Thursday, December 30

Proglas

Ideja da čovek nailazi na poeziju ma gde da krene, čini je vitalističkom. Šetajući ulicama, zapažamo fraze i rečenice koje odjekuju u mozgovima jer smo ih hiljadu puta čuli: na radiju, TV-u, u prolazu. Vizuelne predstave sa bilborda, svetlećih reklama, ili plakata u izlozima, puštaju korene u podsvesti i čine nas, hteli - ne hteli, izmanipulisanim.

Stihove mnogi pišu, niko ih ne čita. Oni od kojih se očekuje da prožive pesmu, skrajnuti su usred elitističkog pristupa nečemu što je odlika ljudskosti. Približavajući poeziju samo "odabranima", pesnici je udaljavaju od čoveka koji je zauzet svojim egzistencijalnim problemima, razmišljajući kako da dočeka sledeći mesec.

Thursday, December 23

Дис у музици?

Поезија. Мелодија. Музика.
Слој звучања је један од основних разлика између поетског и прозног приступа стварању. Док читамо стихове, прија постојање значајне звуковне стране која се јавља у слуху. Ритам песме пулсира бићем читаоца ако је песма добра. И још дуго остаје сећање на природу речи и њихов темпо смењивања у стиху. На фигуре дикције и раније сам се освртала у неким текстовима.

С друге стране постоји музика. Природна и лака, као супротност речи.

Онда се деси да некоме падне на памет да споји поезију и музику.
Па имамо поезију у музици. Подсетићу на већ споменуте Тишму и Рундека (неко би рекао и М. Младеновић, Штулић, Кебра, Н. Врањковић итд.).
Е, а постоје и они који поезију желе да преточе у чисту мелодију или да направе спој који, руку на срце, често не иде у прилог музичарима, а постојеће стихове само наружи.

Док сам припремала постове о Дису и његовим песмама, наилазила сам и на овакве примере интерпретација песама. Дакле, неки људи који се баве музиком, потрудили су се да пронађу њима адекватан облик неке од Дисових песама, да дају сопствени израз ономе што већ функционише као засебно биће.
О важности или успешности таквог подухвата, можете сами већ створити свој суд. Мој утисак је да оваквим поступком музика губи од стихова. Ако је нешто писано као поезија, чини се, да тако треба и да остане. Такође, текстови писани паралелно са музиком добри су зато што делују у садејству са музичком подлогом - могу и одвојено, али је лепше заједно.

Saturday, December 11

Нирвана

Владислав Петковић Дис: Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

„Тамница“ означава степен преласка не-бића у биће. Поетичку егзистенцију оличену у љубави, налазимо у песми „Можда спава“. Трећи степен представљен је у песми „Нирвана“, у којој долази до напуштања мотива мртве драге и преласка у потпуну резигнацију и ништавило.

Friday, December 3

Интеракција

Иако је претходни пост у основи био посвећен појму хипертекста и његовог деловања на свест човека пред монитором, као и његове евентуалне употребе у књижевном делу, коментари иза њега су се више односили на једну другу, сродну карактеристику својствену било ком виду интернет издаваштва – интерактивност.

интеракција, -е, ж. 1. међусобни утицај, узајамно деловање (природних појава, предмета, људи, друштвених група итд.). 2. физ. Дејство двају или више система једног на други, узајамно дејство двају појава или двају тела.
интерактиван, -вна, -вно 1. који се односи на интеракцију, међусобни утицај. 2. (о рачунарима, електронским медијима и сл.) који делују у два правца, који омогућава међусобну размену. Интерактивна настава која обезбеђује активан однос свих учесника.
(Иван Клајн, Милан Шипка: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007.)

Имајући у виду претходна објашњења, али и спознаја какву већина нас има, интерактивност подразумева двосмерну комуникацију. Њоме порука коју шаље писац наилази на одговор читаоца. Књиге из едиције која се спомињала у коментарима на претходни пост захтевају од читаоца ангажовање, изналажење одговора, како би се фабула развијала.

Friday, November 26

Novo čitanje novog čoveka

Većina ljudi koja će se susresti sa ovim tekstom, ima pojma o značenju hiperteksta. Međutim, postoje i oni koji prvi put razmišljaju o samom izrazu, prethodno ne obraćajući pažnju na prirodu čitanja i funkciju linkova, odnosno veza, sa kojima se susreću pri otvaranju svakog internet pretraživača.

Umberto Eko, u eseju spomenutom u prethodnom postu, kao jednu od osnovnih vrednosti računara i Interneta, vidi upravo u upotrebi hiperteksta. Pri tome, on ne nalazi opravdanje za bojazan da će hipertekst, koji je istovremeno i multimedijalne prirode, onemogućiti dalji napredak i štampanje knjiga. Po njemu, hipertekst je upravo ono što daje nove mogućnost, ono što pruža svojevrsnu novinu u odnosu na priznate i poznate načine čitanja, na koje su se ljudi navikli kroz evoluciju.
Eko hipertekst definiše kao: „višedimenzionalnu mrežu čija se bilo koja tačka ili čvorište potencijalno može povezati sa bilo kojim drugim čvorištem“.

Inače, hipertekstualni model pisanja i čitanja u književnosti bio je moguć i pre upotrebe računara. Sa nelinearnim načinom čitanja sreli smo se i u mnogim delima svetske književnosti koja sežu u dalju prošlost. Zapravo, svaki tekst koji u sebi sadrži različite priče koje se međusobno račvaju ili prepliću, jeste hipertekst. Tako, na primer, možemo da čitamo Bibliju, ili Dekamerona (iz domaće književnosti Pavićev Hazarski rečnik, npr.). Grčki mitovi, takođe funkcionišu po modelu hiperteksta, oseća se povezanost i bliskog između likova i događaja, ma u kojoj priči se nalazili.

Wednesday, November 24

Традиционална књига и технологија

Често се поставља питање: каква је будућност књижевности у ери технолошки развијене цивилизације. Умберто Еко је у једном свом есеју на ту тему, Од Интернета до Гутенберга, из далеке 1996. дао одговор на то питање и закључио:
„Књиге ће остати незаменљиве не само у књижевности, већ и у свим другим наменама где је неопходно пажљиво читање, читање које се не своди на пуки пријем информација, већ подразумева и одговарајуће промишљање и рефлексију“.

Он свој текст почиње подсећањем на Платона и цитатом из његовог Федра о томе како Хермес, коме се према легенди приписује изум вештине писања, своје откриће приказује фараону Тамусу, хвалећи га као нову технику која ће људима омогућити да запамте ствари које би иначе неминовно заборавили. Фараон, међутим, не дели његово одушевљење и подсећа га да је памћење „велики дар човеков који одржавамо живим тако што га непрекидно увежбавамо“ . Писање, као спољашњи механизам, ће, по фараоном мишљењу, људе усмерити у супротном правцу од оног који је до тада био једини прихватљив, при чему они неће користити своје унутрашње настојање и вежбати памћење, већ ће се препустити моћи новог изума.

Saturday, November 20

Lazina onlajn ljubav

Laza je voleo da isprobava nove stvari. Želeo je da u život unosi promene, naivno razmišljajući da će ga to obogatiti nekim novim iskustvom. S druge strane, nije uspevao da se snađe u okolini u realnom svetu. Onako smušen, dozvoljavao je da se mnogi poigravaju njegovim životom.

Želeći da stvori svoj kutak, svoje parče sveta, sve je više živeo na društvenim mrežama, a otvorio je i svoj blog: Lazalog, doduše više da bi objavljivao svoju umetnost, nego bilo šta drugo. Udaljavajući se od stvarnog sveta, uplitao se u nove situacije za koje nije znao da li su realnost ili fikcija.

... (jedan Larijev blogpost, radna verzija)
Uz zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku, stigla mi je i poruka u kojoj je preslatka plavušica, Kasija Popov, rekla da me je letos videla na reci, i da bi volela da se upoznamo. Reče i da joj se strašno svidela moja profil slika: onako sa plavim okicama, razbarušene kose - lepo se videlo da sam nekakav umetnik. I time me je prisvojila. Dvoumio sam se da li da prihvatim njen zahtev, ipak, ne znam ni ko je, ni odakle je. A bila je preslatka... Šta da radim, muški poriv je u meni narastao.

Iako nisam neki socijalan tip, volim da sklapam nova poznanstva, mislim i da je to dobro za moju inspiraciju (kažu treba je tražiti u životu a ne u knjigama). Dobro, ovo nije bio pravi život, al' ajde. Ono što nisam znao jeste da taj život koji nije stvaran, može da preraste u čudovišnu zavisnost.

Prvo smo razmenjivali aplikacije: koje inače mrzim, ali, rekoh sebi, šta fali, devojka je slatka, možda i bude nešto! I nisam pogrešio: te debilne sličice su me približile osobi koju sam svakim danom sve više osećao kao svoju drugu polovinu. Poljupci, srca i zagrljaji su prštali na sve strane. Kada bih bio sa ortacima u kraju, postajalo mi je muka pri pomisli na FB. Međutim, čim bih se vratio u svoju sobu, grabio sam od vremena, šaljući što više virtuelnih poljubaca.

Ljudi moji, koliko sam samo vremena potrošio razmišljajući o njoj! Postojao je neki neobjašnjiv impuls na svakoj fotografiji, u svakoj njenoj reči: kao da je to ono pravo. Potpuno neobjašnjivo. Lajkovao sma svaki njen link, komentarisao fotografije, trudio se da je tagujem u postovima (grizao se što ona mene taguje u nekim svojim bljuvotinama; bilo me sramota pred ortacima). Njene slatke reči hvale i komplimenata su mi odzvanjale, čineći da se osećam posebno. Usledile su i razmene poruka i čet: a kakav je samo sadržaj bio u njima! Na moju jednu, ona je dodavala tri svoje. Zaboravio sam na sve devojke iz škole i kraja. Želeo sam da je upoznam. Tako sam želeo!

Ali, kurva me iskulirala. Posle sedmog poziva rekla je: "Sad kada sam te upoznala, ne mogu da zamislim šta bih još pričala sa tobom. U stvari, činiš me nervoznom, a uz to si i klinac. Mislim da ovako neće ići dalje." Posle pola sata nije je više bilo na listi mojih frendova.

