19/03/2013

Provincija

Vreme se meškolji. Oblaci nad blatnjavim ulicama zaklanjaju ionako stidljivo sunce. Sneg kao apstraktni pojam. Sve je ovu zimu navelo na preljubu.

Mala mesta. Mesta u unutrašnjosti. Neko ih naziva provincijama. 

Provincija, -e, ž. [lat. provincia] 1. područje izvan glavnog grada, unutrašnjost 2. a. ist. u Rimskom Carstvu područje pod upravom predstavnika centralne carske vlasti. b. pokrajina, oblast 3. u katoličkoj crkvi, nekoliko biskupija pod upravom jedne nadbiskupije 4. fig. kulturna zaostalost, malograđanština. (Veliki rečnik stranih reči i izraza, 2007)


Sreda je, veče. Biblioteka organizuje promociju knjige pisca koji je prvi put došao u ovo mesto. Za njega znaju malobrojni ljudi koji vole da čitaju. Poeziju. Ume da piše. Njegovo pisanje je angažovano: misli da je nemoguće ostati izvan okvira politike. Kaže da je sve umetnost, da je samim tim i politika umetnost. Na stranu što je i sam član partije... Na stranu sve. 

Književno veče u provinciji - kao provincija sama. Ulazi organizator sa rečima: "Da vidim koliko vas je... Dobro... Mhm... O, zdravo! Ćao! Dobro veče! Gimnazijalci su stigli? A tu ste... Sačekaćemo još jedan razred hemijske škole, pa ćemo početi". 

Svi ti ljudi koji čine publiku, mladi ljudi, došli su po nalogu. Grad od oko 75000 stanovnika ne može da popuni salu od pedesetak mesta. U okvir pripreme programa našao se poziv srednjoškolcima koji će dobiti kod profesorke plus zato što su došli da "statiraju". Bila je tu i nekolicina izgubljenih slučajeva stanovništva preko 30. Našli svoje mesto u poslednjem redu i ćute. 

Kultura živi u ljudima. Što je manja poseta izložbama, promocijama ili predstavama, veća je verovatnoća da su ljudi, a samim tim i grad, bliži nestajanju: jednoj tihoj smrti koje niko neće biti svestan - jer se od kulture ne živi. (I svi ti ljudi koji se pri spominjanju kulture, pozivaju na Gebelsa, i njegovo "hvatanje za pištolj"... Tišina!) Radnici u kulturi, ili izobličeni u birokrate, ili nedovoljno motivisani (obrazovani, informisani) da bilo šta pokrenu (pa organizuju kao kulturnu manifestaciju npr. plivanje za bogojavljenski krst), ili neuki da od ove oblasti naprave "biznis" koji će "prodati proizvod" - učestvuju u tom nečujnom ubistvu jednog kolektivnog bića. A država, naravno, to niti vidi niti je interesuje: ona je kroz svoj budžet za kulturu rekla sve. 

Poruka koja se šalje: kulturi je mesto (u slučaju da ga ipak nađe) u prestonici. Sve izvan toga je sitan ulov po kojeg entuzijaste. Elitizam u kulturi se ne ogleda toliko u njenom akademskom obličju, već prvenstveno u lokalnom određenju. Mala mesta, po prirodi, moraju da se bore za publiku, a samim tim i sadržaje. Od urbanih sredina se očekuje nešto drugo. Nešto više od posete rođaka i prijatelja promociji knjige pesama. A to gradovi u unutrašnjosti ne pružaju. Zato je provincijalizam njihovo glavno obeležje, ali ne kao prostorna kvalifikacija, nego kao - malograđanština. 

Onaj pesnik s početka, počastvovan je mladom publikom. Misli: ima nade za ovu zemlju. Njega su, kasnije, možda obavestili da je publika tako mlada ne zato što su mladi ljudi prirodno zainteresovani za poeziju, nego zato što im je priprećeno da će dobiti neopravdan čas ako ne budu došli u zakazano vreme. On ne zna da neko drugi na njegovom mestu nije dobio ni takav "štimung", i da je svoje pesme čitao u praznoj sali dvojici slučajnih prolaznika koji su se u datom momentu tu zatekli sklanjajući se od kiše. 

