07/02/2012

Јован Христић: Федру


И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

No comments:

Post a Comment