Tada sam pukao! Inspiracija mi je, konačno, počela nadolaziti: ljubavne pesme su se nizale jedna za drugom. Uživao sam u tom bolu, a u isto vreme sam i želeo smrt. Shvatio sam šta su Eros i Tanatos.

Ta tri meseca, koliko smo se vukli po Fejsu, bila su najlepša, i najteža u mom životu. Hteo sam da poludim. Na sreću, ortak Toša se našao, kao i uvek, tu da me razuveri i smiri. Da nije bilo razgovora sa njim, ne znam kako bih sve prošao, jer se nijednom nisam upitao da li je Kasija stvarna. Šta ako ona ne postoji, šta ako sam se zaljubio u fikciju?
...

Laza je teško prešao preko svoje prve virtuelne ljubavi. To iskustvo pomutilo je sva osećanja i probudilo sumnju u svakog čoveka kojeg je upoznao u onlajn svetu. Počeo je da se pita ko su stvarni ljudi, a ko digitalni likovi sa Fejsbuka, Tvitera, i da li je njegov blog stvaran ili i njega čitaju imaginarna imena.


Najgore od svega je bilo to što se Tošina pretpostavka da je Kasija Popov izmišljen profil, ispostavila potpuno tačnom. Devojka koja se tako predstavljala je zapravo bila Leposava, komšinica sa šestog sprata. Žena u kasnim pedesetim godinama koja, kao svaka komšinica sa velikim K, nije imala pametnija posla, nego da se uvlači u tuđe živote i nadgleda ih sa strane. Ona je u svojoj zlobi i zavisti, želela da se poigra sa klincem iz komšiluka čija je rođena sestra raskinula vezu sa njenim sinom jedincem pre 10 godina, te je ovaj nije ni dan danas preboleo, i živi bez ikakve zainteresovanosti za suprotan pol.

Leposava je nahranivši svoju sujetu uspela da se barem na trenutak oseti kao pobednik koji je vratio milo za drago. Osvetu je sprovela u delo bez znanja svog sina i bilo koga drugog. Samo bi povremeno, u mimohodu, na ulazu u zgradu, sretnuvši se sa Lazinim roditeljima, dobacivala zlobnu aluziju na neku od Lazinih priči koje je saznala četujući sa njim u doba Kasijine i njegove velike ljubavi.

***
Ovo je odgovor na pokrenutu igru Onlajn Bildungsroman

Wednesday, November 17

Дис и Скерлић

Владислав Петковић Дис
 Модерна је означила раскид са традиционалном лириком заноса српске романтичарске оријентације. Она је преокренула развој поезије ка западној литератури, нарочито француској, парнасовској, истичући у први план ларпурлартизам сваког вида стваралаштва и искључиво естетски принцип посматрања књижевног дела. С друге стране постојала је тежња да се изврши „демократизација уметности“, и књижевности се припише одлика друштвено-моралног утилитаризма, оспоравајући на тај начин било какву сумњу у суштину човекове егзистенције, а уздижући оптимизам као једини друштвено прихватљиви образац понашања и стварања. Значајна имена и ауторитети књижевног развоја су Богдан Поповић и Јован Скерлић: први је био поборник естетизма, други, присталица друштвеног активизма.

В. П. Дис представља новину у односу на актуелну књижевност. Његова поезија из збирке „Утопљене душе“ је изазвала оштро реаговање критичара, пре свих, Јована Скерлића који је у своме тексту „Лажни модернизам у српској књижевности“ (Писци и књиге V, Београд, 1964.) оцрнио песника и оне који су га читали и схватали као предводника модерне поезије. Скерлић је збирку дочекао врло оштром, можемо рећи и понижавајућом критиком, видевши у песнику једино успешног плагијатора који се труди да својом поезијом буде што модернији, подражавајући Бодлера и Верлена, М. Ракића и С. Пандуровића. Данас је, међутим, устаљено мишљење да Дис није могао бити имитатор француских песника јер није имао развијену општу културу, нити је био образован у формалном смислу. Такође, у том погледу, тешко да се може говорити и о угледању на интелектуализам и рефлексивност Милана Ракића, а сам Сима Пандуровић говорио је да је он много научио од Диса.

У свом приказу поезије која је, очигледно, и из његових речи, привукла пажњу читалачке публике, Скерлић напада Диса и као човека и као песника, а његову поезију посматра више као књижевну појаву, а мање као књижевноуметничко дело. Критичару је засметала Дисова поезија сновиђења, ирационалних визија и слутњи. Он није имао мере у потцењивачком односу према стиховима који су за њега болесни, и који би могли негативно да утичу на развој српског друштва. Јер, за позитиван развој друштва и оптимистички став, била је потребна – у смислу друштвено-моралног активизма и витализма – препорођена поезија. А Дисова поезија није била таква: она је садржала став песника окренутог себи, без потребе да види свет око себе и колективне јаде.

Јован Скерлић

Међутим, Скерлић је, не признавши никада, осетио новину Дисове поезије, иако је песник чезнуо за смрћу и подсвесним стањима, која су се супротстављала његовом виталистичко-оптимистичком ставу. Баш услед тако снажног негативног утиска, али и литерарних вредности које неоспорно поезија В. П. Диса поседује, настала је критика која је више „суд приватне врсте“ (Мирослав Егерић: Срећна рука, Нови Сад, 2004.), него објективан приказ дела и писца.

Ретки су истраживачи, нарочито савремене књижевности, који се нису осврнули на однос Дис – Скерлић. Зоран Гавриловић, пишући о В. П. Дису у свом есеју „Дис – песник тишина и смрти“ (Записи о српским песницима, Београд, 1971.) , говори о његовом уклапању у историјску раван, у збир друштвено-културних околности у којима се дело јавило. Он разматра Дисову поезију из дијахроне перспективе, увиђајући њене квалитете, као и критичарске погрешке, које је направио првенствено Ј. Скерлић. „Утопљене душе“ је збирка која је изазвала Скерлића да напише најнегативнију критику – критику одбијања. Међутим, Гавриловић, на неки начин оправдава Скерлића који је створио негативну легенду о Дису. Он даје прави опис односа између Скерлића и Диса и у свом тексту говори како о рецепцији Дисове поезије у време њеног настанка, тако и о вредности дела. Гавриловић с правом каже:
„Изгледало је, да је неспоразум између Скерлића и Диса био потпун, његова је поезија одлутала ка неким просторима који, на први поглед, нису били естетички прихватљиви тадашњој критици... Али, ако се овај несклад и неспоразум размотре и са једне друге историјске тачке гледишта, и из историјске равни, као да суштина сукоба и неразумевања између Скерлића и Диса добија други смисао... Изгледа ми да је Скерлић не само могао да схвати, већ и да је веома добро разумео Диса, али су разлози његове апсолутне негације лежали у другој равни, у идеологији, у општој филозофији Скерлићевој, у његовом дубоком уверењу да је књижевност позвана да ослушкује и исказује најдубље националне интересе. То је оно што називамо историјском равни. Јер, да није тако, да Скерлић заиста није осетио праву, опојну лепоту Дисове поезије, откуда би настали његови чувени редови? Дис није био тако познат и популаран песник у то доба, према томе његов утицај је био мален и ограничен; Скерлић је једноставно могао да пређе преко појаве „Утопљених душа“, као да се у нашој поезији ништа није збило; али Скерлића - критичара, који је разумевао песништво Дисово, опоменуо је на опасност, која у том песништву лежи, Скерлић - идеолог.... Оно на чему ваља инсистирати то је да је неспоразум настао у тренутку кад је идеолошка раван надјачала естетичку“ .

Овде бисмо могли да се задржимо и на претпоставци да су Дис и Скерлић два пола међу којима влада неразумевање. Иако индивидуалиста, Дис своју интимну резигнацију не успева да одржи, те се препушта да га води његова лична критика света, као нпр. у песми „Наши дани“, чиме ипак прави искорак ка друштвено активној поезији.

Неспоразум који је објаснио З. Гавриловић, овом приликом можемо допунити и запажањем да су се Скерлић и Дис кретали различитим смеровима, суштински истог погледа. То објашњавам чињеницом да је Јован Скерлић ишао методом индукције, покушавајући да наметне став да ће друштво бити боље ако, системом уопштавања, песници буду ширили виталистичке принципе. Он полази од песника тражећи од њега да утиче на друштво и његове моралне карактеристике, имајући при том у виду чињеницу да песник својим деловањем има велики утицај на развој друштва у коме живи.

С друге стране, Дис даје слику друштва, али не на онај начин како је главни критичарски ауторитет очекивао и наметао као главни принцип стварања. Он не остаје равнодушан према стварима које се дешавају у његовој околини, нити се показује индиферентан према потенцијалном отпору. Међутим, оно што је изазвало бес код Скерлића је заправо другачији начин деловања, другачија претпоставка активизма. Песник се дедукцијом креће од општег ка појединачном, од слике друштва, које је морално посрнуло, ка доживљају те слике у песнику. На тај начин, песник се открива као представник народа: његове мисли, ставови и песме говоре о стању друштва у коме нема ни трага од виталистичког оптимизма, који заступа Скерлић. Песник је гласник народа, а не показатељ његовог правог пута.

У том смислу, Скерлић и Дис полазе од два дијаметрална гледишта која се међусобно искључују: Скерлићу је примарно друштво које је одраз појединачних судбина, оно је резултат деловања појединца, док Дис примат даје индивидуама које својим животом представљају одраз друштвених прилика: песник као појединац и његове песме, су резултат друштвених околности.
Дис је говорио о свом времену на начин који није одговарао Скерлићу, и отуда неразумевање. Својом критиком друштва, Дис није желео активно да учествује у његовом преображају: његова критика је индивидуалистичка, никако ангажована.



***
Још једну интерпретацију текста „Лажни модернизам у српској књижевности“ и објашњење односа између књижевног критичара и модерног песника, можете прочитати на страници Књижевног калеидоскопа.

Tuesday, November 16

Kraljevo

Neko je nedavno rekao kako mi ovde „mlatimo praznu slamu“. I u pravu je.
Šta je blogopisanje, pogotovo ograničeno na književnost, umetnost? Ljudi ogrezli u svojim svakodnevnim aktivnostima, daleko su od pokušaja da se približe, nazovimo, duhovnosti. Opterećeni „životnim stvarima“, ne nalaze vremena za čitanje (knjiga, mislim).

