09/08/2012

Sitonija

Zrikavci zriču, na plavom zrcalu Sunce se ogleda...

Možda je ovo još jedan suvišan tekst, ali negde se javlja sumnja da će jesen doneti neke ružne misli, da će nam zima biti hladnija nego prethodna, da ćemo kroz narednu godinu proći nekako neopaženo, žmureći ili gledajući u jednu jedinu tačku kao cilj opstanka, dok se kola kreću nizbrdo.

Ili je u pitanju samo trenutak kada postanemo svesni da će naši doživljaji polako izbledeti pred naletom nekih novih momenata.



... Sunce nas je dočekalo na ulasku u Grčku. Ponovo autoput i gužva. Vozimo se natovarenim autom i pazimo da ne promašimo neko važno skretanje. Na zadnjem sedištu čuje se krckanje keksa. I pitanje:
- A jesmo stigli?
- Nismo još.
- A kada ćemo?
- Još malo. Kad vidiš šumu, stigli smo.
- A koju šumu?
- Strpi se još malo.
- Želim da mi pustiš moju muziku!
Ubacujemo kompilaciju „za smirenje“, „neka-se-nađe-ako-ništa-više-ne-upali“. Pevamo i jurimo. Gužva se smiruje i polako ižčezava, a put se sužava.

I dalje smo u koloni vozila. Nekima se baš žuri, pa obilaze i preko duple linije. Kolona poput šarene gusenice kreće se krivudavom magistralom, a svi jedva čekaju da se spuste do vode i odahnu. Da zaborave, speru brige i znoj, i ugrabe od života tih nekoliko dana.

Ugledali smo i prve borove. Zeleno i plavo se prepliću u igri svetlosti i senki. Sada smo blizu. Evo je i šuma. Mirišu četinari. Sitonija.
- A jesmo sad sigli? - čulo se poslednji put pitanje sa zadnjeg sedišta.


Predstavnik agencije: momak zajapuren, vidno umoran i na ivici nerava, preplanuo, dočekuje nas rečima kako je užasno toplo (što nama i odgovara; ostavili smo za sobom kišu) i da ima previše komaraca koji dolaze iz borove šume kroz koju smo malopre prošli. Objašnjava mehanizam komarnika, kao i razloge zašto ih meštani ne prskaju: kao da ih opravdava, a u sebi psuje, preuzima ulogu domaćina i izvinjava se za sve „propuste“. Smeškamo se i klimamo glavom, sve u nadi da će nas brže napustiti. Čekamo da konačno izađe, a mi se sjurimo do vode.

Ulica se spušta do mora. Nailazimo na park, kraj staze i stepenište. Silazimo polako, jednu po jednu stepenicu, iznad kojih se nadvio stari bor pa ih svojim hladom pripitomio. Plaža: blago razočarenje jer nam je sunce iza leđa utonulo za brdo. Ali dobro: voda je čista. Pesak je mek. Gužve nema.

Na plaži smo dočekali noć. Toplo je. Zvukovi se mešaju. Žamor u daljini, šum talasa, i zrikavci, glasniji nego ikada. Slani mirisi dozivaju u sećanje preživljena letovanja. Na putu ka hotelu, upoznajemo celo selo: par prodavničica, dve voćare, dečja igrališta i seosku crkvu sa satom koji će nas opominjati zvonjavom na svaki pun sat. Meštani su gostoljubivi: vidi se da im turizam nije jedina uzdanica, imaju svoje maslinjake i pčelinjake...

Naredne dane delimo sa morem, zrikavcima i suncem... Daleko od nas samih. Um se bistri, voda ispira sve ružno. Svako gnjuranje istiskuje balast nepotrebnih jedinica gluposti.

Obilazimo plaže u okolini mesta: Kalogria - najlepši zalasci sunca, Lagomandra - najjači mirisi mora, Karidi - najmekši pesak, raj za decu. (Cela istočna i južna obala ostale su neotkrivene). Na svakom koraku nudi se voće: nikada slađe trešnje, minijaturne lubenice, u isto vreme dinje, jagode i šljive. Masline pakovane na bezbroj načina. Med od narandžinog cveta. Uveče šetamo parkom i duž mora, a pred spavanje: igralište i hladno pivo. Pa tako u krug. Dok se ne potroše svi dani. A onda...



Već nekoliko nedelja sedim ispred monitora, a deo mene je ostao tamo negde, zagledan u nedogled spokoja...

