26/07/2011

О Бранку Миљковићу (... и другима)

Познаник мог познаника је зими ишао у кошуљи кратких рукава. Држао је отворене прозоре и на минус десет. Када су га питали зашто то чини, одговорио је: „Желим да се разболим и умрем млад, као сви велики песници“. Превише је примера који могу да оправдају ову његову тезу.

Млад песник. Неки млади песници по годинама, зрели су по својој поетици. Године су варљива карактеристика нечије егзистенције.

* * *
Пре 50 година умро је принц песника. Имао је 27 година.

Петар Џаџић своју књигу посвећену Бранку Миљковићу започиње речима:

„Песник Бранко Миљковић живео је двадесет и седам година: много је хтео и много започео. Покошен на самом прагу зрелости, прикључио се великој породици прерано изгубљених наших песника, остављајући нам горак утисак да му је зенит остварења испод вертикале могућности, делећи и у томе оно „једно опште“ заједничке судбине многих својих претходника. Сагорео је брзо, у сангвиничкој сталној напетости која је узела фаталан обрт, у великом, опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти, посвећен без остатка загонетном чвору који сплиће основна питања живота и разлога да се живи, смрти и муклих дозива ноћи, бића и небића. Да поезија за њега није била само средство израза већ и начин живљења, судбоносна обавеза, да су изговорене речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива“.
(Петар Џаџић: „Бранко Миљковић или неукротива реч“, Просвета, Београд, 1965)

08/07/2011

Станар

Никада није био задовољан оним што му се нудило.
Иако је град био обасјан светлошћу уличних лампи, он је упалио свећу.

by Éole

05/07/2011

Тамо где су биле куће, сада су њиве

Тамо где су њиве, ничу гробља...

- Бато, па где сте ви до сада? Ја вас чекала, чекала, Јеја се забринула већ је три пута звала. Добродошли ми!
- Ево нас, нисмо могли пре. Мала је дуго спавала. Како си ми ти Зорице?
- Ма, ето... Живим још колико могу. Ја се забринула, мислила сам да ћете раније кренути. Спремила сам доручак: питу. И пилетину сам испекла, да буде врућа када дођете. А сада се охладила. Еј, Бато мој! – сета и осмех захвалности испунили су добродошлицу.

Сеоска тишина је тупо испунила слух. После два сата вожње стигли смо у јужни Банат. 30 километара оронулог пута кроз атар, пролазак кроз два села о којима је прича увек почетак једног ламента над изгубљеним временом, закопаним животима - били су довољни за увод у дан који нас је чекао.

Муве су се вртеле у круг око избледелог грла за сијалицу. Конка је одисала старим ваздухом. Машински везен столњак из седамдесетих година XX века, белео се на малом столу око кога су биле поређане дрвене хоклице. Зарђала бунарска пумпа у углу просторије подсећала је на време када је летња кухиња била средишње место дома, где се породица окупљала пре и после рада у пољу.

- Хајде у кућу да једете!
- Нисмо гладни, доручковали смо пре него што ћемо поћи. Седи са нама да причамо.
- Не, не! Хајте у велику кућу.