Bez obzira na to, blog, čitan ili ne, jeste način izdavaštva. Sami smo sebi urednici. Postavljamo granice cenzure. Ne nameću nam se teme o kojima moramo pisati. Sve je na nama i u slobodi odabira. Primećujem, ljudi na svojim blogovima, teško ostaju u okvirima jedne teme kojoj posvećuju najviše vremena. I to je ljudski.

Držati se isključivih tematskih ograničenja, u svakome ubija čoveka. Najviše volim da čitam blogove o muzici, filmovima, knjigama; volim i da se igram. Ali, ne potcenjujem veličinu i svrhu bloga kao medija putem kojeg se prenosi informacija (meni, više ili manje, važna).
Na jednom od takvih blogova, danas sam pročitala tekst koji iako pisan novinarskim stilom, odiše i literarnim nagoveštajima koji obrađenu temu čine još čitljivijom, sa porukom: ruke mogu SVE!


Tekst Ruke Srbije poziva na humanost i solidarnost. A te dve reči su kao temelj napretku. Iako sam načula da se Internet zajednica Srbije okupila oko nekog sajta za pomoć zemljotresom razrušenom Kraljevu, nisam baš bila načisto o čemu je zapravo reč. Pomenuti tekst mi je razjasnio nedoumice. Internet adresa www.jazakraljevo.rs omogućava Kraljevčanima da lako prijave štetu, kao i onima koji žele da pomognu da ostvare lakšu komunikaciju sa stvarnim potrebama Kraljevčana.

Nije nikada suvišno stati sa ljudima u nevolji, pružiti im ruku i podršku, makar i u smislu praznih reči koje ispadaju iz slame. Iako slabo posećen, nikad ne znam odakle može da dođe neko na adresu mog bloga, i pogleda o čemu pišem, šta mi privlači pažnju. A danas sam skrenula sa svoje osnovne teme. Nema u ovom tekstu ni reči o Skerliću, B. Popoviću, Vinaveru, Dučiću, Disu, Crnjanskom, Miljkoviću...

Poetiku književnog dela ću zameniti poetikom života - solidarnost i humanost.

Ako makar jedna osoba bude našla u sebi volje i mogućnosti da pomogne (bilo novčano, ili u vidu majstora ili volontera), ovih mojih pola sata, koliko pišem post, neće biti bačeno uzalud.

 

I još nešto: saglasna sam. Grad u kome živim nikada nije imao spektakularne dočeke Nove godine, ali ima Dane piva, pa, eto, neka deo novca, planiran za sledeću godinu bude usmeren ka obnovi Kraljeva.



Ko želi da na svoj blog ili stranicu postavi baner i na taj način uputi čitaoce i slučajne prolaznike ka sajtu za pomoć Kraljevu, neka prati sledeći link.

Friday, November 5

Književnost na blogu

Polemiše se ovih nedelja o tome šta je blog i koja je vrednost takvog načina izražavanja. I dok jedni slobodno i bezbrižno koriste prednosti ovog medija drugi se ogorčeno protive tekovinama tehnološkog progresa i njegovoj primeni u civilizacijskom razvoju.

Na razmišljanje o blogu i književnosti me je podstakao i tekst (sa skoro neviđenim brojem slovnih grešaka), objavljen u jednim dnevnim novinama, a koji predstavlja zapravo izveštaj sa tribine održane na Sajmu knjiga, pod nazivom: „Blog, čet, fejs - neka nova književnost“. Iako ne želim da ulazim u polemiku, moram reći da se ne slažem sa zaključcima iznetim u ovom tekstu, kao ni sa pristupom kakav je, inače, evidentan u većini tekstova koji se bave ovim „problemom“.(Izuzela bih jedino stav jedne od učesnica u diskusiji da „biramo o čemu pišemo, dotičući se samo onoga što je univerzalno i što se dešava i drugima“)

Blogovi postoje kao forme sa različitim sadržajem. Počev od onih koji donose pregled na IT novosti, preko onih koji predstavljaju lične dnevnike (što blog u svom izvornom značenju i jeste), do onih koji donose tekstove u vidu recenzija o knjigama, filmu, muzici itd. i na taj način uspešno idu u korak sa određenim štampanim medijima. Ako pojedinac odabere prave blogove za praćenje, može da stekne informacije skoro iz svih oblasti koje ga mogu interesovati, pri čemu mora imati na umu da su to ipak lična viđenja i stavovi pojedinca ili grupe.

Ovom prilikom, mene interesuju prvenstveno blogovi koji se bave književnošću i njenim pojavnim oblicima. Ako se izbliza pogleda književna blogosfera, možemo izdvojiti nekoliko grupa blogova koji međusobno mogu da korespondiraju na osnovu tema i pristupa koji zauzimaju.
 
O srpskoj književnoj blogosferi pisao je Saša Radojčić, izdvojivši nekoliko podtipova. On je posmatra iz različitih aspekata kao: kreiranje i prenošenje informacija, ostvarivanje komunikacije, digitalno (samo)izdavaštvo i mogući doprinosi novim praksama pisanja i čitanja. Po njegovim rečima, „blog se ukazuje kao ventil za izražavanje onog ličnog u doba kojim dominira masovno i sistemsko, onog nesputanog u okruženju koje je podvrgnuto strogoj regulaciji, i onog trenutnog i autentičnog glasa jedne individualnosti upućene drugima, u uslovima sve snažnije i sve suptilnije medijske manipulacije. U ostvarivanju potencijala bloga kao nove književne i komunikacijske forme, zapaža se stalna ambivalencija – između individualnog i privatnog, slobodnog i anarhičnog i komunikativnog i površnog“.


by Catharuna
U smislu informisanja postoje promotivni blogovi pisaca (Srđan V. Tešin, Goran Skrobonja, Milan Dobričić itd.), kao i blogovi elektronskih časopisa (Dnevni glasnik, Male novine). Književna društva i manifestacije takođe pristupaju blogu kao mogućem načinu širenja vesti i informacija (Trgni se, Kikinda short).

Međutim, najveći izazov kako Radojčić ocenjuje, predstavljaju blogovi autora koji ovaj pristup koriste radi samostalnog objavljivanja svojih tekstova, tzv. digitalnog samizdata. U ovom smislu, izdvajaju se autorski blogovi, sa delima prozne ili poetske sadržine: Škola duše, Lyrik-Lyric-Poezija, Trice i pučine, Srebrnasto paperje, Milena Ilić, Kriza tridesetih, kao i mnogi, mnogi drugi koji u svojoj osnovnoj koncepciji nemaju izričito promovisanje autorskog rada kao književno-umetničkog dela, ali se među blog-postovima mogu naći i tekstovi koji se svojim senzibilitetom približavaju književnom stvaranju (ili bar pokušaju).

Kao poseban oblik možemo pomenuti blog Tragovi koji objavljuje poeziju, nastojeći da stvori osnovu za izvesnu antologiju tematski i stilski raznorodnih poetskih radova. Takođe, posebnu formu predstavlja i blog sa tendencijom časopisa, Kišobran blog, urednika B. Dimitrijevića koji istrajava:
„zbog blogera koji vole književnost
zbog pisaca koji vole da bloguju
zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro
zbog onih koji misle da dobro pišu, ali ne znaju gde bi to objavili
zbog onih koji objavljuju, ali im je malo čitalaca
zbog onih koji bi čitali, ali nemaju para za knjige
zbog onih u čijem gradu nema knjižare“

Svemu bih dodala još i blogove koji imaju mogućnost da doprinesu razvoju književne kritike i esejistike, s obzirom da su tekstovi napisani sa ciljem da skrenu pažnju na određeno književno delo, bilo iz klasične ili savremene književnosti (Interpretacije, Moja kritika, Booklover, Nightflier's Bookspace, Književni kaleidoskop itd.).

Ni u jednu od nabrojanih grupa ne mogu da svrstan za sada jedini blog na srpskom jeziku o kreativnom pisanju Filoblogija, koji svojim savetima pomaže kako onima koji žele da se otisnu u blogopisanje, tako i svima onima koji žele (ili moraju) da pišu, ističući na taj način neophodnost pismenog izražavanja.

Ovo je samo površna skica onoga što se dešava u književnoj blogosferi. U slučaju bloga bilo kog usmerenja, evidentan je krajnje subjektivan pristup u odabiru tekstova koji će se naći na stranici, tako da je slobodan prostor uvek otvoren za nedorečenosti i kritiku.

Tuesday, November 2

Zakasneli revolucionar (prozna igra)


Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)

- A kanda, si ti malo ostao bez muda?! Trebalo je da te osude na smrt, pa da dižeš revoluciju! - začuh posle dugo vremena taj avetinjski glas.
- Opet si tu?! - rekoh mu ispresecanog daha.
- Jok, ti si! Šta si mislio, smrt ti se približava, pa će đavo da ode na drugo mesto!? Nesrećniče!
- Nisam bio svjestan koliko mi se život pruža, a ja ga tako bahato uništio. Pobuna, morao sam se pobuniti prije nego se sve ovo izdešavalo...
- Morao sam, morao sam... Što je bilo, prošlo je, gmizavče neljudski! Da si barem malo smotrenije gledao na to što si mogao da učiniš, podigao bi revoluciju kad joj je bilo vreme! Ostao bi čovek, brate mili, dao život za ideale, kao onaj tvoj kolega. A ne ovako: pred samrtnim ropcem - kuku lele!
- Pusti me da na miru bar skončam...
- Ha, ha, ha pa nećeš ti još dugo skončati dragi moj! Ima da te davim i gnjavim i nokte da ti čupam u dokolici, dok se budeš kuvao. Ček' sad idem da odradim još jednog pravednika, pa ću da se vrnem.

Tišina. Osjećaj zadovoljstva mi se iznenada javio kao refleksija da će neko jednog dana u nekoj dalekoj budućnosti reći: ovaj je umro da bi dokazao da nije kriv. Samo da se đavo ne vrati po svoje. Umri brzo, umri sada.

Glasovi su postajali sve jasniji. Osjetio sam kako mi sunce spušta meke zrake na lice. Otvorivši oči, ugledao sam iznad sebe čovjeka u uniformi. Nesmotreno sam se okrenuo i otkrio da su mi okovane i ruke i noge, i da sam daleko od pomisli na budućnost. Čovjek u uniformi me je poveo duž mračnog hodnika.
I beše mi žao što sam sada manji od mrava. A shvatio sam da sam to bio i na slobodi.

