Thursday, January 28

Опасност поезије

Данас сам се чула са једним пријатељем. Каже: „Не треба се играти поезијом. Опасна је то работа! Није то нимало безазлено...“ Каже: „Може те одвести у лудило и смрт.“ (Боже, сачувај!)
Знам да није ништа наивно. Тј. сада сам признала себи да није. Јер нису сви песници лезилебовићи, чанколизи и дангубе. Слутим да није ни опасно. Нису сви ни лудаци који бунцају у неком делиријуму, покушавајући да сублимишу неку од својих неуроза.
Поезија јесте озбиљна работа која ме гони на размишљање, промишљање и домишљање о животу, срећи, љубави, као и о људима, друштву, историји, и што да не – смрти, или еуфемистички речено – пролазности.

„Шта ћу када ме тера неки ђаво да се поигравам њоме и речима“, рекох збуњено пријатељу.
Иако нисам стваралац, уживам у доживљајима које ми пружају стихови неких тамо песника. Да ли се плашим? Можда. Мада не знам чега. Да бих се могла потпуно предати симболичким значењима речи? Па хајде, овако, сматрам да се иза сваке речи, сва срећа, крије безброј значења, па никад не знам да ли су баш она „опасна“ за моју егзистенцију. И да ли је значење које сам пронашла баш оно „опасно“.

Wednesday, January 27

Почетак

Безбројни су начини да се започне писаније. По правилу, не налазим најбољи. Него један од могућих. И питам се чему све то... Највероватније из потребе да нешто кажем. Мада ме нико ништа не пита, нити жели да чује. Али ипак.

Услед доступности АДСЛ-а све се више ослањамо на Интернет и приче у вези са њим и на њему. Тај монументални простор нам пружа обиље могућности, али и информација које се губе, или чак противрече једна другој.

И ту наилазимо на хаос. Хаос у речима, хаос на делу. Па кажемо: добро, полако, једно по једно. И дођемо до закључка: каква су ово све лутања, лупетања и разуларености људскога ума!
Превише је писаца, превише је сајтова, превише је блогова који објављују радове и преносе информације. И онда се питамо како у шуми речи пронаћи праву реч, у поплави мотива пронаћи онај јединствени. И где се губи црта оригиналности? И да ли вреди у свему томе да се трудимо и оставимо свој траг? У реалном свету без сврсисходности, у виртуелном, као могућност тренутне комуникације...

И тако: превише питања, ниједан одговор. То сам ја.