура под идеолошким притиском који најчешће спроводи држава, односно власт жељна манипулације. Власт је кроз историју показивала да је, независно од географског положаја и историјског тренутка, спремна да забрани дела која је критикују, срамоте или на било који други начин угрожавају. Конкретно, и на овим просторима, нарочито након Другог светског рата, постојали су критичари који су оправдавали или оспоравали излажење појединих дела. На срећу, чини се да та, како је називају, вулгарна догматска политика оспоравања уметности по политичкој или идеолошкој основи, иако још присутна, нема више отворено упориште међу читаоцима. Мада, у неким земљама власт и даље намеће шта је морално читати на основу пишчевих личних уверења и поступака (нпр. у Ирану је јануара ове године забрањена књига П. Коеља). Списак књига које су биле забрањиване кроз историју је широк, а укључује и дела као што су: Кандид, Дневник Ане Франк, Владалац, Фаренхајт 451, Врли нови свет, Мадам Бовари, Лолита, 1984, Уликс, Доктор Живаго. (Више погледајте на следећем линку)

Под плаштом морала и исправног утицаја на друштво и његов развој, често су на удару цензора и дела дечје литературе. Нека од дела класичне дечје књижевности која су била забрањивана у појединим државама, или се расправљало о њиховој подобности су: бајке браће Грим, „Алиса у земљи чуда“, као и неке од бајки Х. К. Андерсена, али и „Хари Потер“.

Не прође много времена, а да не осване вест о неком од књижевних дела о чијем моралном или друштвеном утицају се расправља. Различите културе, државе, религије одражавају свој однос према писаној речи дефинишући своје ставове на основу догматског или идеолошког уверења шта је исправно, а шта не. У суштини теме које се провлаче као спорне су увек исте: сексуалност, расизам, наркоманија, положај човека у друштву. С тим у вези, неко може поставити и питање да ли је некакав вид цензуре ипак потребан? Да ли је у реду допустити свакоме да објављује шта му је воља, ширећи при томе можда и говор мржње или неке своје принципе који се косе са цивилизацијским тековинама? И колико је човек у стању да препозна естетске или етичке вредности самог текста.

Ипак, омогућити људима да читају шта желе, значи дати им слободу да сами дођу до закључка и развију сопствене ставове. Развију критичко мишљење које је један од предуслова политички и морално одговорног друштва.

3 comments:

  1. Odličan post! Naveo me je na razmišljanje.
    Kad je Mihail Bahtin bio na početku studija, profesor im je dao spisak poželjne literature, kao i one oko koje "ne bi trebalo da se zamaraju jer će naići na gomilu gluposti". Mlad čovek, naravno, posegne za zabranjenim voćem i - oduševi se.
    I Zenon Kosidovski je izjavio kako su na njega "najviše uticale knjige koje su drugi odbacili".

    ReplyDelete
  2. Miljo, hvala :)
    A Bahtinov profesor, haha, pa šta im je davao ovaj drugi spisak knjiga, sem ako i sam (podsvesno) nije želeo da im kaže da i te knjige stoje na raspolaganju za čitanje ;)

    ReplyDelete
  3. Лепо речено. Углавном цензурисане ствари садрже неку истину коју би требало сакрити од масе да би се одржала контрола над њом. Осим кад је чиста, неукусна вулгарност и вређање у питању, некако сам одувек био против.

    ReplyDelete