- Da, da vucibatino skorojevićka! Dobro je da si priznao. Šta si ti mislio: ako ćutiš, da će stvari same od sebe da se srede? Nemaš ti petlju da povučeš prvi potez, tako ti i treba! Čamio si u svom stančiću, saginjao glavu pred svakim sistemom, ograničena budalo! Sada ti je žao. E, i treba da se kaješ: mogao si iskoristiti svaki trenutak svog malog života. A sada: m'rš na giljotinu!

(Ovo je odgovor na Proznu igru sa Filoblogije)

Friday, October 29

Можда спава

Поглед на Дисову поезију не би био потпун без, многима омиљене песме: „Можда спава“.
Стање сна присутно у песми, очекивано је засметало Јовану Скерлићу, који је цитирајући други стих песме упутио прекор песнику што залази у сфере ван реалног света. Критичар каже:
„И када пева, то није оно што је осетио и видео, но што је сневао:
песму једну што сам сву ноћ слушао...
И према томе... не треба тражити од Петковића да ... говори логиком људи код којих постоји разлика између стварности и сна, и који у јави не бунцају оно што им се у сну причињавало“. (Ј. Скерлић)
Отворено се подсмевајући песнику, Скерлић није смео или хтео да увиди да је сан област која ће постати поетички центар интересовања потоњег песништва, развијеног у надреализму.

... У песми „Можда спава“, која се тематски ослања на „Тамницу“, обрађен је мотив мртве драге, као „лирски архетип“ (М. Павловић) у комплексу сан – јава. Песник је заборавио песму што је сву ноћ слушао у сну. Мотив мртве драге је овде ознака да је реч о љубавној песми, мада је тешко одредити њено припадништво једној врсти, јер се сва распршује у слутњу.

Његова драга је лепа у смрти, она му пружа тренутке одмора и задовољства, у једној на први поглед идиличној и конкретној слици:
... и ја видим тад
Њену главу с круном косе и у коси цвет
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет...
Убрзо се та слика распршује и остаје слутња као незнање, при чему песник не зна како би дефинисао то стање; јер њена смрт није банална као физичко распадање, што срећемо у љубавним песмама С. Пандуровића, већ је она сан, или, стање које припада непознатом простору.

Сан нам се у песми „Можда спава“ открива као претпоставка другог света у коме мртва драга спава, а сећање на сан је присећање боравка у другом свету. Према томе, сан кореспондира са оним светом из ког се пало у песми „Тамница“, он нам се открива као метафизичка слутња постојања егзистенције изван овоземаљске. У том „другом“ стању, пре рођења, или буђења, јављају се с једне стране звезде, а са друге лик мртве драге, при чему их можемо повезати истом функцијом коју врше у метафизичком смислу – мртва драга се јавља као антропоморфизиран мотив звезда из „Тамнице“.
Последња строфа нам отвара врата једног другог наговештаја, значења овог света:
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Када песник каже да „можда живи и доћи ће после овог сна“, пружа нам могућност тумачења овоземаљске егзистенције као оне која није у домену јаве већ се намеће као стање пролазности иза које постоји прави живот. У оваквом односу сан – јава, јава постаје сан, тј. онај „други“ свет, а сан се чини као простор у коме се назире суштина човековог постојања...


* * *
(О једном од аспеката значења песме „Можда спава“, говорили су Светлана В. Јанковић и В. Јеротић у емисији „Агапе“, покушавајући да дају одговоре на питања да ли су неке песме Диса и Костића биле религиозне (друге две песме о којима се разговарало су „Santa Maria della Salute“ и „Међу јавом и мед сном“, Лазе Костића).




Monday, October 25

Dani knjige

Pamet u glavu!
Danas počinje 55. Sajam knjiga. I, šta to znači?
Ljudi će se spremiti, više ili manje, naoružati strpljenjem, i pojaviti se u gunguli, tražeći naslove, ili samo se šetajući i usput razmišljajući na šta bi vredelo potrošiti novac. S druge strane, Sajam je i razmena iskustva: zato je tu i prateći program, kao i pisci koji će se družiti sa čitaocima...

by margolove

O pripremi za Sajam knjiga je bilo reči i na blogovima: Filoblogija i Casa del poeta tragico. Pre dve nedelje, ostavila sam post sa spiskom knjiga koje želim da imam na svojoj polici. Tada sam rekla da je svako sisematizovanje nerealno i nedorečeno. I ostajem pri tome. Ali, sa druge strane, ne želim da ostavim nedovršenim ono zbog čega sam uopšte i napisala pomenuti tekst. Valentina je na Filoblogiji pokušala da animira blogere da učestvuju u stvaranju spiska od 100 knjiga koje bi svako trebalo da pročita u kratkom nam trajanju ovozemaljskog života. Ja sam se toj inicijativi odazvala postom, neki blogeri su ostavili komentare, nadopunjujući spisak i čineći ga objektivnijim. Lista je rasla. Međutim, ispostavilo se da se na njoj nalaze uglavnom klasična imena i dela svetske književnosti.

Nevezano za to koje mi je formalno obrazovanje, mislim da svaki čovek najlakše čita i misli književnost napisanu na njegovom maternjem jeziku. Oduvek je postojala potreba za promovisanjem i očuvanjem nacionalne književnosti. To, naravno ne znači da treba zanemariti dela npr. Dostojevskog, Prusta ili Balzaka. Univerzalne vrednosti koje nam pružaju dela ovih pisaca, kao i njihova estetska vrednost, su nešto što je mnogo puta dokazivano. U maloj srpskoj književnosti, treba pronaći primere rečitih i uspelih književno-umetničkih ostvarenja, koja će svojom postojanošću pratiti svetske klasike. Osetiti melodiju jezika, ritam misli i načeti razgovor o određivanju prioriteta, može da bude aktuelno u ma kom vremenu.

Određivanje lista: kome? Onima koji nemaju formalno znanje, onima koji nemaju dovoljno godina, pa im treba putokaz, i onima koji imaju dovoljno godina da im treba podsećanje.
Liste su tu da nas podsete na dela koja nismo pročitali, a hteli smo; da nas podsete na dela koja smo pročitali, i želimo opet. Iz te potrebe, ali i iz prosvetiteljskih pobuda, i nastaju poduhvati poput Deset vekova srpske književnosti.


Sledi spisak od 100 knjiga srpske književnosti. Na zastupljenost baš ovih pisaca i dela uticali su komentari blogera (Milja Lukić, Prešlicavanje, Gradiva, Branko, Iva, Željko, Rade, Retka zverka) i anonimnih čitalaca (sa oba bloga), kao i razgovori sa prijateljima. Iako nisam pročitala sva dela, verujem u ukus onih koji su ih predložili. I još nešto: na Filoblogiji možete pogledati drugi deo ovog spiska – izabrana dela svetske književnosti.

1. Sveti Sava: Sabrana dela
2. Gavril Stefanović Venclović: „Crni bivo u srcu“
3. Dositej Obradović: „Život i priključenija“
4. Nićifor Ninković: „Žizniopisanija moja“
5. Branko Radičević: Pesme
6. P. P. Njegoš: „Luča mikrokozma“
7. P. P. Njegoš: „Gorski vijenac“
8. Jovan Sterija Popović: „Davorje“
9. Jovan Sterija Popović: Komedije
10. Đura Jakšić: Pesme
11. Laza Kostić: Pesme
12. Laza Kostić: „Maksim Crnojević“
13. J. J. Zmaj: „Đulići“ i „Đulići uveoci“
14. J. J. Zmaj: „Riznica pesama za decu“
15. Milovan Glišić: Pripovetke
16. Janko Veselinović: „Hajduk Stanko“
17. Jakov Ignjatović: „Večiti mladoženja“
18. Svetolik Ranković: „Gorski car“
19. Laza Lazarević: Pripovetke
20. Stevan Sremac: „Pop Ćira i pop Spira“
21. Stevan Sremac: „Zona Zamfirova“
22. Radoje Domanović: Satire
23. Branislav Nušić: „Autobiografija“
24. Branislav Nušić: Komedije
25. Vojislav Ilić: Pesme
26. Dragutin Ilić: „Posle milion godina“
27. Milutin Milanković: „Kroz vasionu i vekove“
28. Petar Kočić: Pripovetke
29. Petar Kočić: „Jazavac pred sudom“
30. Borislav Stanković: „Nečista krv“
31. Borislav Stanković: „Božji ljudi“
32. Jovan Dučić: Pesme
33. Jovan Dučić: „Grdovi i Himere“
34. Vladislav Petković Dis: „Utopljene duše“
35. Sima Pandurović: „Posmrtne počasti“
36. Dušan Matić: Pesme
37. Stanislav Vinaver: „Nadgramatika“
38. Stanislav Vinaver: Pesme
39. Rastko Petrović: „Afrika“
40. Rastko Petrović: „Ljudi govore“
41. Rastko Petrović: Pesme
42. Isidora Sekulić: „Hronika palanačkog groblja“
43. Isidora Sekulić: „Pisma iz Norveške“
44. Momčilo Nastasijević: „Sedam lirskih krugova“
45. Ivo Andrić: „Prokleta avlija“
46. Ivo Andrić: „Na Drini ćuprija“
47. Ivo Andrić: Pripovetke
48. Miloš Crnjanski: „Lirika Itake“
49. Miloš Crnjanski: „Seobe“
50. Miloš Crnjanski: „Roman o Londonu“
51. Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“
52. Desanka Maksimović: „Nemam više vremena“
53. Desanka Maksimović: „Tražim pomilovanje“
54. Desanka Maksimović: Pesme
55. Vasko Popa: Pesme
56. Stevan Raičković: Pesme
57. Stevan Raičković: „Zapisi o Crnom Vladimiru“
58. Branko Miljković: Pesme
59. Miodrag Pavlović: Pesme
60. Milan Dedinac: „Od nemila do nedraga“
61. Aleksandar Tišma: „Upotreba čoveka“
62. Meša Selimović: „Tvrđava“
63. Meša Selimović: „Ostrvo“
64. Mihailo Lalić: „Lelejska gora“
65. Miodrag Bulatović: „Crveni petao leti prema nebu“
66. Miodrag Bulatović: „Ljudi sa četiri prsta“
67. Vladan Desnica: „Proleća Ivana Galeba“
68. Danilo Kiš: „Bašta, pepeo“
69. Danilo Kiš: „Enciklopedija mrtvih“
70. Danilo Kiš: „Grobnica za Borisa Davidoviča“
71. Danilo Kiš: „Rani jadi“
72. Ljubomir Simović: Pesme
73. Ljubomir Simović: Drame
74. Ivan V. Lalić: Pesme
75. Mika Antić: „Vojvodina“
76. Mika Antić: Pesme
77. Dragoslav Mihailović: „Kad su cvetale tikve“
78. Dušan Kovačević: Drame
79. Milorad Pavić: „Hazarski rečnik“
80. Borislav Pekić: „Besnilo“
81. Borislav Pekić: „Atlantida“
82. Borislav Pekić: „Hodočašće Arsenija Njegovana“
83. Slobodan Selenić: „Očevi i oci“
84. David Albahari: „Mamac“
85. Svetlana Velmar Janković: „Dorćol“
86. Svetlana Velmar Janković: „Bezdno“
87. Milovan Vitezović: „Lajanje na zvezde“
88. Momo Kapor: „Foliranti“
89. Voja Čolanović: „Zebnja na rasklapanje“
90. Vladimir Andrić: „Daj mi krila jedan krug“
91. Ljubivoje Ršumović: „Ma, šta mi reče“
92. Vida Ognjenović: „Kuća mrtvih mirisa“
93. Radomir Konstatinović: „Filozofija palanke“
94. Ivan Ivanović: „Crveni kralj“
95. Radomir Smiljanić: „Neko je oklevetao Hegela“
96. Svetislav Basara: „Fama o biciklistima“
97. Milan Oklopčić: „CA blues“
98. Zoran Živković: „Krug“
99. Goran Petrović: „Sitničarnica Kod srećne ruke“
Ovome bih dodala i nekoliko antologija:
100. Bogdan Popović: „Antologija novije srpske lirike“
101. Miodrag Pavlović: „Antologija srpskog pesništva“
102. Vojislav Đurić: Antologija narodnih pripovedaka“
103. Vojislav Đurić: „Antologija narodnih junačkih pesama“
104. Vasko Popa: „Od zlata jabuka“
105. Dragoslav Andrić: „Stereo stihovi“
106. Mladen Leskovac: „ Starija srpska poezija“
107. Dušan Radović: „Antologija srpske poezije za decu“
108. Zoran Gavrilović: „Antologija srpskog ljubavnog pesništva“