(Istina: nisu sale baš uvek prazne - znate, nekada su gosti političari, nekada pevačice, a nekada poznata lica TV programa. Jer danas svako može da objavi svoja pisanija. Ali ne i da bude pisac.)

* * *
Sasvim slučajno i nezavisno od prethodne priče, danas sam preko jednog portala naišla na ovaj video koji sadrži poziv Bitef teatra na tribinu "Kulturna politika u Srbiji". Zanimljiva pitanja, zanimljivi izlagači i učesnici. 23. mart, 12:00.

4 comments:

  1. Одушевили сте ме... Тако је то са културом, нарученим пјесницима и "присилној публици" у тзв."провинцији"-

    Наручени млади пјесник пече занат, скупља поене и припрема се за "мало већи задатак/zalogaj", који ће кад-тад да добије (на крају крајева, има он "братију", која га за то стручно обучава). А кад освоји "главни град", покупиће све награде... Е видите, то ми је некако превише познато (остало ваљда од старог система или боље речено, није се никад ни мијењало).

    интересантан линк:http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Ziri-piscevih-prijatelja.sr.html

    Присиљена публика (школарци) се уче од малена, да без "погуравања и улизивања" нема ничег. а тиме је загарантовано функционисање досадашњег система. "Промјена" остаје и даље само ријеч - мисаона именица - без икаквог одређенијег и ближег значења. А и зашто би? И какав значај има уопште изјава "отишао Мика а дошао Жика", кад ионако све остаје исто...

    "Провинција" остаје/постаје провинцијом, нашим односом према средини у којој живимо. Ако је добро осмислимо и организујемо, ако се трудимо и радимо да мјесто оживимо... и у томе успијемо, онда нам је сасвим свеједно како нас зову они из "главног града"... Али ако подлегнемо, и сами је на "провинцију" осудимо (сами је тако именујемо), онда и нећемо имати шта да жањемо, а још мање "кусамо"...

    ... немам тај проблем. Пишем из потребе, јер ме на то моја душа "тјера". Објавим у блогу, па ко прочита. Нит ја силим публику, нити она мене. Прави слободни умјетник... и непознат наравно.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Problem sa kulturom ovde je što se previše oslanja na institucije, i retko izlazi iz okvira koji su zacrtani budžetom, ne vodeći pri tome računa o stvarnim potrebama stanovništva.
      A taj književni svet o kojem piše Todorović, je ona druga (u stvari prva) strana. Ispada kakvi su stvaraoci, takva je i publika. U tom smislu, svako zaslužuje mesto gde se nalazi. Na kraju i jeste najbolje biti slobodan i nezavisan.

      Delete
  2. Zacarani je to krug - kulturna zbivanja ovise o odjeku publike - mala sredina znaci manje publike i manje dogadjanja. No, i mali gradovi mogu uciniti puno da njeguju lokalni talent i interes za kulturu - na primjer, mali irski gradic Kilkenny u Irskoj ima svega 25,000 stanovnika, pa usprkos tome organizira pregrst festivala koje posjecuju cak i Dublinjani. Treba dobro procijeniti sto je dobro za gradic, kakve manifestacije, koliko je potrebno uloziti, a koliko potencijalno zaraditi. Ljudi mozda zive u malom mjestu, no to ne znaci da moraju biti i malogradjani. Ispricavam se sto usporedjujem situaciju koju ste opisali sa Irskom, ali... na kraju krajeva, zasto ne?

    ReplyDelete
    Replies
    1. Poređenja su uvek dobrodošla. Šta možemo saznati o sebi ako se ne trudimo upoznati druge? :)

      Delete