I na kraju: otkud u nama čežnja za dalekim mestima? Zašto se smisao nazire iza pučine koju želimo pomilovati pogledom barem jednom godišnje, kada svakog dana putujemo zagledani u široki horizonti panonske ravnice kojoj isto tako ne vidimo kraja? Da li je čovek kompletan tek kada se nađe pred nepoznatim, nedostožnim plavetnilom, kao odjekom onog prirodnog osećaja neizvesnosti koji je sa savremenim načinom života nestao, ili je takav način razmišljanja upravo posledica tog istog života...?

13 comments:

  1. Било ми је задовољство, уживао сам у ових пар реченица. Ненаписане сам једноставно сам измислио. И вјеруј ми, као да сам био на одмору. А ове године ми одмор стварно недостаје. Због дуже болести сам углавном код различитих лијечника, и све тако укруг...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Vam. Nadam se da će se situacija kod Vas uskoro promeniti i da ćete krenuti put ozdravljenja.

      Delete
  2. Branislava, hvala za potsećanje. Davno sam letovala u Kalamiciju, na samom vrhu (ili dnu) Sitonije. Tada je to bilo malo selo sa nekoliko starih ribarskih kuća, jednom prodavnicom, jednom tavrenom, jednom "vilom" sa apartmanima i jednim malim kampom koga je držala naša Bosanka, udata za Grka. Pošto smo slučajno banuli i jednostavno hteli da ostanemo nije druge bilo nego da nas vlasnik taverne primi u goste i da jednu svoju sobu na korišćenje. Imali smo utisak da smo došli u posetu rođacima. Pored te uvale sa divnom plažom i mekim sitnim peskom bile su još dve male uvale, divlje, do kojih se moglo doći jedino kozjim stazama preko brda. More tirkizno plavo. Mirisi kojih nema nema u ostalom delu Grčke. Osim ronilačkig kluba koji je okupljao uglavnom Italijane, turista je bilo toliko da ih jednim pogledom možeš prebrojati. Svako veče smo obilazili po jedno novo mesto. Bio je to odmor bez plana i ograničenja koliko ćemo ostati, jer svi planovi koje smo poneli sa sobom iz Beograda u međuvremenu su nestali negde u mirisima borovih šuma Sitonije.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Odmor je najlepši kada se ne planira i kada se provede negde, u nekom mestu koje nije turistički eksploatisano i koje odiše nekim svojim životom i jednostavnošću.

      Delete
  3. Anonymous10/8/12 12:16

    Pre dvadeset godina smo sa cetvorogodisnjim sinom prvi put letovali u Metamorfozis-u.Otada skoro svake godine odlazimo kod istih grka a Sitoniju i njene plaze jednostavno obozavamo.Poslednjih nekoliko godina letujemo u junu i septembru.Bitno je izbeci guzve. Osecaj da cemo sve to iz juna ponoviti ali sada pod septembarskim suncem i morem i plazama daje na jos vecem znacaju ponovnom odlazku.Ove godine hit Fava beach.Poznato nam je i to- jel smo stigli- pa kada ce mo- itd.samo sto se sada toga secamo sa nostalgijom.Normalno sin sada letuje sa devojkom i drustvom.Na letovanje sa njim nas najvise potseca deciji parkic na obali pod ogromnim borovima i koji se od tada nije mnogo promenio osim sto su tu sada neki novi klinci.Pozdrav! Pedja slikar

    ReplyDelete
    Replies
    1. Da, to dečje igralište i parkić pored mora su kao zaštitni znak Metamorfozisa. Pozdrav i Vama, Peđa!

      Delete
  4. Na trenutak sam se nasla na nekom lepsem mestu,pocela da sanjarim o nedostiznom,prepustila se uzivanju :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ono što se danas čini nedostižnim, sutra možda postane stvarnost ;)

      Delete
  5. Sitnija je moja velika ljubav. Ove godine sam je izneverio. Našao sam ljubavnice na jonskoj obali i među jonskim ostrvima (Lefkada, Kefalonija, Itaka, Skorpios). Jutros sam se vratio. Resetovanje mi teško pada.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Uh, povratak... Trudim se da što duže osvežavam utiske sa puta: kao otpor prema onome što me je ovde dočekalo, ili kao nada u neka nova putovanja.

      Delete
  6. Mmm... Sitonija... Citam i vec osecam miris borova

    ReplyDelete
  7. Sitonija? Ne postoji mesto sa toliko lepih plaža na tako malom prostoru.
    Ni jedan deo Grčke ne nudi toliko lepote kao Sitonija

    ReplyDelete