U sajamskim danima možemo postaviti i pitanje: čemu kupovina knjiga, kada su nam mnoge lako dostupne na Internetu? Sa ovog spiska mnoga dela se mogu naći u on line riznicama: Projekat Rastko ili Antologija srpske književnosti su samo neke. Ovim pitanjem otkriva se jedno široko polje značenja i upotrebe Velike Mreže, ali i funkcije knjige. Iako se naučnici trude da pronađu adekvatan uređaj koji će zameniti knjigu u svim njenim aspektima, uzimajući u obzir i udobnost pri čitanju (počev od vizuelnog, do taktilnog čula), nisam sigurna da će se to desiti u skorijoj budućnosti. Čovek je naučen da drži u ruci knjigu, on se srodio sa njom, takvom kakva je. Međutim, digitalizacija knjige je neminovnost, naročito kada su u pitanju enciklopedijska i leksikografska izdanja čija je upotrebna vrednost time znatno olakšana...

Monday, October 11

Moj spisak knjiga

Juče je bilo ružno, bezobrazno, nasilno, glupo, besno, sramno, primitivno, nepošteno, neiskreno, nečovečno, trulo, agresivno, prljavo, nisko, prgavo, odvratno, nekulturno, mračno, gorko – tužno. I nije mi do toga da pišem o onome zbog čega mi je jučerašnji dan, skoro, propao, zbog čega sam po ko zna koji put osetila strah, jer su me od malena učili lepom ponašanju.

Zgrožena i smrknuta, u moju realnost vratio me je post na temu „Sto knjiga koje morate pročitati pre nego što umrete“. Molim? Jak naslov: pomalo zastrašujuć, pomalo apsurdan. Većina će reći: ne moram ja ništa. Tako i jeste, što bi rekao moj deda: „Mora se samo umreti“. Ipak, smatram da je u ovakvom suludom i besposlenom društvu, neophodno nametanje ovakvog pitanja. Jer svi oni koji su juče divljali, da su više čitali, znali bi besmisao takvog ponašanja.

Dobro, neće oni ništa pročitati. No, nije poenta u njima, već u sistemu, u društvu, u školstvu u njihovim profesorima i roditeljima (i to je stara priča). Prvo ti ljudi moraju pročitati sve ono kroz šta dolazimo do zaključka o tome šta je smisao postojanja, i šta su osnovne vrednosti društva i čoveka. Kada bi svi razmišljali šta će pročitati i šta su pročitali, ne bi imali vremena da razmišljaju šta će sutra porušiti i kako će još jedan dan pretvoriti u „Paradu nasilja“. Hoću da kažem da je jedino razmišljanje o umetnosti rešenje koje može uticati na to da čovek postane Čovek (baš sam neozbiljna). Ne verujem da se silom može bilo šta postići, ali sam sigurna da agresija prosvetiteljstva može sprečiti agresiju ulice.

Da se vratim na temu. Izbor knjiga uvek ostaje nedorečen. I uvek je subjektivna stvar i stvar trenutka. Međutim, sigurno postoje knjige koje su neminovno ostale kao neka neprikosnovena vrednost, ona u koju se ne sumnja, ona kojoj se ne prilazi da bi se rušila, jer je odolela naletu vremena. A takvih je mnogo. Ipak...

Moj spisak, odnosno spiskovi, predstavljaju moje subjektivno viđenje književnosti. To su knjige koje ću pročitati još koji put. Lista od 100 knjiga mi se čini preobimnom, zato ću dati 2 liste: do 30 mojih omiljenih dela iz književnosti, trudeći se da ne razmišljam mnogo.

by another.point.in.time
  Svetska književnost:
  1. Homer: „Odiseja“
  2. Euripid: „Medeja“, „Elektra“
  3. Eshil: „Okovani Prometej“
  4. Sofokle: „Antigona“
  5. Dante: „Božanstvena komedija“
  6. Bokačo: „Dekameron“
  7. Servantes: „Don Kihot“
  8. Svift: „Guliverova putovanja“
  9. E. Roterdamski: „Pohvala ludosti“
  10. Volter: „Kandid“
  11. Šekspir: „Hamlet“
  12. Puškin: „Evgenije Onjegin“
  13. Gogolj: „Mrtve duše“
  14. Gončarov: „Oblomov“
  15. Stendal: „Crveno i crno“
  16. Čehov: Pripovetke
  17. Dostojevski: „Zločin i kazna“, „Idiot“
  18. T. Man: „Smrt u Veneciji“, „Čarobni breg“
  19. Džojs: „Uliks“
  20. Beket: „Čekajući Godoa“
  21. M. Bulgakov: „Majstor i Margarita“
  22. Kafka: „Proces“
  23. Kami: „Stranac“
  24. Egziperi: „Mali princ“
  25. Borhes: Pripovetke
  26. H. Hese: „Stepski vuk“
  27. D. Harms: „Slučajevi“ (Sad vidim da sam preskočila pesnike.)
  28. Bodler: „Cveće zla“
  29. Majakovski: „Oblak u pantalonama“
  30. F. Pesoa: „Večiti kalendar“
  31. V. Vitman: „Vlati trave“
  Srpska književnost:
  1. Gavril Stefanović Venclović: „Crni bivo u srcu“
  2. Nićifor Ninković: „Žizniopisanija moja“
  3. Branko Radičević: Pesme
  4. P. P. Njegoš: „Luča mikrokozma“
  5. J. Sterija Popović: „Davorje“, komedije
  6. L. Kostić: Pesme
  7. J. J. Zmaj: „Đulići uveoci“
  8. Laza Lazarević: Pripovetke
  9. R. Domanović: Satire
  10. B. Nušić: „Autobiografija“, komedije
  11. B. Stanković: „Nečista krv“
  12. J. Dučić: Pesme
  13. V. P. Dis: „Utopljene duše“
  14. S. Pandurović: „Posmrtne počasti“
  15. R. Petrović: „Afrika“, „Ljudi govore“, pesme
  16. M. Nastasijević: „Sedam lirskih krugova“
  17. I. Andrić: „Prokleta avlija“, „Na Drini ćuprija“
  18. M. Crnjanski: „Lirika Itake“, „Seobe“, „Roman o Londonu“
  19. D. Maksimović: „Nemam više vremena“, „Tražim pomilovanje“
  20. V. Popa: Pesme
  21. S. Raičković: Pesme
  22. B. Miljković: Pesme
  23. M. Pavlović: Pesme
  24. A. Tišma: „Upotreba čoveka“
  25. M. Lalić: „Lelejska gora“
  26. D. Kiš: „Bašta, pepeo“, „Enciklopedija mrtvih“, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, „Rani jadi“
  27. D. Albahari: Priče
  28. M. Pavić: „Hazarski rečnik“
  29. B. Pekić: „Besnilo“
  30. R. Smiljanić: „Neko je oklevetao Hegela“
Dodaću ovome i tri antologije:
  1. M. Pavlović: „Antologija srpskog pesništva“
  2. V. Đurić: „Antologija narodnih junačkih pesama“
  3. Dragoslav Andrić: „Stereo stihovi“

Ovakva raspodela me podstiče na pomisao da je na mene uvek jači utisak ostavljala svetska proza i domaća poezija. Možda otuda što je podsvesno vladala sumnja u prevod, i s druge strane spontano prihvatanje stihova nastalih na maternjem jeziku. S druge strane, čini mi se da je ipak malo srpskih pisaca koji se mogu porediti sa velikanima svetske književnosti.

Ponavljam: navedena dela su odraz trenutka. Ako sutra budem pisala, verovatno će spisak ostati približno isti, ali i dopunjen nekim novim delima, ili onima koja sam sada nehotično zaboravila.

Ovim postom podržavam koleginicu koja je pozvala blogere i knjigofile da joj pomognu u pravljenju spiska „obavezne lektire“ pred predstojeći Sajam knjiga u Beogradu. Svaki komentar, ovde ili na njenom blogu, je dobrodošao.

