Дан матерњег језика

21. фебруар је 1999. године УНЕСКО прогласио Међународним даном матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични језик. Циљ обележавања овог дана је промовисање језичке културе, као и вишејезичности. Дакле, свако има право на употребу матерњег језика, као и испуњење потребе његовог очувања.

Обележавање Дана матерњег језика у свету, ваљда, иде у прилог чињеници да је очување језика (небитно да ли је у питању мањински или већински народ) једно од већих задатака сваке државе. А шта држава чини по том питању? Шта Србија чини не би ли сачувала језик од нестајања, искварених реченица, некада непотребних туђица, погрешне употребе писма...

Следе нека моја прошлогодишња запажања.

Милош Црњански: „Суматра“

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

95 година ДАДЕ

ДАДА: „дрвени коњић“

„ДАДА НЕ ЗНАЧИ НИШТА“.

Тристан Цара

У покушајима да се дефинише нејасност и „незначење“ ове речи, произлази и њено основно значење, а то је: одређено стање духа који у односу на сва постојећа правила и функције преферира спонтаност, а то значи и слободу.

Цара предлаже да ДАДА крене новим путем, да се не осврће на постојеће околности, премда су те околности главно правдање револта који је дадаизам доносио. Он не одустаје од жустрине којом прокламује гађење и негацију вредности, презир према институцијама.

Дадаизам се као покрет уобличио у Цириху 1916. као синтеза кубистичких, футуристичких и експресиоинистичких тенденција. То је била „уметност без папуча“ (Т. Цара) и још више антиуметност са паролом:

„Ми смо против свих принципа, уметност је апотекарски продукт за будале. Све што је бесмисленије, утолико је боље... Дада неће ништа, ништа, ништа. Он ствара нешто само зато да би публика рекла: ми не разумемо ништа, ништа, ништа. Дадаисти сами не представљају ништа,н ишта, ништа, и без сумње, они неће постићи ништа, ништа, ништа.“

Поред обрачуна са академском уметношћу, дадаисти се обрачунавају и са грађанском мизеријом и хистеријом рата. Они су за негацију свих шаблона и равни очекивања, као и против било каквог уметничког идеала, а своју уметност воде ка заоштравању кубистичких и футуристичких „трију принципа: брутализма, симултанизма и новог материјала у сликарству“.

Сајтови за писање

Пишете. Ако то није само у „терапеутске сврхе“, можда би требало размислити и о објављивању. Где се све може објавити песма, прича, цртица, есеј?

Да занемаримо овога пута књижевне часописе и осврнемо се на слободан простор интернета. Видимо га као двојаку варијанту једне ствари. Иако је могуће стварати књижевно дело са посебним карактеристикама, као креативни производ мултимедијалности, хипертекста и интерактивности, интернет се на првом месту користи са циљем да се путем њега објави неки поетски или прозни текст. С једне стране увек су ту блогови или е-дневници, или индивидуалне странице. С друге, слободан приступ у објављивању оличен је у виду сајтова на којима је дозвољен приступ свима који желе да публикују свој рад.