Thursday, September 30

Neka nova "pisana/usmena" književnost

Novo vreme, novi ljudi, nove knjige, i muzika (ili kako već ide...). Promena, promena, promena. Koliko je vode proteklo Dunavom dok se nismo pojavili ovakvi kakvi smo sada? A, onda, reminiscencija na korene i traženje smisla po receptu predaka pokazuje put ka otkrivanju univerzalne istorije sveta.
Svi nosimo deo tradicionalnih vrednosti negde u svojoj podsvesti, negde u arhetipu. Kolektivna svest nam nije nepoznanica ako joj dopustimo da se poigra sa nama. Ne volim apsolutne negacije i ne razumem ljude koji se potpuno odriču tradicionalizma u bilo kom obliku. Bez prošlosti, sadašnjost ne bi postojala. Ne volim ni fanatične tradicionaliste koji u svom ksenofobičnom gunđanju osporavaju pravo na bilo kakav napredak. Avangarda je pokretačka sila umetnosti, kulture i društva.

izvor
Sad, kad na trenutak, razmišljam o usmenoj književnosti, ne mogu da ne povučem paralelu sa današnjim načinom komuniciranja i stvaranja: dok je postojala samo narodna književnost, dok su ljudi prenosili svoja znanja i dela samo usmenim putem, postojala je živa komunikacija – okupljanje ljudi, priprema pevača, skretanje pažnje publike, nadogradnja dela. Pisana književnost je tu komunikaciju na neki način potisnula, odnosno ograničila na pisca i čitaoca koji u svom samovanju pišu ili čitaju, dok delo živi samostalni život. Interaktivnost je svedena na jednostavno davanje i primanje informacije.

Danas, postoje dve vrste pisane književnosti: štampana i (nazovimo je) digitalna. Dela nastaju na širokom prostoru Weba, i svoje postojanje motivišu kako samom recepcijom, tako i interakcijom. Pisanje za Internet, kao medij, je nešto što na neki način oživljava usmenu književnost, ne u poetičkom, već u smislu nastanka književnog dela. U tom procesu postoje i pisac i delo i čitalac – i oni su otvoreni za komunikaciju. Svako ima otvoreno polje komentara koje će uticati na nastanak konačnog rezultata. Čitalac i pisac nisu udaljeni jedan od drugog, a delo se ponaša više kao živo biće, a manje kao rezultat statičnog promišljanja i delovanja samog pisca. Za sada bih spomenula dva dela nastala online, pri čemu je jedno nastavilo svoj život i u obliku štampanog izdanja, dok je drugo i dalje u nastajanju.

Prvi je roman nastao u virtuelnom prostoru, Megalomanija čiji su autori, ali i glavni akteri, pored same Megalomanije, ZI Webman i Setva Kutena, odnosno Zoran Ilić i Stevan Teodorović. Iako ima i štampani oblik (Alma, 2009.), ovaj fragmentarni roman, nastao na Internetu, prepušten je haosu i slučajnosti, koje možemo da vidimo i kao osnovne odlike Mreže. Na taj način je nametnut karakter jedne više virtuelnosti od one koja se javlja u čitaocu kao rezultat stvaranja sveta dela u svesti. Roman je sigurno imao uspešno prvo čitanje, čitanje u trenucima nastajanja, kada je publika korespondirala sa autorima, i kada je nastajala „mrežna delta“. Autori svoj zajednički eksperiment završavaju neusaglašeni oko toga da li je njihovo delo klasično književno delo, ili internet performans, jer je i sama recepcija različita ukoliko čitamo online u trenucima stvaranja, ili sa papira. Više o samom romanu je pisala Marijana Nikolajević.

izvor

Jedan drugi roman koji može poslužiti kao osnova stvaranja neke nove književnosti je Naseljavanje Viz@ntije, autora Milivoja Anđelkovića koji kroz nastanak romana pokušava da primeni teorijske postavke Manifesta vizuelnog romana, čiji je i sam autor, a koji se svodi na ideju o dinamici teksta i statičnosti slike za ključne momente koji dopunjuju tekst i daju mu širu dimenziju i nove slojeve putem kontrasta, ironije, humora. U svakom slučaju, Naseljavanje Vizantije je delo u kome se ukrštaju autor i čitalac, vizuelno i verbalno, delo koje leluja u svom avangardnom procesu nastajanja, utičući na asocijativni niz kod samog čitaoca, ali i pisca.

Sigurna sam da na virtuelnom nebu postoje mnoga umetnička i književno-umetnička dela koja nastaju u sadejstvu stvaralaca i čitalaca. Takav proces nastajanja, koji se izgubio unazad, postaje jedan od mogućih temelja neke nove književnosti. Nekome, možda to može da zvuči nezgrapno, ali treba pustiti umetnost da se razvija onako kako joj njena priroda i suština nalažu.

Na kraju, nismo li svi, zauzevši položaje ispred monitora, zapravo samo naši preci koji gledaju u svog pevača i čekaju da otkriju novu priču ili misao, ali i da mu ispričaju svoje viđenje sveta. Negde sam pročitala kako je Lori Anderson jednom spomenula da je „tehnologija samo vatra oko koje se sakupljamo da bismo pripovedali priče“. Mislim da se u toj rečenici krije suština zbog čega su ljudi toliko vezani za monitore. Vraćaju se korenima, socijalizaciji misli i verovanja.

Wednesday, September 29

„Чар чарала чаралица“

Мирослав Б. Душанић: Омађијан


Е, сад... У претходном посту сам хтела да пишем о ономе о чему ћу у овоме. Али ме „чар – разочар“ одвукао, па му, ето, доделих посебан текст. Пажњу ми је, у ствари, привукла нека друга песма. Као што рекох: ако песма поред значењске дубине има и звуковну ширину, мора да буде примећена... Па, опет песници више теже некој наративној структури, док мелодију остављају као архаичан моменат у стварању.

Звуковна понављања, фигуре дикције, еуфонија: често чине основу упечатљиве поезије. С друге стране, данас је јаз између писане и усмене лирике толики да се може учинити како су та два света на сасвим супротним странама стварања. А није тако: то су само две подједнако важне стране медаље. Традиција и модернизам само заједно могу да учине уметност вечном и универзалном. Друга је ствар ниво очекивања сваког појединца.

Пре неки дан ми се у RSS читачу појавила једна песма Мирослава Б. Душанића, аутора блога са интернационалним антологичарским тенденцијама „Lyrik – Lyric – Поезија“. Први стих његове песмe „Омађијан“ ме је, својом звуковном структуром, и одвео до В. Марковића.

„Чар чарала чаралица“ - наспрам - „Човек чар – разочар“
Зачарати – очарати – разочарати
Чаробног ли језика!

извор
Тако ми је први стих задржао пажњу на целој песми која се развија по угледу на ритам народних бајалица: са гласовним понављањима и рефреном:
„оп тако опет тако
на зло наопако“
- који долази као одговор на тему љубави према генерацијски удаљеном бићу, натприродних моћи, као недопустиво ремећење равнотеже присутне у природи.
Тематски између љубавне и митолошке, песма нам у својој сижејности открива стање човека након тешког сна, у коме је остварен контакт између лирског субјекта и оностраног бића у обличју жене, тј. девојке са магијским моћима. Веза са оностраним је још више појачана атмосфером ноћи и месеца, који својом снагом делује на понашање људи. Тако се месец јавља као могући кривац за развој догађаја. И даље у песми је све некако – наопако. Жеђ лирски субјекат не гаси на „студеном извору“, „води леденој“, већ, омађијан лепотом чаробнице „мутним соком“, прљавом водом. Истргнут из свог микрокосмоса, песник своје лично виђење света транспонује у реални свет:
„у дубоке дубине
у високе висине
у широке ширине“
у коме долази до сазнања да су се њиме снови поиграли, оставивши га са клетвом упереном против младе чаробнице, а у заблуди да ју је срео.

Означена (тагована) са „Вјежбе“, могуће да ова песма то и јесте. У ствари, поставља се питање, да ли је могуће стварање писане поезије по моделу усмене, а да она буде уметничка и оригинална у свом постојању. Јер, поменуту песму ко први пут чита, мора да се добро замисли да ли је народна или само створена по узору на народну. Па се и ја, иако мислим да сам у праву, што се ауторства тиче, двоумим око тога да ли је ово песма М. Душанића, или је нека од народних лирских.

Monday, September 27

Вито Марковић: Човек – чар разочар

Сетите се стиха:
„и цврчи, цврчи, цврчак на чвору црне смрче“ (Владимир Назор)
И? Цврчи ли још увек у глави? Онај коме не одјекује у слуху ЦЧ, ЦЧ, ЦЧ, вероватно има слабији слух (или дух). Понекад ми се деси да останем нема пред чињеницом колико је поезија, тј. лирика, мотивисана музиком. Гласови су неизбежни тонови у настанку песме. Поезија која, поред значењске дубине има и звуковну ширину, код мене не може да остане непримећена...

Тако је песма Вита Марковића „Човек – чар разочар“, иако у садржају без употребе фигура дикције, нашла своје место у мом слуху. Угнездила се својим насловом, па ни да мрдне. А не читам је често. И сад, да неко каже да наслов није битан елемент дела.

Човек – чар разочар“
Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог


У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
Не би ни гледао

(Миодраг Павловић: Антологија српског песништва, СКЗ, Београд, 1997., стр. 338)


извор
Када се сретнем са нечим што ме асоцира на њу, па поново узмем да је прочитам, видим да неминовно иза гласног одјека наслова, постоји недоглед значења стихова.
Прва строфа је постављање егзистенцијалистичког питања има ли суштине, а са откривањем истине: да је живот сневање, непостојање реалности, да нам је пад у овај свет донео само немир, нама суштински непознат, и да нам је час рођења уједно и час смрти.

Друга строфа, као одговор на постављено питање из прве је недоглед непроученог непостојања: јер почетак је свршетак, а свршетак није почетак. Тачније, човеков пад на земљу је дошао као резултат његове егзистенције из неког другог света (слично Дисовој „Тамници“), и за разлику од религиозних космогонија, та егзистенција се завршава овде, на земљи. А човек, као прогнаник из оног света, постаје проклетник у овом свету, у свом незнању. Јер покушај ума да допре до сазнања о ономе што је пре рођења и после смрти, открива се као лутање, без циља, без правца. На крају, у часу смрти, иако је постојало одушевљење животом, оно се претвара у разочарење, јер је свака претпоставка истине далеко од ње саме, па самим тим је и свако трагање апсурдно.


Tuesday, August 17

O Прехисторијској љубави

picasaweb
Љубавну поезију Јована Дучића, овај пут посматрам кроз песму у прози која по својим формалним, али у неку руку и садржинским, карактеристикама одудара од осталих Дучићевих љубавних песама. Познато је да је овај песник био велики формалиста: највећи део његових песама је испеван у перфектним дванаестерцима, по угледу на француски александринац, у форми која својом савршеношћу доприноси сликовитости и музикалности самог дела.

Песма која ме овог пута интересује припада циклусу Плаве легенде, испеваном у наративном тону који се приближава поетском елементу, због чега може да носи поднаслов „песме у прози”, или „поетско – симболичне приповетке” (Ј. Деретић). Иначе, Плаве легенде су и најмање проучавано и коментарисано Дучићево дело.

Ови записи „иако узимају причу као основу, њихова структура је поетска, лирска. И у тону, и у атмосфери, и у ритму. Реченице су краће или су секвенционализоване, чиме се производи ритмички учинак. Дучић тежи да поентирањем текст учини у значењском смислу згуснутијим и да са крајњим исказом преокрене његову наративну фактуру, да је поетизује или уведе у филозофично параболичну раван.” (Ј. Зивлак). Таква је песма Прехисторијска љубав.

Ова песма у прози открива нам један поглед на историјски однос између мушкарца и жене. Она се разликује од осталих Дучићевих љубавних песама по томе што у њој не налазимо идеју о жени, већ конкретну чулну жену и то у доживљају трећег лица.

Укратко је описана борба између прехисторијског човека и гориле. Песник нас уводи у причу чија атмосфера доноси собом наговештај беживотности и смрти.
На каменој равници над понором...
овако почиње поетска рефлексија. А на шта нас камен и понор могу асоцирати ако не на крај и предео у коме је вегетација слаба и оскудна. Дакле, над понором који прети падом,
ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила.
И да не знамо крај песме, наслућујемо да ће неко пасти у понор. Али откуд та сукобљеност двају бића која се могу поимати као рођаци један другоме? Јер прехисторијски човек се налазио на само једном степенику изнад гориле и могао му је бити брат. И сам песник даље каже:
Подједнако свирепи и силни, ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

Ово бисмо могли да алегоријски посматрамо као борбу између напретка човечанства и његове стагнације, између човештва и дивљаштва, цивилизације и варварства. Али песник нам након увода открива основни разлог зашто је дошло до борбе:
То је било због човекове жене која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети.
Тако нам је песник открио основни принцип сукоба и разарања, зла које својим постојањем чини почетак и крај свега. Има у овоме и трагова хришћанске мисли по којој свако зло потиче од жене... Начин на који је жена посматрала борбу открива нам да је она несвесно осећала задовољство у гледању како се због ње два бића поигравају на ивици смрти.


Узрок свему је жена у којој су сједињене љубав и смрт (Ерос и Танатос). Она у овој песми није богиња, каква би се очекивала, у њој не откривамо ни трачак физичке лепоте и нежности: она је „нема, зарасла у длаку, и гадна”. То не смета борцима да се боре за њу, за њену љубав, ако уопште и постоји таква. Чини се да је жена овде приказана као звер већа и од човека и од гориле. Ова конкретна жена је заправо „женка која налази задовољство у мучењу и уништавању” (В. Ђурић). И крвави цвет у њеним устима је наговештај смртног исхода читаве драме. Јер то није Пандуровићев „љубави наше плав и нежни цвет”, или Дисов цвет у коси мртве драге, који симболишу љубав као осећање нежности и лепоте, већ цвет црвен, као крв, као смрт.

Након визуелних представа, Дучић транспонује песму у аудитивну сферу.
Негде у даљини чуо се шум
али не знамо какав и чији.
можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми
Алитерација гласова ш и ж (који су и звучни парови), као и семантика речи шумити, дају на значају аудитивности, што открива Дучићеву стилску опредељеност ка симболизму. Ове аудитивне слике осим по утиску, представљају контраст претходним сликама и по значењу, слика беживотног предела се замењује неодређеним наговештајем предела који буја животом: море и стада мамута, а не један мамут.
Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нечујна азурна киша.

Атмосфера коју нам приказује песник „небо пуно светлости, страсти и пожуде” у контрасту је са оном с почетка певања. Сада као да све буја од животности, страсти, телесности. И добијамо одговор зашто су се човек и горила борили: сукобила их је чулна љубав према жени која стоји између њих као јабука раздора.
Разрешење сукоба водило је у смрт. Обојица рвача, окрвављени и изнемогли, су се у свом последњем безнадежном напору сурвали у понор који је био толико бесконачан да се њихов пад није ни чуо. Њихова борба је била бесмислена, њихова смрт неминовна – као једини победник из борбе је изашла жена.
Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.
То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.

jafabrit.blogspot.com
Тек на крају песник повезује женку са епитетом који ће срасти са именом жена: нежност. Као да се од тог тренутка рађа жена као идеја и инспирација уметницима. У слици дивље женке Дучић је помирио крајности. Фрина (која је због своје необичне лепоте послужила вајару Праксителу и сликару Апелу као модел за Афродиту, била је тужена због безбожности, а према традицији њен бранилац је постигао успех највише тиме што је пред судијама разоткрио њене груди), постаје симбол жене слободне и бестидне, која се поставља изнад света, њој се диве и виде је као беспоштедну богињу. Офелија, својом судбином предодређена за патњу, без имало сопствене кривице, прерано, полудела од љубави, завршила свој живот, предмет жалости и жртва света против којег се није могла борити. Оне стоје једна наспрам друге, супротстављене као вулгарност и телесност можда прикривеног феминизма, насупрот патријархалној слици жене којом се поигравају судбина и друштво.

Чини се као да је песник покушао да у овој љубавној песми представи доживљај жене која није била ни Фрина ни Офелија, већ биће супротстављено самом себи у свом постојању. Тиме песму можемо доживети и као највећу похвалу и највећу покуду жени, јер она представља у исто време покретачки принцип света, који даје смисао животу, али и његову разаралачку снагу, јер на крају она излази као победник, али несвесно и као жртва сопственог постојања.


Јован Дучић: Прехисторијска љубав

На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату,ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.

То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.

Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.

А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.

То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.


(Јован Дучић: „Песме“, приредио Јован Зивлак, Каирос, Сремски Карловци, 1996.)

Thursday, August 12

The Beginning of Memory

Laurie Anderson: The Beginning of Memory





Krugovi.

Sunday, August 8

Драган Лазаревић : Уједињене боје

(Споменута прича објављена је на kisobranblog.com.)

Празно кроз прозор
Колико ли је људи који су своје биће посветили материјалистичким сурогатима капиталистичког света? Живимо у времену када је слобода неприкосновено право сваког појединца. Али заборављамо да је привидни осећај слободе једно, а слобода нешто сасвим друго. Да ли је појединац оптерећен сопственом куповном моћи слободан? Ако из дана у дан тежи све већој потрошњи, ако се клања пред билбордом на коме је реклама идиотске брендиране одеће, ако не прилази човеку због онога што је човечно у њему, него прави селекцију према одећи коју носи или колима која вози?

Данас сам налетела на причу која говори о настојању савременог човека да истраје у свом материјалистичком ропству и његовом „паду“ у хуманост. Контрастно постављени ликови младе Ане и средовечних родитеља слабашног дечака, доприносе слици српског друштва које је све више оптерећено оваквим антитезама. Писац је указао на проблем којег сви постајемо свесни ако се прошетамо градским улицама, приградским насељима, пијацама, трговима. Пече истина са улице.
Синтагма „уједињене боје“ алудира на познату марку одеће, али у контексту приче искоришћена је у својству окидача који код главне јунакиње изазива прилив хуманости, након што сретне дечака како скупља старе осушене фломастере из контејнера, припремајући се на тај начин за полазак у први разред. С обзиром да се прича завршава у складу са очекивањима читаоца, „уједињене боје“ постају и метафора за свет у коме су сви једнаки и уједињени, у коме јачи помажу слабијима.
Завршивши наративни ток хепиендом, дата је једна од могућности којом се, на неки начин, подилази читаоцу. Наш ниво очекивања је увек негде на путу срећног краја. Зато је Ана, након катарзичног преображаја, претворивши се из продавачице у учитељицу, из оне која тражи да задовољи своју егоистичну себичност у ону која саосећа, на крају, игром случаја ипак поново срела несрећног дечака. Нама остаје да домаштамо како је хуманост усрећила дечака и његове сиромашне родитеље који су „знали за боље дане“.
Али, да ли је то права рефлексија реалности? И да ли смо заиста то очекивали? Или смо, можда навикли на неке другачије расплете?


Wednesday, August 4

Тамница

Владислав Петковић Дис: Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к'о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал' бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал' без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, к'о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

У контексту магијског, визионарског, митског поимања поетског света В. П. Диса, долазимо до сржи његовог стварања, до најсветлије тачке у којој се развија слика једне лирске космогоније, како је називају многи, до света који израња и понире у дубинама песниковог бића.


Наслањајући се на значај који Дис има као претеча егзистенцијалног става у српској књижевности, М. Павловић у свом есеју о Дису (Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Београд, 2000.), највећу пажњу поклања песми „Тамница“ у којој види лирску космогонију сличну Његошевој „Лучи микрокозми“, али без религиозне компоненте.

„Тамница“ се уклапа у причу о човековој неприлагођености овом животу. Стих:
То је онај живот где сам пао и ја
надовезује се на наслов, са којим чини семантичко-симболичку целину: „тамница, то је онај живот где сам пао и ја“. Дис говори о паду човека на земљу, али, за разлику од религиозних тумачења, без своје кривице.
Слика пада човека на земљу поред религијских текстова, присутна је и код Платона, Хајдегера, Сартра. И у свим сликама човековог пада налазимо живот као стање након неке друге егзистенције. Човек је са висина бачен на земљу која је неприступачна, и у коју се долази изласком из неког ранијег стања. Пад подразумева слутњу ранијег човековог постојања које претходи овоземаљском. Из тог стања, човек бива изгоњен својом кривицом или услед интелектуалне или моралне недовољности.

Међутим, у Дисовој визији човековог пада не постоји кривица. Човекова спутаност тако не поприма обележје казне, већ је то стање ничим изазвано. Човековом јаду на овој земљи претходи невиност, па патња не служи ничему, јер нема никаквог искупљења, пошто грех не постоји. Долазак на свет, како запажа М. Павловић, је несвестан и нехотичан, што је доказ да човек нема никакве кривице. Тиме се песник удаљио од религијских схватања, и чини се, приближио филозофском убеђењу егзистенцијалиста по коме је човек обавезан према себи да се ослободи било каквог утицаја система који му намећу осећај спутаности.

„Тамница“ је основа развоја метафизичке мисли у Дисовој поезији. У њој се као лајт мотив јавља растанак од звезда, односно, од неорганског света, који претходи овом, земаљском, органском. Тај свет је суштина човекове егзистенције, док овај свет представља само успутну станицу на коју је човек приморан да сврати својом телесношћу.

Тема човекове спутаности на земљи је обрађивана и раније (М. Ракић „Долап“, С. Пандуровић „Тамница“), али јој је Дис дао своју индивидуалну обраду. Дис разматра човекову општу егзистенцију, а у последње три строфе се окреће ка егзистенцији песника и најављује љубав као основно животно осећање. Исто тако, те три последње строфе чине и напор да се историја судбине заврши успоном, насупрот паду с почетка:
...
Као стара тајна ја почех да живим.

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К’о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шум, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.


Запажање духовне димензије у стварима за песника је откриће стваралачке моћи тј. новог облика егзистенције који присуством те моћи настаје. На тај начин песма се открива као један од могућих доживљаја тајновитости света. У последњој строфи уочавамо да је песник, док је на земљи, највише обузет љубављу, која као мотив представља увод у следеће поглавље Дисове космогоније...

Friday, July 30

crnski i горски

Десило се и то. Сведоци смо како је свет постао богатији за још један језик.
Вероватно је то била неминовност настала услед оног политичког и друштвеног превирања, мењања система и уочавања посебности нације. Немам ништа против, свако има право.
Реч је заправо о новопрозваном црногорском језику. Кад-тад је то морало да се деси. Само се питам чему потреба да се усложњава нешто што је једноставно.
Небитно... Не желим да се смарам размишљањима о нечему што је гола апстракција, пардон, администрација. Мада треба скинути капу онима који су се потрудили и стандардизовали језик, што није мачји кашаљ.

Једино ме интересује шта ће бити са Његошем, Кишом, М. Лалићем, Бећковићем, Булатовићем, Пекићем, и другима које својата како ко стигне. (Или ће, ако је уопште могуће, један писац бити представник две или више књижевности?)

Башта балкана
Сходно томе да ће и црногорски језик постати службени, претпостављам да ће српској бирократији бити потребни и преводиоци разних текстова са српског на црногорски и обрнуто, па можемо да се надамо и отварању нових радних места за незапослене филологе.

Разлике у језицима, који се некада називао српско-хрватски, тј. хрватско-српски, неминовно постоје, а то су лепо, пророчки, објаснили угледни професори са Института за језик, књижевност, малу привреду и телекомуникације. Комплетно објашњење разлика, поткрепљено примерима из праксе, је на овом линку.


црногорска азбука

 
crnogorska abeceda

 

Wednesday, July 21

Luna – La Strada (Novi Sad)

Postoji muzika koja se sluša. Ne mislim auditivno, nego i intelektualno. Za razliku od većine onoga što se nudi u komercijalnim uslovima hiperprodukcije šljama i intelektualno-emotivnog terora, plasiranog svuda oko nas, muzika i uopšte umetnost, u svom suštinskom smislu, teško dolazi do izražaja.

Rođena sam krajem 70-tih godina prošlog veka. Odrastala u vreme ekspanzije turbo folka, po društvenom modelu trebalo je da usvojim merila potrošačkog, materijalističkog društva, i prepustim se konformističkom delovanju mase. Ali.... Nije bilo tako. Potrošački mentalitet i svet novca mi idu na živce, i baš volim da sam drugačija od drugih. Ne smeta mi ni usamljenost koja je neminovna u tom slučaju. Sreća, te od ranih dana mladosti vučem sa sobom par poznanika koji su istomišljenici.

Bilo je teško nalaziti prave izvore zadovoljstva, slušati muziku kakva nije dostupna preko tv stanica. Sećam se da sam često slušala radio. Internet je bio SF. Ipak...
Negde 1996. sam prvi put čula za jedan novosadski bend koji u to vreme već dugo nije svirao. Reč je grupi Luna, odnosno La Strada, kultnoj novosadskoj grupi koja je svoj novotalasni impuls projektovala u smeru artističkog izražavanja.
(Ovo pišem eto tako; za nezaborav ili podsećanja radi)


dreamchimney.com

„Slobodan Tišma, pesnik i konceptualni umetnik (rođen 1946. u Novom Sadu) počeo je da se bavi muzikom ranih šezdesetih godina. Prvi sastav Tile i četiri bogalja osnovao je 1964. godine. Ubrzo Tišma se povuako iz muzike i posvetio pisanju, a poeziju je objavljivao u literarnim časopisima... Na njega je u to vreme uticala poezija Artura Remboa, te mu je često tokom muzičke karijere pseudonim bio Artur.
Sa pojavom panka i novog talasa odlučio je da se aktivira, pa je 1979. osnovao sastav La Strada. Naziv je odabrao po čuvenom filmu Federika Felinija.
Studijski snimci La Strade „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub virginitas“ (Ding Dong 1980).
1981. La Strada je prerasla u Lunu – naziv su odabrali po istoimenom filmu Bernarda Bertolučija. Sastav su činili gitarista Zoran Bulatović Bale (ex Pekinška patka), Ivan Fece Firči (bubnjevi), Jasmina Mitrušić (klavijature) i Slobodan Tišma (vokal). Spoj različitih senzibiliteta dao je vrlo osobenu muzičku sliku. Bale i Firči su doneli neisfiltriranu novotalasnu energiju, a gotovo mističan preliv pesmama su davali Tišma i Jasmina. Zahvaljujući nastupu u Rijeci, kada ih je čuo Marko Brecelj, dobili su priliku da snime album „Nestvarne stvari“. Dok je Bale bio zadužen za aranžmane i muziku, Tima je radio tekstove i melodijsku liniju vokalnih delova pesama. Ploču su obeležile poetske vinjete koa „Lambo“, „Okean“, „Amazon“ i „Ogledalo Lune“ sa dosledno ispoštovanom formom minimalizma. Nažalost, pre izlaska ploče, prestali su sa radom.

Tišma je sa Jasminom Mitrušić 1984. obnovio sastav La Strada. Njihov jedini album „La Strada“ je snimljen za jedan dan, u tiražu od petsto primeraka. Na ploči su Tišmine „Mlad i radostan“, „Došla su tako neka vremena“, „Okean“, „Mama Luna“ i druge pesme koje su se naslanjale na zvuk Lune, ali je u njima dominirala melodioznija, akustična muzika u maniru šezdesetih.


mojasoba.blogspot.com
1989. godine Tišma je rasformirao grupu i povukao se iz muzičkog sveta.
U međuvremenu je u ograničenom tiražu izašla kaseta „La Strada / Luna 1980-1983 Hokej klub virginitas“ (Ding Dong) na kojoj su pesme La Strade „On“ i „Sat“, studijski snimci Lune iz 1982. i 1983. i koncertni zapisi sa nastupa Lune u Novom Sadu 1983. Na zajedničkom disku „Korak napred 2 koraka nazad“ (Free B92, 1999), grupa Veliki prezir obradila je pesmu „Okean“ sastava La Strada.
Posle dvadeset godina pauze Luna je u originalnoj postavi i samo za tu priliku nastupila na novosadskom EXIT festivalu 3. jula 2004. godine...“
Izvor: Petar Janjatović „YU Rok enciklopedija 1960 – 2006“, Čigoja štampa, Beograd, 2007. (str. 137-138)


Nedavno sam naletela na jedan blog čija je tema život i rad Slobodana Tišme. Iako nezvaničan, on pruža obilje informacija, prikaza i dokumenata o ovom čoveku i grupama Luna i La Strada. Svakako bi ga trebalo posetiti: www.slobodantisma.blogspot.com.
Isto tako, Luna je predstavljena na My Space-u http://www.myspace.com/lunanovisad , gde se između ostalog može videti i stripovni prikaz pesme „On“, koji je uradio Aleksandar Zograf.

O svom odnosu prema muzici i radu na njoj Tišma je govorio u intervjuu koji je 2005. objavio zagrebački časopis Zarez. U njemu otkrivamo da se rock’n’roll može stvarati iz artističkih pobuda, i koristiti kao sredstvo da se saopšte neke stvari, što mnogi rock umetnici vrlo lako zaboravljaju. Pri takvom stvaralačkom angažmanu, koji se zasniva na hermetičnosti, ne može se računati na širi auditorijum, na veliku popularnost ili na neki komercijalni efekat. Takođe, ono što ovu muziku čini specifičnom, jeste i stav da bavljenje rock’n’rollom ne treba da predstavlja samo neku vrstu dobrog provoda.

Kada govorimo o uticajima, čini se da se Luna oslanja na zvuk kao što je Joy Division, Siouxie and the Banshees, Bauhaus, a na Lunu i La Stradu se nastavljaju npr. Block Out i Obojeni program.


Sećam se 1997. kada sam u jednom novosadskom pasažu, u maloj prodavnici muzike, pronašla kasetu „La Strada / Luna 1980-1983 Hokej klub virginitas“. Bila sam presrećna. Koliko zbog sebe, toliko i zbog onoga kome je bila namenjena. Danas živimo u stanu bez kasetofona (pokvario se pre 3 godine). Kaseta je u nekoj kutiji. Ipak, našli smo način da odslušamo katkad i ove stvari...

http://drop.io/LastradaLuna/asset/virginitas-prednja-jpg
Oni koji žele da dođu do dobre muzike, učiniće to, bez obzira da li imaju direktan link do albuma  ili ne.
A ovu muziku svakako bi trebalo imati (i slušati).